КАТАЛОНИЈА, МОЈА ДЕЖЕЛА

СЛОВЕНИЈА ПРОТИВ ШПАНИЈЕ

Док већина држава Уније каталонски референдум сматра незаконитим, Словенија у ЕУ солира онако као што је 1991. године „повукла ногу“ у СФРЈ, без гриже савести што ће се њено отцепљење завршити крвавим пиром у остатку земље

Процес отцепљења Каталоније је незаустављив, то је неповратно, Каталонци се неће смирити. Те речи је у Барселони 1. октобра изговорио Димитриј Рупел, некадашњи министар спољних послова Словеније. Захваљујући педигреу „првоборца за словеначко отцепљење од СФРЈ“ (али и Косова од Србије), он се у Барселони обрео у улози вође међународних посматрача. Рупел, међутим, није први високи политичар из Словеније који је пожелео Каталонцима државу, а Шпанији деобу. Предухитрили су га Милан Кучан (први словеначки председник после отцепљења) и Милан Брглез, актуелни председник словеначког парламента. Два Милана, независно један од другог, рекла су 29. септембра да Каталонцима припада „природно право на самоопредељење“; Брглез је дао усмену изјаву за новинаре у фоајеу парламента, а Кучан писану, и на енглеском, коју је истог часа својим твитом „учинио виралном“ оснивач „Викиликса“ Џулијан Асанж.
Кучан је два дана уочи референдума у Каталонији позвао Мадрид да одустане од употребе силе, јер „у мирним напорима Каталонаца да се отцепе препознаје бројне сличности са словеначком причом“. И док су се љубљански медији утркивали у драматичном извештавању из Барселоне на тему заплене гласачких листића и кутија, те хапшења каталонских политичара, уз „шпанско минирање референдума и слања трупа паравојне гарде, озлоглашене још од диктатуре генералисимуса Франка“, Кучан се, у име подршке „природном праву Каталонаца на национално самоопредељење“ сетио да су и „Словенци уочи референдума југословенску војску даривали цвећем, зато (са Каталонцима) делимо слично искуство“.

[restrict]

А ШТА КАЖЕ ИСТОРИЈА? Бритак одговор на то питање дао је, одавно, есејиста Бернард Шо: „Историја ће лагати, као и обично.“ Руководећи се том максимом, Кучан је позвао Мадрид и Барселону да неспоразуме реше мирним дијалогом, дакле управо обрнуто од пута који је сам изабрао 26. јуна 1991, када је Словенија једнострано одустала од дијалога са осталих пет федералних јединица о реформи тадашње заједничке државе, једностраним проглашењем независности од СФРЈ. Да не буде забуне: Словенци уочи референдума нису никога даривали цвећем, а најмање југословенску војску у којој су били и Словенци, што се све више „заборавља“; као што се заборавља и да је Кучан 1990. Србима у Белој Крајини и, уопште у Словенији, обећао да немају чега да се плаше. Да би после референдума и „осамостаљења Словеније“ допустио брисање становника несловеначких корена, што је Александар Тодоровић, лидер Избрисаних, први назвао правим именом: административно етничко чишћење 30.000 људи, међу којима је било 60 одсто Срба. И сада Кучан та своја искуства, позивајући се на титулу председника Словеније у доба сецесије, нуди свету у јавном обраћању названим „Поводом референдума о независности Каталоније“. Нема сумње за коју страну навија, јер су „Словенци право на самоопредељење искористили пре четврт века и исто не можемо да негирамо другима ако желе да га искористе на миран и демократски начин“, нарочито јер је у „Европи данас тешко прихватити насиље или чак пуку претњу оружјем како би се Каталонце спречило да остваре своје природно право на самоопредељење“. Кучан позива Мадрид да прекине с претњама војном силом јер „сила не води до рационалних решења“.
Уверени да победници пишу историју, двојица пензионера и вечитих политичких ривала Кучан и Рупел у Каталонији проналазе додирну тачку за повратак на јавну сцену. Васкрсла су ових дана у безмало свим словеначким медијима острашћена поређења са догађајима када се Словенија, под фирмом „моја дежела“, по цену рата отцепила од Југославије. И није хтела да чека ни да тражи „рационална решења“ како би се избегло крвопролиће.

СЛОВЕНАЧКИ ПУТ Рупел се пре, током и после „крваве недеље“ у Барселони уживо јављао у програм словеначких електронских медија, где је мудровао да Каталонију чека сличан пут као Словенију, а то је „лобирање и убеђивање Европе и света да је шпанска власт тако насилна да је са њом немогуће живети“, после чега би „уследило међународно признање Каталоније у року од годину дана, као што је било и у словеначком случају“. Не крије подозрење према Шпанији, сигуран да ће „Каталонцима ’копати рупу’, иако се зна да су све такве одлуке једностране…“ Но Рупел и његови сународници не желе да се сећају да се Ворен Цимерман, последњи амбасадор САД у СФРЈ, гнушао словеначког порива да искористи „своје природно право на самоопредељење“ до те мере да је словеначку политику с почетка 90-их чак и много касније, пишући мемоаре, називао „Гарбо национализам“, оцењујући је себичном, јер није марила да би једнострано отцепљење од СФРЈ изазвало ескалацију међунационалних конфликата и патњу других народа.
Да су и друге државе упозоравале да Словенија једностраним актом отцепљења отвара Пандорину кутију и даје ветар у леђа другим сепаратистичким покретима у Европи и свету, потврдио је 3. октобра 2017. и Иван Кристан, судија који је 90-их био у Уставном суду Југославије. Он је у пропратном писму, уз потврду да подржава „Петицију за Каталонију“, ничим изазван написао: „Онако како се сада неке европске државе па чак и ЕУ противе жељи Каталоније да се осамостали, тако су пре много година негирале и осамостаљење Словеније. Тада су упозоравале да осамостаљење Словеније неће изазвати само распад Југославије, већ да ће покренути ефекат рушења домина, пре свега распад Совјетског Савеза. Сећам се како сам три дана уочи референдума о Закону о самосталној и независној Републици Словенији, заказаног за 23. децембар 1990. године, у Уставном суду у Београду одбранио тај закон тако што сам као судија-извештач спречио издавање привремене мере против тог закона. А онда се све одвијало веома брзо, јер је закон усвојен 23. децембра, а осамостаљење од Југославије смо прогласили већ 25. јуна 1991. Каталонци су у недељу са својим референдумом кренули на тај пут. Мада, за њих ће тај пут бити много тежи и неизвеснији. Председник аутономне покрајине Каталоније Карлес Пуџдемон је по референдуму у недељу увече најавио да ће покрајинском парламенту послати предлог да прогласи независност, а онда се већ у понедељак повукао, правдајући се да не жели трауматични слом Шпаније. Словенци се нису плашили трауматичног слома Југославије!“
Врх словеначких „осамосвојитеља“ сада открива да је југословенски уставни суд ипак рекао да „плебисцит није био законит“, али је тај став сломила воља Беча и Берлина који су кумовали даљем распаду земље. Отуда словеначки политичари, на челу са Рупелом и Кучаном, позивају Каталонце да „не одустану од права на самоодређење, које је неотуђиво“. Кристану се уз дилему „какав ефекат има петиција за Каталонију с обзиром на то да је каталонски лидер само дан после референдума подвио реп и одрекао се проглашења каталонске независности дајући предност Шпанији“, омакло признање да се у Словенији 1991. проклето добро знало шта ће уследити после проглашења независности 25. јуна, али словеначка политика није марила. И сада зазива исту судбину Шпанији, иако је темељ Европске уније уједињавање, а не цепање.

ИСТОРИЈА СЕ ПОНАВЉА И сваки пут више кошта – Винстон Черчил је искрено веровао да је то гвоздено правило, које се провлачи кроз векове, али оно није дотакло словеначке лидере, па Словенија без обзира на цену креће у „битку за Каталонију“, мало у Шпанији, а још више у ЕУ. Словеначки посланици у Европском парламенту Алојз Петерле (премијер словеначке владе у време словеначког отцепљења), Тања Фајон, Игор Шолтес и Иво Вајгл најавили су љуту расправу у Стразбуру на седници у среду, где намеравају да отворе питање Каталоније и тако присиле ЕУ на акцију. И они су, као и Рупел, разочарани јер „громогласни мук одјекује Европом“ упркос „црној недељи на улицама Барселоне“; изузетак је белгијски премијер, али његово прегалаштво словеначка страна своди „на просту рачуницу због спора између Фламанаца и Валонаца“. У сврху мобилизације осталих посланика ЕП, послужиће им петиција „подршке каталонском народу“ иницирана у Словенији поводом „крвавих догађаја у Каталонији“; петицију су потписали актуелни словеначки политичари уз оне „из времена осамостаљења“ на челу са Кучаном, а уз све њих словеначки посланици у ЕП, те интелектуална елита од професора универзитета преко писаца до глумаца… Уз петицију, ту су и писма Доналду Туску, председнику Европског савета, Жан-Клоду Јункеру, председнику Европске комисије, и лидерима Каталоније и Шпаније, што од парламента Велса што од парламентараца Шкотске, плус изјава шкотске владе о Каталонији у којој се сви одреда залажу за самоопредељење народа.
Словеначки председник, иако свестан да не би смео да се меша у унутрашња питања друге суверене државе, Борут Пахор није одолео па је изјавио да „срца Словенаца бију за Каталонију“. Уједно је председник парламента Брглез обзнанио да је позвао шпанског амбасадора да му уручи ноту због насиља у Барселони, а Рупел весело закључује да после 1. октобра у Европи више ништа неће бити како је било. Не само у Шпанији него у целој ЕУ. Рупелов ентузијазам је донекле спласао када је постало јасно да Брисел неће режирати распад Шпаније као што је ЕЕЗ чинила 90-их година у Југославији. Разочаран над ставом ЕУ да референдум прогласи нелегалним, он је у име осталих „посматрача“ упозорио лидере Уније да се ради о „врло озбиљним стварима, озбиљним кршењима људских права, озбиљном угрожавању темељних демократских принципа Европе“.
Словенија је, тренутно, једина држава Уније која се отворено заузима за комадање Шпаније. Повлачењем паралела између догађаја у Каталонији и словеначког отцепљења 1991, поједине медије је захватила и антишпанска и антисрпска хистерија, па Мадрид и Београд апострофирају као пежоративни симбол за све зло шпанског, односно српског национализма. За неке коментаторе је „брутално пребијање цивила од стране шпанске гарде“ био дежа ви – све то их подсећа, наиме, на словеначки плебисцит. Што не би могло бити даље од истине јер је словеначки референдум, одржан уочи католичког Божића 1990, прошао мирно. „Београд“ тада у Словенију није послао савезну полицију да плени бирачке листиће и кутије, нити је ико спречавао словеначке грађане да гласају. Али ко мари за историјске чињенице.
Словеначки политичари и аналитичари упорно прећуткују да према важећем међународном праву отцепљење дела територије суверене државе без дозволе матице – није дозвољено! Такво самоопредељење могуће је само приликом осамостаљивања колонија. Зато (осим примера Бангладеша) од 1945. наовамо ниједно једнострано отцепљење није признато. Словенија се једнострано отцепила и тако целом свету дала у аманет лошу праксу, плус што је била „role model“ и за Косово. Словеначки „осамосвојитељи“ су имали велику срећу јер се и због словеначког егоизма (Цимерман) СФРЈ убрзо распала и нестала, па је управо зато, а никако због права на самоопредељење – Словенија потом призната. А када се позива на пример Шкотске, и ту Словенија пуца у празно, јер је тај референдум био договорен са владом у Лондону. Једнострано отцепљење заправо је у Европи успело само Словенији. Када је о сличном питању одлучивао канадски Врховни суд поводом шанси за отцепљење Квебека, пресудио је да је право на отцепљења дозвољено само народима који су „део колонијалне империје и ако заиста немају никакву значајнију аутономију“. Каталонци имају аутономију и уживају и сва друга демократска права. Зато државу може да им да само Мадрид. За све то словеначки коментатори и политичари – не хају. У тексту „Сви смо Каталонци!“ колумнисткиња „Репортера“ пише: „Каталонци су пријатељи Словенаца који су свим срцем подржавали самосталну Словенију… ускоро ће се и они осамосталити од Шпаније која Каталонце краде и тлачи, као што су нас Срби.“ Сатиричар и новинар Емброуз Бирс је био далековид када је пре века записао да је историја забелешка, већином лажна, догађаја, већином неважних, који су забележени од стране владара, већином кретена, и војника, већином будала.

[/restrict] payday loan green займзайм гражданам снг в москвечастный займ под расписку омск