Како избећи пад са литице

Како су се маратонски преговори о британском одласку из Европске уније заглавили у сукобу интереса, новца и сујета

Деветнаести март, дан када Уједињено Краљевство напушта Унију, куца на врата. Ако до тада главне линије разлаза не буду усаглашене, Лондон је изричит: прелазног периода (на коме ЕУ инсистира) неће ни бити – бај-бај!

ИЗДАЈНИЦИ ЕВРОПСКЕ ИДЕЈЕ Тренутно су на столу две могућности у перфектно закованој ситуацији: мање изгледна – „пријатељски договор“ о раскиду; и више изгледна – приземљење падобраном који није хтео да се отвори. Ако је судити по сигналима који стижу из кругова британских преговарача, Брисел се више плаши „никаквог договора“, па због тога из централе у ЕУ стижу последњих дана тонови нешто мекше музике по којима испада да би ЕУ више волела да се ситуација оконача „некаквим споразумом“, мада такав исход фигурира у Лондону као пуста жеља. Стога се у аналитичким оценама на Темзи крај игре све више види као „пад са литице“, а све мање као „пријатељски разлаз“.

Ако су предвиђања коректна, како би то на крају могло да изгледа? Према појединим анализама, Британија и даље рачуна са резервном варијантом – аранжманом који Уједињено Краљевство већ има са Међународном трговинском организацијом (WТО). Уколико би се то догодило, готово је сигурно да би Европска унија („увређена и уцвељена“) одмах увела царине и баријере на виталне извозне секторе британске привреде, фактички би покренула неку врсту казнене експедиције против „издајника европске идеје“.

У Лондону се још увек рачуна на то да 27 чланица ЕУ неће имати јединствен став, нити интерес, за сурово кажњавање Британије. Ово је наговестила и немачка канцеларка Ангела Меркел. А без Немачке би, цени се, „гурање Британије са литице“ било практично неизводљиво. Меркелова је већ изјавила да ће стварни напредак о условима и цени британског изласка из друштва зависити од спремности Лондона да претходно исплати обавезе који му намеће једнострани раскид са ЕУ.

[restrict]

ЗАХТЕВИ БРИСЕЛСКЕ НЕМАНИ Као пред Дантеовим паклом, на улазним вратима Европске уније стоји (парафразирано) упозорење „ако уђеш – кајаћеш се, ако изађеш – кајаћеш се“, написано је у једном лондонском коментару настале ситуације. Премијерка Британије Тереза Меј је на мукама и у властитој кући. На јунским парламентарним изборима драматично су јој поткресана крила. Некадашња комфорна већина њених конзервативаца првобораца критично се истањила, па је, сада, Мејова препуштена на милост и немилост деснице. При овоме сви ипак имају у виду колику подршку одлазак Британије из Уније ужива у електорату на Острву, па је, захваљујући овој емпирији, подршка напуштању ЕУ још увек велика и још увек има предност над опцијом иза које стоји значајна група међу парламентарцима саме госпође Меј, а порука је да британском стрпљењу према ЕУ истичу последњи минути; те да је, на концу, одлазак Британије без икаквог споразума и осветнички високе фактуре коју има у виду Брисел бољи него одлазак Британије после „лошег споразума“ и „неприхватљиве цене“ – било литице или не.

Мало ко је од званичника на Темзи узео за озбиљно изјаву Жан-Клода Јункера по којој његови преговарачи „улажу све расположиве снаге“ да постигну „коректан, избалансиран и фер договор са Британијом“. Уз ово иде и Јункерово: „Не допада ми се сценарио ’никаквог договора’, јер нико не зна на шта то може да изађе.“

Гломазни, исцрпљујући преговори о томе шта би Британија требало да учини како би задовољила „бриселску неман“ тренутно су се заглавили на парама. Према необјављеном ултиматуму који је, Езоповим језиком, испоставила Лондону, а Меркелова још и експлицитно формулисала, прелазак у другу фазу преговора – о трговинском аранжману после брегзита – зависи од тога колико је Уједињено Краљевство спремно да „омогући напредак у следећој фази преговора“. Преведено на енглески то значи: колико ће Лондон платити и колико је спреман да, као досадашњи члан клуба, исплати и подмири преузете обавезе у фунтама и еврима.

 

САТ ОТКУЦАВА Све је ово предмет преговора док сат откуцава (од како је Британија активирала члан 50 Лисабонског уговора о процедури изласка из Уније). Рок за одлазак је, поменусмо, 19. март 2019; преговарачи су у стисци са временом – овако комплексни преговори знају да се отегну годинама, а остале су две високоосетљиве теме – права грађана ЕУ у Британији после брегзита и права грађана ЕУ у Британији, као и договор о граници са Северном Ирском (делу Краљевине који није одушевљен одласком из ЕУ).

А шта ако се не постигне споразум? За такав се сценарио припремају обе стране. За Британију „никакав договор“ био би некакав договор. За Доналда Туска, „никакав договор“ би био „лош за обе стране“.

„Никакав договор“ не би, иду неке анализе, био за Британију најгори од свих светова. У извештају Дома лордова Британског парламента може да се прочита како „никакав договор“ значи да за британску националну касу не би било финансијских обавеза по бракоразводној парници. На другој, ЕУ страни, то би значило велику рупу у буџету Уније, будући да је Уједињено Краљевство један од великих буџетских учесника у каси ЕУ.

Остаје, напокон, како смо већ истакли, да се договоре боравишна права четири милиона британских грађана тренутно настањених у земљама заједнице, као и права (и обавезе) грађана из земаља ЕУ, са боравком на Острву.

Све је остављено на милост и немилост билатералног преговарања између Британије и сваке појединачно чланице ЕУ, а шта ће од свега тога бити нико тренутно нема одговор – посебно у садашњој атмосфери у којој је завршница игра питање како избећи пад са литице, који пак обе стране прижељкују једна другој.            

[/restrict]