Копирање словеначког модела

Каталонија и отцепљење

После великих очекивања и драматичних снимака са улица Барселоне поводом „историјског референдума“, тензије су смирене у уторак увече наизглед помирљивом изјавом каталонског лидера Карлеса Пуџдемона у регионалном парламенту. Он је казао да ће поштовати вољу народа „да Каталонија треба да има сопствену државу“, а пут за то тражиће кроз преговоре са Мадридом

После много буке ни око чега, разум је победио, а криза је санирана, пожуриле су новинске агенције да известе о обраћању Карлоса Пуџдемона у каталонском парламенту. Упркос бомбастичним обећањима о једностраном проглашењу независности и „рађању нове државе у Европи“, Пуџдемон је 10. октобра потписао декларацију о независности, а затим њену имплементацију замрзао на „неколико недеља“.

Би-Би-Си јавља да су поборници независности одушевљено поздравили уводне Пуџдемонове речи да би, када је објаснио своје становиште, многи изразили разочарање. Отуда је позиција каталонске владе, десет дана по референдуму о отцепљењу од матичне Шпаније, била и остала шизофрена – каталонска влада покушава да испослује „најбоље од оба света“. Пре потписивања декларације о независности, Пуџдемон је позвао „државе света и организације да признају каталонску републику као независну и суверену државу“, а потом се напрасно заузео за дијалог са шпанском владом. У свему томе није тешко препознати трагове отровних сепаратистичких флоскула пониклих 90-их година на тлу некадашње Југославије. Каталонски лидери сецесионизам правдају како словеначким примером једностраног отцепљења од СФРЈ, тако и „од стране највишег међународног суда дозвољене декларације о независности Косова“, све то зачињено актуелним изјавама највиших званичника Словеније, од некадашњег председника Милана Кучана до садашњег председника парламента Милана Брглеза који истичу да „Каталонци имају право на самоопредељење“. Каталонска штампа на ударним местима доноси насловнице словеначких медија посвећене „рађању нове државе“ у бојама каталонске заставе.

[restrict]

Председник словеначког парламента (иначе професор међународног права) каталонском вођству нуди и стручну помоћ у виду упутства да је према међународном праву заштићен територијални интегритет само оних држава које су засноване на поштовању права на самоопредељење. У преводу: ако шпанска полиција спречава Каталонце да „изразе своју вољу“, то је доказ репресије, што даље значи да каталонска аутономија није стварна већ је то „несамоуправно“ подручје коме одмах следује статус као колонији. Па може и да се отцепи. И остали словеначки правници, политичари, посланици у Европском парламенту и медији оберучке прихватају то, ново тумачење, иако чак ни Међународни суд правде у Хагу 2010. године није имао храбрости да изрекне мишљење о тако „обрнутом читању Декларације седмих принципа“ и сличних докумената. Али нема сумње да аргументи које промовише професор Брглез уз шаку нетом изнедрених „правних стручњака“ сличних вокација (преко примера једностране декларације о независности Словеније 1991. године после које је уследило отцепљење, десетодневни рат па међународна медијација уз тромесечни „мораторијум“ имплементације словеначке сецесије) снажно утичу на тактику каталонских вођа. То потврђује и Кристина Гинер, која за Јуроњуз из Барселоне јавља да су „Пуџдемон и сепаратисти после интензивног дана у парламенту одлучили да спроведу независност у фазама према такозваном словеначком моделу“.

 

ОД НЕЗАВИСНОСТИ ДО НЕИЗВЕСНОСТИ За разлику од Словеније, у којој се 1991. дошло до „мораторијума“ тек после интервенције ЈНА и преговора савезне владе и власти у Љубљани уз посредовање тадашње Европске економске заједнице (ЕЕЗ), Каталонија је своју независност сама ставила на лед 10. октобра у тренутку када ју је и прогласила. То је многе извештаче оставило у недоумици – шта се заправо десило? Ни Би-Би-Си није сигуран „има ли декларација икакав правни учинак“, док шпанска влада одбацује не само декларацију (насталу на незаконитом референдуму) него и позив Барселоне да Мадрид пристане на међународну медијацију. Извештачи хрватских а нарочито словеначких медија који данима „са лица места“ одушевљено извештавају о „рађању нове државе“, у сатима после Пуџдемонове изјаве 10. октобра нису могли да сакрију неверицу, чак и стање шока због изненадног одустајања Барселоне да одмах обзнани отцепљење од Шпаније.

Заменица шпанског премијера Сораја Саенс де Сантамарија на инсистирање Пуџдемонових јатака из Словеније и Америке да „Мадрид мора да пристане на медијацију тројке ЕУ“ (као што је ономад СФРЈ) одговара да то „нико не може да тражи или захтева“, а да је председник Каталоније довео покрајину (која је до сада, са 16 других, у Шпанији уживала широку аутономију) у стање „највеће неизвесности“, при чему у његовом последњем јавном наступу види да он „нити зна где се налази, ни куда иде“. И док неки медији хвале „суздржаност каталонске владе“, Тони Барбер у Фајненшел тајмсу пише да „сепаратистички лидер каталонске владе сасвим сигурно није начинио довољно велики корак уназад да би шпанске власти то оцениле као преломну тачку у кризи“, те да „овим није добио поверење Мадрида“. Према проценама аналитичара, три су кључна разлога утицала на промену расположења и реторике каталонске владе уочи чина потписивања и суспендовања декларације о независности. То су најављено непризнавање каталонске независности од стране ЕУ, панично пребацивање седишта великих компанија ван Каталоније, и неочекивано бројне присталице јединствене државе на „контрамитингу“ у Барселони само дан пре Пуџдемоновог говора у тамошњем парламенту. Иако су званичници из Љубљане тетошили следбенике у Барселони да су вође ЕЕЗ уочи словеначког отцепљења такође тврдиле да Словенију неће признати, па су крајем 1991. и почетком 1992. погазили реч, Пуџдемон је уочио замку, јер сада ЕУ тврди да Каталонија, чак и ако прогласи независност – више не би била део ЕУ. Опасност од таквог развоја догађаја подстакла је највеће банке да изместе своје седиште из Каталоније, при чему се процес „осипања“ елитних привредних играча и капитала убрзавао како се примицао 10. октобар. Примера ради, из Каталоније се у друге делове Шпаније преселило и грађевинско предузеће Абертис инфраструктурас СА заједно са оператером Селнекс телеком и Имобилијом, компанијом која се бави прометом некретнина…

Пошто је Европска комисија обелоданила становиште да је Каталонија унутрашње питање Шпаније, европски лидери се нису посебно изјашњавали. Једини изузетак је министарка за европске послове Француске Натали Лоазо, која је изјавила да „у случају да декларација о независности буде проглашена, она би била једнострана и као таква не би била призната“. Сличан став је, према изворима из Брисела, у телефонским разговорима са Жан-Клодом Јункером, председником ЕК, али и француским председником Емануелом Макроном протеклих дана изнела и немачка канцеларка Ангела Меркел, а о истом је и Доналд Туск, председник Европског савета, информисао Пуџдемона уочи његовог наступа у уторак, што је један од разлога зашто је заказана седница каталонског парламента добрано каснила. Нема сумње да је све то утицало да каталонски председник у свом обраћању нацији искаже брзоплетост, али и наивност, рекавши: „Управо смо потписали декларацију о независности, дакле независност Републике Каталоније и стога смо сад независни. Шпанској влади пружамо шансу да разговарамо само о томе како то спровести.“

 

КАТАЛОНСКА НАИВА Шпанска влада за то неће ни да чује; за њу ни референдум (који је уставни суд Шпаније прогласио незаконитим) ни декларација о независности – не постоје. Зато је Пуџдемонова вера да нека територија већ пуким проглашењем независности постаје независна и да такав чин не представља кршење међународног права колико наивна, толико и погрешна. Уједно у први план истиче штетне последице пресуде Међународног суда правде (МСП) у случају „процењивања“ једностране декларације о независности Косова. Као прво, МСП у Хагу је захваљујући лоше сроченом питању (чије ауторство потписује тадашњи председник Србије Борис Тадић) максимално сузио одлучивање тако да се определио само у погледу дилеме сме ли нека „група аутора“ да усвоји и потпише се под неки текст, али није улазио у суштину проблема, дакле да ли декларација о независности Косова има неко правно дејство итд. Ако је „група аутора“ са Косова могла да прогласи било шта, то није путоказ и за „групу аутора“ из Каталоније, јер таква декларација према међународном праву није законити ослонац сецесије. Такав став Немачке је прошле седмице објаснио Дојче веле, упозорењем да је независност Косова настала на темељу политике, а не права. Да би нека држава по слову закона данас прогласила независност и смела да рачуна да ће је друге земље признати, она мора да има сагласност матице, као што је то било осигурано у случају Шкотске и Велике Британије. У свим другим примерима (а било их је) државе широм света су увек одбациле једнострана отцепљења, проглашена после 1945. године. Једини изузетак је Бангладеш, али и та држава је постала члан УН тек после признања и сагласности Пакистана.

Отцепљење територије (од матице) под изговором да је „погажено право“ неког народа за сада је више у домену теорије него праксе, иако би управо због примера Косова, Каталоније и Крима и то могло да се промени у будућности, па би се у том случају и Републици Српској отворила сада још затворена врата на „екстерно самоопредељење“, дакле отцепљење. Јасно је, упркос туњавом мњењу МСП о Косову, да за ефективну независност није довољно потписати тек неки папир од стране „групе аутора“, јер објава независности без међународних признања не значи ништа, а то је сада искусила Каталонија. Иако словеначки медији тврде да је каталонска полиција „изузетно добро наоружана“ (алудирајући на могућност сукоба са савезним снагама војске и полиције, попут оног 1991. у Словенији), факат је да влада у Барселони не контролише сав управни апарат, а нема ни територијалну одбрану, укратко, нема „средства“ за извршење одлука каталонског парламента. Каталонци су, копирајући словеначки модел, превидели још једну важну чињеницу: Словенија је једностраним потезом 25. јуна 1991. године (отцепљење, после чега су је следиле и неке друге републике СФРЈ) осудила заједничку државу на пропаст и распад. У случају „распада земље“ нема „матице“ која би аминовала признавање нових држава насталих на њеној територији. То је омогућило Бадинтеровој комисији да „утврди да се СФРЈ распала“, у супротном не би могла да подржи признање новонасталих држава као плод једностране сецесије. Али чак и у том „сценоследу“ су Словенија, Хрватска и друге нове државе постале чланице УН тек после саопштења тадашње СРЈ да према њима нема територијалне претензије.

 

ДВОСТРУКИ АРШИНИ На то је упозорио Блумберг у чланку „Зашто Каталонија неће успети тамо где је Крим успео“. Аутор Леонид Бершидски прецизно сецира сличне примере – отцепљење Крима и неуспешан покушај Каталоније – и упозорава на лажну тврдњу западних медија да су становници Крима гласали под „присилом пушака“: „Главна разлика између Шпаније 2017. и Украјине 2014. године је да украјинска влада није била довољно јака да наметне имплементацију својих закона. Догађаји на њеном истоку, где је Кијев силом хтео да спречи отцепљење регије, показују да Украјина неће успети да спречи отцепљење, док у Шпанији председник владе Рахој води, истина, мањинску владу, али то није нека привремена влада или влада неке слабе, постреволуционарне државе. Шпанија контролише апарат извођача закона и армију, а ту је подржавају и политички ривали и краљ. Довољно је моћна да од референдума о независности направи травестију – гањала је организаторе референдума и спречавала гласање, а уз то је довољно јака да прогони сепаратистичке лидере ако наставе са проглашавањем независности. Приде, довољно је јака да одбаци међународно посредовање. Пристанак на медијацију био би исто као признање немоћи у односу на слабог противника.“

Кроз медије се провлачи и тврдња да је референдум у Каталонији „можда био нелегалан, али је зато легитиман“. Није ни легитиман, јер је закон о референдуму „прогуран“ у каталонском парламенту буквално преко ноћи, на брзака, а у њему нема чак ни одредбе о минималној излазности бирачког тела како би резултат био валидан. На тај начин било какав број присталица независности могао је, уз бојкот оних који су против, да забележи „високу“ иако сумњиву победу. Уз излазност око 42 одсто гласача који су у хаотичним размерама у Каталонији и без кредибилне домаће и међународне верификације заокружили „да“ 1. октобра, уопште није сигурно да је већина Каталонаца привржена идеји отцепљења. Па и да јесу, ка циљу их, према важећим одредбама међународног права, воде само преговори са Мадридом. Све то су разлози због којих Каталонија, иако је своју судбину везала на варљив „успех“ словеначког случаја и незаконит пример косовске једностране декларације о независности – неће постићи што је наумила. Све то разоткрива и више него очигледне дупле стандарде челника ЕУ и многих белосветских стручњака, који једнострано отцепљење Каталоније од Шпаније, као чланице ЕУ, разматрају дијаметрално супротно од, у суштини, истог примера једностраног отцепљења Косова од Србије.  

[/restrict] займы без отказа юнион финанс займgreen money займмигкредит займ на карту