… И НЕ САМО О ОЛИМПУ

После 51. БИТЕФ-а: ОД ДУГОГ ТРАЈАЊА ДО МОНОТОНИЈЕ (2. део)

Најзначајнија београдска позоришна манифестација ове године протекла је у знаку убедљиве доминације једне представе – Олимп: у славу култа трагедије Јана Фабра – па смо у претходном броју Печата поменули да је „почетак означио и крај фестивала“. Шта је на БИТЕФ-у виђено између два поменута гранична момента? Ево осврта на тај, несумњиво вредни ,„остатак“ фестивалских премијера

Друге вечери по отварању БИТЕФ-а, 25. септембра, гледали смо на Великој сцени Народног позоришта представу Словенског народног гледалишча из Љубљане Библија, први покушај реализовану у колективном ауторству и у режији Јернеја Лоренција, који нас је на 49. БИТЕФ-у одушевио својом поставком Илијаде за коју је добио награду Политике. Текстуалну основу чине фрагменти из Књиге о Јову, Песме над песмама, Књиге проповедника и Књиге пророка у којима се, поред осталог, расправља о више различитих питања у вези са исконском потребом човека да буде прихваћен, а не сaм, као и да се према другима односи као према Богу. Библија, први покушај била је више реситал него сценски игроказ. Лоренци је применио апсолутно минималистички поступак што је неминовно довело до сценске монотоније упркос добром казивању текстова које су остварили одлични глумци и глумице: Јанез Шкоф, Марко Мандић, Нина Иванишин, Наташа Барбара Грачнер, Грегор Зорц, Јернеј Шугман, Пиа Земљич, Аљаш Јовановић и Тина Врбњак. Представи је недостајало више живости у виду дијалога, разговора, можда и препирке, па и супротстављања.

[restrict]

НЕМОГУЋИ ПОДУХВАТ Јернеј Лоренци је на овогодишњем БИТЕФ-у учествовао и праизведбом Царство небеско, заснованој на текстовима српске средњовековне народне епике. Представа се играла на Сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта (први део) и у Битеф театру (други део), иако је ова „подела“ места извођења чисти формализам без ког би се могло због лабаве драматургије комада. Редитељ као да је првенствено желео да види и чује како звуче и одјекују стихови српске народне епике данас у овом захукталом времену. „Копајући по српској поезији заиста сам био запањен њеном ризницом. Одушевљен сам бескрајем маште, како се у тим стиховима прожима историја и митологија, митоманија. Како постоје разне варијанте на рачун рашомонијаде, а онда вас запљусне директност, љубав, окрутност, неке врсте сировости, али на чист начин. То ми је предивно. Интригантно је како ухватити тај руб, како се играти са лепотом тих песама, поетичношћу са једне стране, са друге сировошћу. И историјом, сви смо ми митомани, сви градимо неке своје личне и породичне митове. Како се све то меша и меша? Заправо и нема коначног одговора.“

Јернеј Лоренци постављајући Царство небеско предузео је подухват који се донекле граничи са немогућим. Прва значајнија инсценација народних песама на српској сцени Српски устанак изведена је у Краљевском српском народном позоришту у Београду, 14. фебруара 1904, у режији Саве Тодоровића, поводом обележавања стогодишњице Првог српског устанка. Текст је обрадио Павле Поповић. Представа је имала две репризе, од којих је друга била 2. јуна 1904. у част годишњице избора краља Петра Првог. Друга инсценација приказана је у истом београдском театру под насловом Косово или Из српске прошлости 15. јуна 1904, опет у режији Саве Тодоровића. Овом приликом текст је обрадио Младен С. Ђуричић. Представа је имала четири репризе, од којих је последња била 1905, приликом гостовања у Нишу. Покушаја сценске презентације српске народне епике било је још, али не много, тако да је премијера Царства небеског на 51. БИТЕФ-у будила нашу радозналост. У представи се пројектује ситуација пре, за време и после Боја на Косову. Уз веома духовите опаске глумаца који спонтано и без икакве патетике казују стихове народних песама о том догађају, гледалачка пажња непрестано је била обузета трагиком збивања. Олга Одановић је савршено казивала Смрт Мајке Југовића, коју је, као што се зна, Вук Караџић забележио у Хрватској међу тамошњим Србима, којих сада више нема. Посебно бисмо истакли Бојана Жировића као кнеза/цара Лазара, Наташу Нинковић као кнегињу/царицу Милицу и Наду Шаргин као Косовку Девојку. Не треба занемарити ни остале тумаче наше народне поезије, који су се заложили да буду убедљиви и искрени у изразу. То су Хана Селимовић, Бранко Јеринић, Никола Вујовић, Милутин Милошевић и Славен Дошло.

ПОВРАТАК ВЕЛИКИМ НАРАЦИЈАМА Поменуте две представе, уз Олимп који је отворио овогодишњи фестивал, биле су главни токови основне тематске линије 51. БИТЕФ-а, усмерене према великим нарацијама, односно најважнијим причама на којима почива савремена цивилизација. „Овакав тематски избор мотивисан је схватањем да се ’крај историје’ Френсиса Фукујаме – утопијска, у међувремену увелико релативизована пројекција бесконфликтне, хладноратовске епохе у којој доминирају неупитне вредности либералног, демократског света – извесно није десио. Напротив, поново живимо изузетно интензивне историјске тренутке обележене глобалном кризом капитализма и посредничке демократије, експанзијом ратова и сукоба у свим деловима света, као и избегличком катастрофом. У таквом добу чини нам се да је дошао тренутак да се вратимо великим нарацијама. То су оне нарације које су, историјски гледано, формирале наш свет, а који сада доживљава једну од својих највећих криза у модерном добу“, тако је Иван Меденица, селектор и директор фестивала окарактерисао овогодишњи програм.

Уследио је Снег хамбуршког Талијатеатра који је према истоименом роману Орхана Памука приредио и режирао Ерсан Мондтаг, млади берлински редитељ пореклом из Турске. У намери да напише репортажу о самоубиствима забрађених младих жена, песник Ка враћа се у град Карс, на истоку Анадолије, после 12 година изгнанства у Немачкој, где ће постати учесник и сведок сплета драматичних догађаја у којима се прелама сукоб између исламистичке и секуларне Турске. У једном позоришту доћи ће до сукоба приликом извођења дидактичког комада из доба Ататурка којим се прокламује скидање велова. Ситуација се компликује када припадници сумњиве војне организације заузму позорницу претварајући се да спасавају државу од исламиста… Редитељ Ерсан Мондтаг, уз драматуршку подршку Матијаса Гинтера, поставио је представу несумњиво користећи властито искуство стечено у тежњи да се врати и снађе у својим источњачким коренима. Седам бесполних ликова у једнаким костимима и са перикама светле боје, међу којима има мушкараца и жена, причају причу која је својеврсна мешавина трагике пропраћене гротескним зачудностима. Када се песник Ка нађе у Турској, у представи почиње расветљавање деликатне и под тепих стављане актуелне цивилизацијске теме. Седморо глумаца својски се заложило да на сцени живописно исприча како се савременост поиграва са судбинама људи у туђини. Била је то једна веома добра, фестивала достојна представа.

„МИРИС РАЗДРАГАНЕ АПОКАЛИПСЕ“ Једино позориште које на БИТЕФ није дошло из Европе, трупа Мехр из Ирана, приказало је представу (Са)слушање према тексту и у режији Амира Резе Кухестанија. Овде је реч о саслушању које спроводе студенткиња којој је у студентском дому поверен кључ спаваонице. Наиме, млађа колегиница јој је саопштила да је из суседне собе чула мушки глас. Могућност да је мушкарац боравио у женском интернату, што је недопустиво, повод је за расправу о једном од најбитнијих питања у савременом иранском друштву – о односу према женама. Представа се изводи на празној сцени, што ће рећи да се режија приклања минималистичком поступку, истина уз коришћење различитих видео-пројекција да би се олакшала истрага. Занимљива је прича, заправо преплет казивања три жене о властитим судбинама. „Чути гласове жена под велом – ова енигма кафкијанског призвука, уводи у неумољиву спиралу чије ће ране и опсесивно кајање дванаест година касније довести до коначног сусрета инквизиторке са фантомима – Неде, која је пронашла слободу бегом у Шведску, и Саманех, која је оставши у Техерану постала породична жена и мајка, без могућности да утекне меандрима свога памћења, а ипак у немогућности да размрси нити тог догађаја из младости који је обележи читав њен живот“, записао је француски критичар Жан Шоле. Режија Амира Резе Кухестанија била је деликатна и ефектна у својој једноставности. Наведимо и констатацију Ига Летанера, критичара листа Либерасион: „Као и у свим Кухестанијевим представама, присутно је неколико равни нарације: говор тече паралелно са својеврсним имплицитним дискурсом унутар којег неизречено носи подједнаку важност као и изговорена реч.“ Закључићемо утиском Фабијена Даржа, позоришног критичара Монда: „Вртоглава представа (Са)слушања Иранца Амира Резе Кухестанија – мирис раздрагане апокалипсе.“      

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *