Далеко је Америка

Да ли Србија диверсификује своје спољнополитичке опције иако се и даље заклиње у свој пут у Европску унију?

Амерички амбасадор у Београду Кајл Скот издао је ове среде преко твитера, маниром свог председника дакле, јавни налог за одстрел српског министра одбране Александра Вулина. „Нажалост, месеци рада на побољшању имиџа Србије у САД могу бити подривени једном изјавом“, оптужио је амерички амбасадор српског министра да руши српско-америчке односе, приложивши уз ту оптужбу (која се има прочитати као претња, око тога не треба имати никакву дилему) текст из „Вашингтон поста“ о „српском министру одбране (који) хвали осуђеног ратног злочинца“, генерала Владимира Лазаревића, приликом сусрета старешина Треће армије из времена НАТО агресије под слоганом „Да се не заборави“.

[restrict]

ВРЕМЕ ТИХОГ ПОНОСА Важан је, иначе, био овај сусрет на коме је Вулин похвалио Лазаревића и припаднике Треће армије као „најхрабрије међу најхрабријима“, важан и зато што је истом приликом министар војни поручио да је „прошло време када су нас терали да се стидимо, ово је време тихог поноса… Ми смо поносни на ове људе и они су доказ колико се Србија вратила себи“.

А само неколико сати после Скотовог претећег твита уследио је и Вулинов одговор америчком амбасадору који, зато што је недвосмислен и оштар како нисмо навикли, заслужује да буде цитиран у целости: „Србија није изазвала ратове и Србија не треба да се стиди оних који су је бранили. Чуди ме да амбасадор не види могућност подривања имиџа и претњу односима у томе што је хашки оптуженик Анте Готовина саветник у Влади Хрватске, или у ослобађању (Насера) Орића. Лазаревић је слободан човек а моје је право да поштујем и његову борбу и борбу мог народа. Да ли треба да хвалим бомбардовање и тражим оправдање за отцепљење КиМ? Не знам војску која би се одрекла и постидела генерала Лазаревића, а ја сигурно нећу. И као што већ недељама можемо да видимо по медијским нападима на мене, ја сам спреман да платим цену за то.“

Наравно, потпуно је јасно да Скот није ударио на Вулина само зато што је прочитао текст у „Вашингтон посту“ па се осетио страшно увређеним и однекуд позваним да онако реагује. Него је Скот тај текст само искористио – и то у координацији са Стејт департментом, јер, како ове среде једним другим поводом рече његова портпаролка Хедер Нојерт, „наши амбасадори немају обичај да било шта раде на своју руку“ – искористио је као повод за напад на министра одбране који се није обучавао у Гармишпартенкирхену као Драган Шутановац, с крајњом намером да се на Вулиново садашње место (поново) доведе неко ко јесте обучаван у Гармишпартенкирхену или неком сличном НАТО регрутном центру. Такође је потпуно јасно и да Вулинов одговор Скоту представља отворену побуну против америчког диктата да наставимо да се стидимо, са свим последицама које наметнути стид са собом носи. Што значи да ће даља Вулинова судбина представљати један од оних знакова поред пута који ће нам показати на којем се путу Србија заправо налази, на оном без алтернативе у Европску унију као што САД од нас траже, а то траже од нас зато што им је то у интересу, а не зато што су нарочито заинтересоване за нашу добробит, или смо пак успут успели да скренемо ка сопственом интересу…

 

РЕЧИ И ДЕЛА Да ли смо са пута за Европску унију успели да лагано скренемо ка сопственом интересу а да то и не примећујемо? Нисмо, ако је веровати ономе што кажу Александар Вучић и његова власт која и нас и све остале све време подсећа да је заиста посвећена уласку Србије у Европску унију.

А опет, ако је заиста веровати делима, а не речима као што су препоручивали стари Латини, неки од конкретних потеза актуелне власти изазивају – признајемо, ексцентричну – помисао да званични Београд у Европску унију ипак не верује онолико колико то демонстрира.

 

ЕРДОГАН У БЕОГРАДУ Овонедељна посета турског председника Реџепа Тајипа Ердогана – а дочекан је толико срдачно да се то опасно приближило мери доброг укуса коју је шеф дипломатије Ивица Дачић успешно прешао, све са микрофоном у руци – овонедељна дакле Ердоганова посета била је у том смислу веома речита, и због онога што је изговорено и због онога што је подразумевано.

Управо је такав случај с Вучићевим подсећањем да је „Србија исте вечери када је покушан пуч у Турској стала на страну изабраних институција и подржала демократске вредности“, уз додатак да „у Србији никада нећете имати оне који ће правити пактове с противницима легално изабраних органа у Турској… Немамо ништа ни са Гуленом, нити с било ким другим“. Наравно, и Вучићу је, као и Ердогану, сасвим јасан и неизговорени контекст: баш је овакав став према пучу и пучистима заузела и Русија Владимира Путина, и такав је став, што је подједнако битно, био толико различит од става Брисела и Вашингтона да је после таквих реакција и отпочело текуће Ердоганово одмицање од Запада ка Русији које ових дана кулминира у набавци руског система С-400, двогодишњом затворском казном новинару „Волстрит џорнала“, хапшењем службеника америчког конзулата у Турској и узајамном суспензијом издавања виза а реч је о НАТО савезницима који су се обавезали да једни друге бране…

Руско присуство у јачању српско-турске сарадње открило се и у речима самог Ердогана: „Желимо да што пре допремимо гас у Србију. ’Турски ток’ је пројекат гасовода који пролази кроз црноморску регију и преко турске територије иде ка Европи. Он се ради са Русијом и о томе настављамо разговоре са председником Путином, који, сматрам, неће негативно гледати на ову ствар.“

Узгред буди речено: ма колико нелагоде да изазива, а не може да не изазове, српско-турско приближавање у оваквим околностима, укључујући чак и све изливе нежности који изазивају физиолошку реакцију у виду запушавања носа, ипак треба поздравити јер је то рационално. Али треба и приметити да се нећемо зближити на начин који нам одговара ако при томе будемо прећуткивали сопствене државне и националне интересе попут Косова и Метохије, које председник Вучић – макар у јавности – пред Ердоганом ни речју није споменуо.

 

ПУТИН И КИНЕЗИ Елем, случај је тако удесио да је, само неколико дана пре сусрета с Ердоганом, српски председник телефоном разговарао и са својим руским колегом Владимиром Путином, коме је честитао рођендан. Важније од тога, премда ни лични контакти државника нису неважни за развој државних односа, Вучић и Путин „договорили су се да се у скорије време састану и наставе рад на повећању обима сарадње Србије и Русије у свим областима“, а ваља скренути пажњу и на овонедељну вест да ће Федерална служба безбедности (ФСБ) Русије „разговарати са Министарством одбране Србије о закључивању споразума о сарадњи у војнообавештајној сфери“, што све заједно јасно сведочи о тенденцији даљег јачања односа Србије и Русије.

Исто се односи и на Кину. Београд се, оценио је недавно амерички портал „Политико“, „налази у центру продора Пекинга у Европу… У мају је Вучић с великом делегацијом посетио Пекинг, где се састао са кинеским премијером Лијем Кећијангом у Великој дворани народа. Ли је истакао посвећеност Кине дубљој сарадњи са Србијом која је већ њен најближи партнер у региону. ’Александар Вучић рекао је да је Србија пријатељ и партнер Кине достојан поверења’, наведено је у званичном кинеском саопштењу са састанка… Прошле године кинески председник Си Ђинпинг боравио је у Србији у државној посети. Званична посета кинеског лидера једној од најсиромашнијих европских земаља нагласила је стратешки значај Београда за Пекинг.“

Све у свему, упркос томе што се – или само каже да се – налази на путу за Европску унију, Србија у све већој мери развија сарадњу с две светске силе и једном регионалном силом које и саме све ближе међусобно сарађују и уз то никада неће постати чланице Европске уније. Сувишно је то и истицати: овако није изгледао европски пут ниједне њене чланице.

ИЗМЕЂУ УКРАЈИНЕ И ИСЛАНДА Стихијски производ срећног стицаја околности или нимало стихијски резултат неоглашеног стратешког плана, тек, ово зближавање Србије са Русијом и Кином а сада и са Турском Србији заиста даје опипљиву алтернативу уласку у Европску унију. А самим тим и тај наш пут у Европску унију престаје да буде природна нужност, неизбежна колико и смењивање дана и ноћи, већ само један од наших могућих избора. А то даље значи и да од њега можемо да одустанемо ако проценимо да нам то није у интересу, а уверени смо да стварно и није.

Е, сад, украјински пример – у Украјини је Запад организовао крвави пуч када је власт Виктора Јануковича покушала да паузира њихове ЕУ интеграције – украјински нам пример представља опомену да се ЕУ интеграције не смеју прекинути без озбиљне претходне припреме. А то значи да ћемо и у годинама које су пред нама слушати наше званичнике како говоре да приступање Србије Европској унији представља наш стратешки циљ, мислили то озбиљно или не.

Али Србија ипак није Украјина, а и свет се у међувремену изменио и мења се све брже у корист наших пријатеља с Истока уместо принудних управника са Запада, што ће рећи да би – буде ли довољно државничке мудрости и снаге – Србији много ближи од украјинског могао да постане модел Исланда, земље која је добровољно прекинула своје ЕУ интеграције јер је проценила да јој нису у интересу, а успут је Исланд постао и прва европска земља која је с Кином склопила споразум о слободној трговини. Србија није Исланд и не може себи да приушти прекид ЕУ интеграција пошто јој више од 60 одсто извоза одлази у Европску унију, гласи чест контрааргумент. Али званични подаци показују и да више од 78 одсто исландског извоза одлази у земље Европске уније, па су ипак урадили то што су урадили и ни најмање због тога нису зажалили…   

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *