Бранимир В. Јокић – Српска богиња на приштинском трону

Како је неолитска скулптура, важан експонат археолошке збирке Етнографског музеја у Приштини, уступљена бившем шефу Мисије УН на Косову и Метохији да би после еуфоричног дочека у Приштини била проглашена „симболом културног идентитета косоварског наслеђа“

Долазак Богиње на трону у Приштини је обележен слављем, праћен директним телевизијским преносом, а за ту прилику направљена је и нова витрина у тамошњем музеју. За потребе фалсификовања историје, Богиња на трону ће бити преименована у Илирску краљицу. А реч је о уметнини која је за потребе изложбе „Археолошко наслеђе Косова и Метохије“ из Етнографског музеја у Приштини пренета у Београд пре бомбардовања 1999, каже у разговору за „Печат“ Бранимир Јокић, директор Етнографског музеја из Приштине са седиштем у Београду.

Албанци су фигурину дочекали као потврду да су носиоци културног идентитета Косова. Да ли је то почетак преименовања српског споменичког наслеђа?

Прича о присвајању културне баштине старија је од Богиње на трону, али фигурина у њој заузима посебно место. Случај фигурине Богиња на трону је као недовољно промишљени гест добре воље за отварање питања стања и статуса српског културног наслеђа на Косову и Метохији злоупотребљен како од стране представника међународне заједнице Михаила Штајнера коме је уручена као поклон, тако и од појединих салонских Срба у Београду. Реч је о фигурини винчанске културе пронађеној 1956. код Приштине у време археолошких истраживања стручњака Народног музеја. Она није остала у депоима музеја у Приштини већ је као део изложбе „Археолошко наслеђе Косова и Метохије“ пренета у Београд пре бомбардовања 1999. Из Народног музеја фигурина је узета 2002. и свечано уручена Штајнеру уз образложење да је то гест којим треба да се одобровоље Албанци пред разговоре са Србијом о питању статуса.

Тако је једна од праисторијских фигурина уступљена бившем шефу Мисије УН на Косову и Метохији да би, после еуфоричног дочека у Приштини, била проглашена „симболом културног идентитета косоварског наслеђа“. Богиња је дакле завршила у приштинском музеју, а њене копије налазиле су се у канцеларијама администрације УНМИК-а.

[restrict]

Под претњом оружјем били сте присиљени да матичну зграду Етнографског музеја у Приштини напустите 1998. Шта је у том тренутку чинило збирку музеја, те да ли је и у којој мери међународна заједница била спремна да вам помогне?

Пре и после присилног напуштања матичне зграде музеја у Приштини (под претњом оружјем британских и америчких војних снага) одвијала се истрајна борба за очување дела покретних културних добара. Први покушај дислоцирања значајних артефаката из Музеја спречили су Албанци уз асистенцију КФОР-а. Иако им је била угрожена безбедност, стручно особље Музеја наставило је борбу уз подршку стручњака из Етнографског музеја у Београду, кустоса Мирјане Менковић и конзерваторке Данијеле Радовановић. Након ове непријатне епизоде Иницијативни одбор српских стручњака из Београда 22. јуна 1999. године упутио је представницима УН и војним властима на Косову и Метохији молбу да се уважи Имунитет културних добара а на основу чл. 19. ст. 1 и 3, и чл. 23, ст. 1 и 2 Хашке конвенције за заштиту културних добара. Тада је главнокомандујући војних снага КФОР-а, генерал Мајкл Џексон одобрио измештање материјала.

Велики део експоната успели сте да спасите и пребаците у Београд, али о 30.000 уметнина, дела непроцењиве националне и уметничке вредности, ништа се не зна, њима се губи сваки траг. Да ли вам је познато где су оне данас? Неке од њих нашле су се у понуди продаваца на црном тржишту уметнина у Европи…

После насилног напуштања зграде музеја у Приштини, у депоима је остало 30.000 уметнина. Постоји службена белешка КФОР-а о провали у зграду Музеја прве ноћи након нашег прогонства. Медији су пренели на основу својих извора да је значајан број артефаката завршио на црном тржишту Европе и шире. Такође, не заборавимо да је у Народној и Универзитетској библиотеци „Иво Андрић“ у Приштини остало милион књига, у Галерији савремене уметности целокупна збирка, стална поставка са документацијом, те да је нестала архивска грађа непроцењивог значаја која је била похрањена у Покрајинском архиву и градским архивима у Приштини, Призрену, Пећи, Гњилану. Да не помињем иконе у поступку конзервације.

Да ли је то била база на којој ће касније Косово покушати да изгради идентитет своје културне баштине?

Основа на којој ће Албанци на Косову и Метохији настојати да изграде свој културни идентитет почива на илиролатрији која је већ деценијама плодна њива на којој се обучавају албански интелектуалци у патриотском доказивању староседелаштва. Тако су још поодавно присвојили отоманско културно наслеђе на Косову и Метохији са прећутним одобравањем баштиника. Та чињеница је охрабрила албанске идеологе за стварање косоварског културног идентитета. Њихова намера се одвија пред очима европске културне јавности. И ова чињеница сведочи да је српско културно наслеђе данас најугроженије наслеђе у Европи. Занимљиво је да је албанска страна на Радној групи за културну баштину поставила питање повратка артефакта археолошке и етнографске збирке које су као посед Музеја у Приштини, матичне установе културе Косова и Метохије, пребачене у Београд. Такав захтев се у континуитету постављао од 2000. Да би тезу о свом миленијумском трајању на тлу Косова и Метохије пласирала на међународном плану, албанска страна је почела да инсистира на повратку артефаката. При томе они избегавају да одговоре на питање о статусу више од 90 одсто покретних културних добара која су после 1999. остала на Косову, као и на то ко је годинама финансирао истраживања, ископавања и формирање археолошке збирке праисторијског периода, као и чији су стручњаци вршили ископавања.

Алија Хадри је у покушају ревизије историјских чињеница отишао толико далеко да је словенске средњовековне гробове означио као илирске. Да ли је у време док вам је предавао на факултету показивао сличне аспирације?

Вишедеценијско потискивање српског питања са политичке сцене на Косову и Метохији створило је простор великоалбанским идеолозима за ревизију историјских чињеница у складу са прокламованом великоалбанском идејом. Историчар Али Хадри био је истакнути члан сепаратистичког покрета на Косову и Метохији. Иако ми је био професор, били смо у константном политичком конфликту. Као члан УК био сам у прилици да на седницама УК и ПК упознам до детаља стратегију албанизације Косова и Метохије. Епицентар тих догађања постао је Универзитет у Приштини од свог оснивања 1970. године. Управо пред оснивањем Универзитета искључен сам из УК због супротстављања предлогу професора Хајредина Хоџе да први гост и први говорник буде Мика Трипало. Поред албанског фактора у албанизацији Универзитета и Косова и Метохије свој удео је имао и инострани фактор. Свакако у протеривању Срба са Косова учествовале су албанске водоноше из српског корпуса. До данас њихова улога у албанизацији Косова и Метохије није демистификована. Зато је заслужан и српски Универзитет у Косовској Митровици, као и савремена историографија у Србији. Постбрионски период (1966–1974) остао је табу тема за све активности и спрегу српских вазала и албанске политичке номенклатуре у Покрајини. Као заслужни ментори, као што су Али Хадри, Дервиш Рожаја, Фехми Агани и други, нашли су своје место у луксузним монографијама Филозофског и Природноматематичког факултета. Трагови њиховог кадрирања подобних асистената и професора оставили су тешке последице и несрећу српског народа на Косову и Метохији. Њих у стопу прате самопроглашени чувари свете српске земље који своју идеологију заснивају на примитивном локалном аутошовинизму.

Колики маневарски простор имају српске институције када је реч о заштити наслеђа на Косову и Метохији?

Опасан је процес деградације институционалног принципа рада на очувању српског културног идентитета и његовог одрживог развоја на Косову и Метохији. Свакако, у обзир треба узети агресивну великоалбанску политику и у домену заштите наслеђа, као и двоструке стандарде међународних организација које делују на плану стварања будућег модела заштите културног наслеђа на Косову и Метохији. Основни узроци постојећег стања су непостојање јасне државне стратегије и на њој засноване културне политике у заштити сопственог наслеђа на Косову и Метохији, некоординиран рад одговорних државних институција и установа заштите, непостојање одговарајуће сарадње установа културе на Косову и Метохији и са Косова и Метохије, чији је оснивач Република Србија, недостатак стручних кадрова и пристанак на пуко преживљавање. Такође успостављањем изнуђене сарадње са привременим институцијама (појединих руководилаца и представника установа заштите) без било какве правне процедуре и сагласности надлежних државних институција, прејудициран је статус српског културног наслеђа и као крајњи исход уследило је губљење надлежности у заштити властитог културног наслеђа, што је у супротности са постојећим законом о културним добрима и важећим међународним конвенцијама из домена заштите културног наслеђа.

Сматрам да би одустајањем од институционалне заштите српског културног наслеђа у перспективи дошло до затирања српског културног идентитета и српског народа на Косову и Метохији, што великоалбанска политика прижељкује и на чему упорно истрајава.   

[/restrict]