Daleko je Amerika

Da li Srbija diversifikuje svoje spoljnopolitičke opcije iako se i dalje zaklinje u svoj put u Evropsku uniju?

Američki ambasador u Beogradu Kajl Skot izdao je ove srede preko tvitera, manirom svog predsednika dakle, javni nalog za odstrel srpskog ministra odbrane Aleksandra Vulina. „Nažalost, meseci rada na poboljšanju imidža Srbije u SAD mogu biti podriveni jednom izjavom“, optužio je američki ambasador srpskog ministra da ruši srpsko-američke odnose, priloživši uz tu optužbu (koja se ima pročitati kao pretnja, oko toga ne treba imati nikakvu dilemu) tekst iz „Vašington posta“ o „srpskom ministru odbrane (koji) hvali osuđenog ratnog zločinca“, generala Vladimira Lazarevića, prilikom susreta starešina Treće armije iz vremena NATO agresije pod sloganom „Da se ne zaboravi“.

[restrict]

VREME TIHOG PONOSA Važan je, inače, bio ovaj susret na kome je Vulin pohvalio Lazarevića i pripadnike Treće armije kao „najhrabrije među najhrabrijima“, važan i zato što je istom prilikom ministar vojni poručio da je „prošlo vreme kada su nas terali da se stidimo, ovo je vreme tihog ponosa… Mi smo ponosni na ove ljude i oni su dokaz koliko se Srbija vratila sebi“.

A samo nekoliko sati posle Skotovog pretećeg tvita usledio je i Vulinov odgovor američkom ambasadoru koji, zato što je nedvosmislen i oštar kako nismo navikli, zaslužuje da bude citiran u celosti: „Srbija nije izazvala ratove i Srbija ne treba da se stidi onih koji su je branili. Čudi me da ambasador ne vidi mogućnost podrivanja imidža i pretnju odnosima u tome što je haški optuženik Ante Gotovina savetnik u Vladi Hrvatske, ili u oslobađanju (Nasera) Orića. Lazarević je slobodan čovek a moje je pravo da poštujem i njegovu borbu i borbu mog naroda. Da li treba da hvalim bombardovanje i tražim opravdanje za otcepljenje KiM? Ne znam vojsku koja bi se odrekla i postidela generala Lazarevića, a ja sigurno neću. I kao što već nedeljama možemo da vidimo po medijskim napadima na mene, ja sam spreman da platim cenu za to.“

Naravno, potpuno je jasno da Skot nije udario na Vulina samo zato što je pročitao tekst u „Vašington postu“ pa se osetio strašno uvređenim i odnekud pozvanim da onako reaguje. Nego je Skot taj tekst samo iskoristio – i to u koordinaciji sa Stejt departmentom, jer, kako ove srede jednim drugim povodom reče njegova portparolka Heder Nojert, „naši ambasadori nemaju običaj da bilo šta rade na svoju ruku“ – iskoristio je kao povod za napad na ministra odbrane koji se nije obučavao u Garmišpartenkirhenu kao Dragan Šutanovac, s krajnjom namerom da se na Vulinovo sadašnje mesto (ponovo) dovede neko ko jeste obučavan u Garmišpartenkirhenu ili nekom sličnom NATO regrutnom centru. Takođe je potpuno jasno i da Vulinov odgovor Skotu predstavlja otvorenu pobunu protiv američkog diktata da nastavimo da se stidimo, sa svim posledicama koje nametnuti stid sa sobom nosi. Što znači da će dalja Vulinova sudbina predstavljati jedan od onih znakova pored puta koji će nam pokazati na kojem se putu Srbija zapravo nalazi, na onom bez alternative u Evropsku uniju kao što SAD od nas traže, a to traže od nas zato što im je to u interesu, a ne zato što su naročito zainteresovane za našu dobrobit, ili smo pak usput uspeli da skrenemo ka sopstvenom interesu…

 

REČI I DELA Da li smo sa puta za Evropsku uniju uspeli da lagano skrenemo ka sopstvenom interesu a da to i ne primećujemo? Nismo, ako je verovati onome što kažu Aleksandar Vučić i njegova vlast koja i nas i sve ostale sve vreme podseća da je zaista posvećena ulasku Srbije u Evropsku uniju.

A opet, ako je zaista verovati delima, a ne rečima kao što su preporučivali stari Latini, neki od konkretnih poteza aktuelne vlasti izazivaju – priznajemo, ekscentričnu – pomisao da zvanični Beograd u Evropsku uniju ipak ne veruje onoliko koliko to demonstrira.

 

ERDOGAN U BEOGRADU Ovonedeljna poseta turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana – a dočekan je toliko srdačno da se to opasno približilo meri dobrog ukusa koju je šef diplomatije Ivica Dačić uspešno prešao, sve sa mikrofonom u ruci – ovonedeljna dakle Erdoganova poseta bila je u tom smislu veoma rečita, i zbog onoga što je izgovoreno i zbog onoga što je podrazumevano.

Upravo je takav slučaj s Vučićevim podsećanjem da je „Srbija iste večeri kada je pokušan puč u Turskoj stala na stranu izabranih institucija i podržala demokratske vrednosti“, uz dodatak da „u Srbiji nikada nećete imati one koji će praviti paktove s protivnicima legalno izabranih organa u Turskoj… Nemamo ništa ni sa Gulenom, niti s bilo kim drugim“. Naravno, i Vučiću je, kao i Erdoganu, sasvim jasan i neizgovoreni kontekst: baš je ovakav stav prema puču i pučistima zauzela i Rusija Vladimira Putina, i takav je stav, što je podjednako bitno, bio toliko različit od stava Brisela i Vašingtona da je posle takvih reakcija i otpočelo tekuće Erdoganovo odmicanje od Zapada ka Rusiji koje ovih dana kulminira u nabavci ruskog sistema S-400, dvogodišnjom zatvorskom kaznom novinaru „Volstrit džornala“, hapšenjem službenika američkog konzulata u Turskoj i uzajamnom suspenzijom izdavanja viza a reč je o NATO saveznicima koji su se obavezali da jedni druge brane…

Rusko prisustvo u jačanju srpsko-turske saradnje otkrilo se i u rečima samog Erdogana: „Želimo da što pre dopremimo gas u Srbiju. ’Turski tok’ je projekat gasovoda koji prolazi kroz crnomorsku regiju i preko turske teritorije ide ka Evropi. On se radi sa Rusijom i o tome nastavljamo razgovore sa predsednikom Putinom, koji, smatram, neće negativno gledati na ovu stvar.“

Uzgred budi rečeno: ma koliko nelagode da izaziva, a ne može da ne izazove, srpsko-tursko približavanje u ovakvim okolnostima, uključujući čak i sve izlive nežnosti koji izazivaju fiziološku reakciju u vidu zapušavanja nosa, ipak treba pozdraviti jer je to racionalno. Ali treba i primetiti da se nećemo zbližiti na način koji nam odgovara ako pri tome budemo prećutkivali sopstvene državne i nacionalne interese poput Kosova i Metohije, koje predsednik Vučić – makar u javnosti – pred Erdoganom ni rečju nije spomenuo.

 

PUTIN I KINEZI Elem, slučaj je tako udesio da je, samo nekoliko dana pre susreta s Erdoganom, srpski predsednik telefonom razgovarao i sa svojim ruskim kolegom Vladimirom Putinom, kome je čestitao rođendan. Važnije od toga, premda ni lični kontakti državnika nisu nevažni za razvoj državnih odnosa, Vučić i Putin „dogovorili su se da se u skorije vreme sastanu i nastave rad na povećanju obima saradnje Srbije i Rusije u svim oblastima“, a valja skrenuti pažnju i na ovonedeljnu vest da će Federalna služba bezbednosti (FSB) Rusije „razgovarati sa Ministarstvom odbrane Srbije o zaključivanju sporazuma o saradnji u vojnoobaveštajnoj sferi“, što sve zajedno jasno svedoči o tendenciji daljeg jačanja odnosa Srbije i Rusije.

Isto se odnosi i na Kinu. Beograd se, ocenio je nedavno američki portal „Politiko“, „nalazi u centru prodora Pekinga u Evropu… U maju je Vučić s velikom delegacijom posetio Peking, gde se sastao sa kineskim premijerom Lijem Kećijangom u Velikoj dvorani naroda. Li je istakao posvećenost Kine dubljoj saradnji sa Srbijom koja je već njen najbliži partner u regionu. ’Aleksandar Vučić rekao je da je Srbija prijatelj i partner Kine dostojan poverenja’, navedeno je u zvaničnom kineskom saopštenju sa sastanka… Prošle godine kineski predsednik Si Đinping boravio je u Srbiji u državnoj poseti. Zvanična poseta kineskog lidera jednoj od najsiromašnijih evropskih zemalja naglasila je strateški značaj Beograda za Peking.“

Sve u svemu, uprkos tome što se – ili samo kaže da se – nalazi na putu za Evropsku uniju, Srbija u sve većoj meri razvija saradnju s dve svetske sile i jednom regionalnom silom koje i same sve bliže međusobno sarađuju i uz to nikada neće postati članice Evropske unije. Suvišno je to i isticati: ovako nije izgledao evropski put nijedne njene članice.

IZMEĐU UKRAJINE I ISLANDA Stihijski proizvod srećnog sticaja okolnosti ili nimalo stihijski rezultat neoglašenog strateškog plana, tek, ovo zbližavanje Srbije sa Rusijom i Kinom a sada i sa Turskom Srbiji zaista daje opipljivu alternativu ulasku u Evropsku uniju. A samim tim i taj naš put u Evropsku uniju prestaje da bude prirodna nužnost, neizbežna koliko i smenjivanje dana i noći, već samo jedan od naših mogućih izbora. A to dalje znači i da od njega možemo da odustanemo ako procenimo da nam to nije u interesu, a uvereni smo da stvarno i nije.

E, sad, ukrajinski primer – u Ukrajini je Zapad organizovao krvavi puč kada je vlast Viktora Janukoviča pokušala da pauzira njihove EU integracije – ukrajinski nam primer predstavlja opomenu da se EU integracije ne smeju prekinuti bez ozbiljne prethodne pripreme. A to znači da ćemo i u godinama koje su pred nama slušati naše zvaničnike kako govore da pristupanje Srbije Evropskoj uniji predstavlja naš strateški cilj, mislili to ozbiljno ili ne.

Ali Srbija ipak nije Ukrajina, a i svet se u međuvremenu izmenio i menja se sve brže u korist naših prijatelja s Istoka umesto prinudnih upravnika sa Zapada, što će reći da bi – bude li dovoljno državničke mudrosti i snage – Srbiji mnogo bliži od ukrajinskog mogao da postane model Islanda, zemlje koja je dobrovoljno prekinula svoje EU integracije jer je procenila da joj nisu u interesu, a usput je Island postao i prva evropska zemlja koja je s Kinom sklopila sporazum o slobodnoj trgovini. Srbija nije Island i ne može sebi da priušti prekid EU integracija pošto joj više od 60 odsto izvoza odlazi u Evropsku uniju, glasi čest kontraargument. Ali zvanični podaci pokazuju i da više od 78 odsto islandskog izvoza odlazi u zemlje Evropske unije, pa su ipak uradili to što su uradili i ni najmanje zbog toga nisu zažalili…   

[/restrict]