Како је постао Путин

Руски лидер је око себе окупио оркестар у коме је диригент – он доноси коначну одлуку, али људи са којима сарађује деценијама нису пуки извршиоци, већ органски део тима који води Русију

Јубилеј, 65. рођендан руског председника Владимира Путина, и ове године обележен је у читавом свету. Негде са већим, негде са мањим интересовањем јавности, али нема кутка планете где није дошла вест о „дивном дану“ руског лидера. Осим што показује да је Путин данас вероватно најпознатија личност у свету, ово сведочи и о његовој великој популарности. Последњих година у више наврата објављивани су материјали у којима се тврди да је руски лидер најпожељнији „образац“ за председника САД, бар када је реч о великом делу конзервативних бирача у Америци. Није ли избор Доналда Трампа, који је у кампањи нападно истицао своје „добре односе и везе“ са Путином, најбољи доказ за то? Није ли Трамп продукт „клонирања Путина“, са циљем очувања власти америчких елита, суочених са нарастајућом економском провалијом и губљењем поверења грађана у систем? Хтели то да признају или не, бројни светски лидери – под условом да имају заиста озбиљне политичке амбиције, а да нису само протоколарне и немоћне фигуре – у већој или мањој мери опонашају Путина.

[restrict]

О ПОВЛАЧЕЊУ ЋЕ САМ ОДЛУЧИТИ Ако је током деведесетих година у Русији било модерно имитирати амерички политички стил на свим нивоима власти, после две деценије видимо сасвим супротне тенденције. И то, несумњиво, указује на коју страну се помера клатно светске моћи и утицаја. Помпезна посета Москви саудијског краља Салмана, незамислива до пре неколико месеци, између осталог то и потврђује. Сада видимо да се сви кључни амерички савезници са Блиског истока – Саудијска Арабија, Катар, Турска и Израел – окрећу политици „одобровољавања Путина“ и то је знак колико се све променило након одлуке Кремља да се озбиљно умеша у сиријски конфликт септембра 2015, на позив владе у Дамаску и председника Башара Асада.

То што и амерички командоси месецима илегално бораве у Сирији – уснимљени камерама руских служби на позицијама такозване Исламске државе – додатно указује да Вашингтон не може да се помири са значајним губитком позиција у овом региону. Међутим, и њима је јасно да на ток сиријског конфликта више не могу значајније да утичу, већ се тамо налазе у функцији „камена у ципели“ за руске и сиријске војнике. Биће занимљиво видети да ли ће се и Американци повући заједно са разбијеним остацима терористичких банди, или ће тражити начин да, макар и симболично, остваре трајно присуство у земљи чији грађански рат „нису имали довољно воље да спрече“. Да би се значајније учврстили у Сирији, Американцима ће бити неопходна подршка Дохе, Ријада, Анкаре и Тел Авива, па и на овом плану треба очекивати интересантну дипломатску комбинаторику…

О руском председнику исписане су тоне књига и новинских чланака, снимљене хиљаде сати емисија и филмова. Па ипак, упркос томе што јавност зна о њему готово све, занимљиво је да многи и даље не разумеју логику његове владавине – посебно однос са најближим сарадницима и пријатељима. Када би то разумели, знали би да је практично немогуће срушити га изнутра, ма којим методама прибегавали. Он ће сам одлучити када да се повуче. А то неће бити скоро, имајући у виду да га очекује још један шестогодишњи мандат шефа државе, након председничких избора у марту 2018. године.

ИМПОЗАНТНИ СПИСАК ИЗ СЕВЕРНЕ ПРЕСТОНИЦЕ Рођен 7. октобра 1952. у ратом измрцвареном Лењинграду, Владимир Путин је изабрао пут који га је, преко џудоа, водио ка дипломи правног факултета и раду у Комитету државне безбедности (КГБ). После озбиљне епизоде у Демократској Републици Немачкој, где је био сведок пада Берлинског зида и урушавања утицаја Совјетског Савеза у источној Европи, каријеру наставља у родном Лењинграду, где ради као заменик градоначелника и шеф чувеног „Комитета за спољне везе“. У том комитету његови непосредни потчињени су били: садашњи директор нафтног гиганта „Росњефт“ Игор Сечин (тада Путинов шеф кабинета), бивши председник Русије и садашњи премијер Дмитриј Медведев (експерт комитета), председник управе „Газпрома“ Алексеј Милер (заменик председника комитета), председник савета директора „Газпрома“ и бивши руски премијер Виктор Зубков (заменик председника комитета), дугогодишњи председник Централне изборне комисије и данашњи амбасадор за посебне задатке МИП РФ Владимир Чуров (заменик председника комитета).

Овај списак је свакако импозантан, ако се зна да је реч о људима који су само неколико година радили заједно, у једном од градских секретаријата „северне престонице“ – под командном палицом будућег председника Русије. Међутим, ако се овим именима додају и личности које су у том истом периоду обављале различите функције у другим комитетима градске власти Санкт Петербурга за време док је Путин тамо боравио (1991–1995), онда слика постаје много јаснија. То су: Алексеј Кудрин (12 година министар финансија и заменик председника владе у два мандата), Герман Греф (седам година министар за економски развој РФ и председник управе „Сбербанке“ од 2007), Анатолиј Чубајс (у време Бориса Јељцина називали су га „отац руске приватизације“, а био је у том периоду и потпредседник владе, министар финансија, потом је 10 година водио руску Електродистрибуцију, а од 2011. је на челу државне корпорације „Роснано“), Сергеј Игњатјев (председник Централне банке РФ 2002–2013), Дмитриј Козак (министар од 2000, а од 2008. до данас потпредседник владе), Виктор Иванов (директор Федералног комитета за борбу против наркотика 2008–2016), Владимир Кожин (шеф протокола председника Русије 2000–2014, од тада помоћник председника за војнотехничку сарадњу), Леонид Рејман (министар 1999–2008, а до 2010. саветник председника РФ), Сергеј Наришкин (бивши председник Државне думе, сада директор Спољне обавештајне службе СВР).

После ових имена, на ред долазе и припадници лењинградског КГБ-а, из времена док је тамо радио Владимир Путин (1975–1991). Међу њима су и: Сергеј Иванов (дугогодишњи министар одбране, потпредседник владе и шеф председничке администрације), Николај Патрушев (директор Федералне службе безбедности ФСБ 1999–2008, од тада секретар Савета безбедности РФ), Виктор Черкесов (од 2000. до 2010. директор две федералне службе и представник председника Русије за Северозападни федерални округ), Сергеј Смирнов (од 2003. први заменик директора ФСБ), Александар Бортњиков (од 2008. директор ФСБ и председник Националног антитерористичког комитета), Георгиј Полтавченко (од 2000. представник председника РФ за Централни федерални округ, од 2011. губернатор Санкт Петербурга). Списку треба додати и Виктора Золотова (телохранитеља санктпетербуршког градоначелника Анатолија Собчака 1991–1995), који је од 2016. на челу новоформиране Националне гарде РФ, а од 2000. до 2013. био је начелник Службе безбедности председника РФ и заменик директора Федералне службе обезбеђења ФСО РФ, док је од 2013. до 2016. био други човек руског МУП-а.

ВЕРНИ ОФИЦИРСКОЈ ЗАКЛЕТВИ И КОДЕКСУ ЧАСТИ Ово набрајање могло би још дуго да траје, јер су ово само нека имена људи који са Путином раде већ деценијама, а и данас су међу онима који руководе највећом земљом на свету. У томе је суштина његовог успеха – окружен је људима који су му пријатељи и саборци и који га нису никада издали. Остали су верни официрској заклетви и специфичном кодексу части. И поред тога, нису сви државни руководиоци пореклом из Санкт Петербурга, али су потребне године и деценије заједничког рада да би Путин уврстио неког у свој најужи тим – јер одатле се веома ретко испада. У томе је суштинска разлика између њега и Трампа, који је у државном апарату затекао хиљаде нелојалних кадрова бившег председника Барака Обаме и шефице Стејт департмента Хилари Клинтон. Тачније, заиста своје људе Трамп би могао да изброји на прсте једне руке, па стога и не чуди што је у Белу кућу увео и своју ћерку и зета. Док је Путинова породица далеко од политике и очију јавности, Трамп је осуђен да се ослања на своје најмилије – политичке аматере и новајлије. Зато је самостална позиција актуелног председника САД од старта неодржива и све конце америчке политике настављају да вуку исти они који су то чинили и у претходним деценијама. Бирачи, ако су веровали Трамповим обећањима да ће „учинити Америку поново великом“, сада осећају да су обманути.

То је грешка коју Путин себи никада није дозволио и зато је постао то што јесте. Око себе је окупио оркестар у коме је он диригент – главни, али не и једини командант. Он доноси коначну одлуку, али људи са којима се дружи и сарађује деценијама нису пуки извршиоци, већ органски део тима који води Русију – као што су некад водили родни Санкт Петербург. Снага овог колектива управо је у томе што они делују сви заједно и без могућности уплива утицаја са стране. Чак и они који напусте највише државне функције, остају присутни на другим нивоима одлучивања, што се у Америци назива „дубока држава“. Она је сада оковала Трампа и одузела му председничку моћ. На другој страни света, у Русији, она је Путинова највећа снага.    

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *