Борисав Челиковић – СРЕМЦИ У ГАЛИПОЉУ – ЕП О ИДЕНТИТЕТУ (други део)

Галипољски Срби представљају феномен трајања. Из Срема су пресељени на Галипоље, полуострво надоглед Цариграда, око 1540. године у време турског освајања Подунавља за владе Сулејмана Величанственог. За њих се у Србији није знало све до почетка ХХ века, тако да чак никакве информације о њима није имао наш знаменити историчар Стојан Новаковић који је крајем XIX века био српски посланик у Цариграду. Тек после балканских ратова чуло се да у месту Бајрамичу постоје неки Срби који желе да се врате у матицу

У наставку интервјуа са приређивачем Библиотеке „Корени“ Службеног гласника и главним уредником лексикографских издања ове куће Борисавом Челиковићем разговарамо о значајним појединостима у вези с овим капиталним издавачким подухватом.

Говорити о библиотеци коју сте покренули а не подсетити на Јована Цвијића било би неопростиво. Колика је заправо заслуга великана српске науке?

Јован Цвијић је један од наших највећих умова и чини ми се да га је најбоље описао такође један наш великан историчар Владимир Ћоровић: „У нашој науци било је неколико људи од високе вредности који су вршили моћан утицај на своје ђаке и стварали своје школе, али сем Јована Цвијића ми нисмо имали ниједног који је у толикој мери, и са неоспорним ауторитетом, утицао не само на ученике него и на цело друштво… Он је, чини ми се, први увео у нашу књижевност реч о политичкој циганији, кад је осуђивао неодмерене и неодговорне свађе политичких људи и њихових органа… Ми таквих људи нисмо имали много. А уколико их и имамо, сви су мање-више деловали само у једном правцу, као писци, војници или државници. Цвијић има једну заслугу необичнију од њихове. Наше политичке вође трудиле су се и успевале да крену у широке народне масе. Цвијић је, међутим, успео да одухови и заталаса наше прилично дисхармоничне интелектуалне кругове, што је у нашој средини, признаћете, много тежи посао. И то је постизавао без никаквих страначких организација, захваљујући само свом личном моралном и научном капиталу и честитости своје идеологије.“

[restrict]

Међу већ поменутим изостављеним лекцијама из историје је и она која би осветлила вековима закопану историју Галипољских Срба, то јест припадника српског народа чије су претке Турци преселили из Србије на Галипоље. Ваша едиција садржи наслов који говори управо о њима!

Галипољски Срби представљају феномен трајања. Из Срема су пресељени на Галипоље, полуострво надоглед Цариграда, око 1540. године у време турског освајања Подунавља за владе Сулејмана Величанственог. За њих се у Србији није знало све до почетка ХХ века, тако да чак никакве информације о њима није имао наш знаменити историчар Стојан Новаковић који је крајем XIX века био српски посланик у Цариграду. Тек после балканских ратова чуло се да у месту Бајрамичу постоје неки Срби који желе да се врате у матицу. Они су безмало четири века живели изоловани у окружењу других народа, Турака, али и православних Грка и Бугара и сачували свој језик и национални идентитет. Покушај пресељења пре Првог светског рата није успео, али су зато били приморани да 1922. године у време турског погрома хришћана побегну и као избеглице дођу у Краљевину СХС. Насељени су у варошици Пехчево у области Малеш у данашњој источној Македонији. Њих је прво проучио наш велики етнолог Миленко С. Филиповић, непосредно пред Први светски рат, а затим и лингвиста Павле Ивић средином прошлог века. Њихове студије, као и неколико мањих радова о њима објавили смо у 25. књизи „Корена“.

Трагајући за потомцима Галипољских Срба, августа 2012. године провео сам неколико дана у Пехчеву. Галипољци су груписани у горњем делу вароши, где су некада живели Турци, у чије куће су се уселили и у њима до пре неколико деценија и живели. Многе постоје и данас, у руинираном стању, поред новосаграђених кућа, препуштене зубу времена. Овај део вароши становници Пехчева зову „кај Грците“, чиме се указује на простор одакле су се Галипољци доселили. Говор старих Галипољаца знају само најстарији, и с њима ће нестати та снажна нит која је вековима била веза са завичајем предака. Брачним и родбинским везама, прихватањем језика, потпуно су се интегрисали у средину у коју су се доселили. Изјашњавају се као Македонци, говоре македонски језик, њихова данашња презимена завршавају се на -ов и -ски, међутим, памте своје порекло и претке. Немају ниједну институцију која би их окупљала и преко које би свакако за дуже време очували своју посебност и идентитет.

На попису 2002. године у Пехчеву се 12 становника изјаснило да су Срби. Уколико не предузму активности на очувању свог етничког идентитета, Галипољски Срби потпуно ће се асимиловати, што значи да ће њихови потомци сасвим изгубити корене. Губљењем својих основних етничких обележја, језика и писма, прихватањем национа државе у којој живе и језика средине, потпуно одвојени и без икаквих веза са матицом, доживеће оно што се већ збило са Србима у Украјини још у XVIII веку, али и са многим другим српским заједницама и појединцима ван државних граница Србије, током XIX и ХХ века, а дешава се и данас, као што ће се све више дешавати у времену које долази.

Време у којем живимо прекрила је давно мреже глобализма постављена на све могуће стубове модерне технологије, преко којих се, између осталог, врши притисак на нове генерације да заправо забораве ко су, одакле су, одакле долазе, ко су им преци. Нама као народу дубоко замерају што се држимо традиције, митова, па и очувања културе у најдубљем смислу те речи. У којој мери и ваша едиција доприноси овом настојању?

Када је започео пројекат истраживања насеља и порекла становништва и обичаја српског народа на прелазу из XIX у XX век, Јован Цвијић је визионарски предвидео време које долази у ком ће невероватном брзином са развојем технологија и индустријализацијом доћи глобално друштво које ће потрети старе вековима чувано предање, знања и обичаје. Знао је да то време разара племенско-браственичко-родовске односе и оставља породицу и појединца самог. За тог појединца који одлази из породице у свет у непознато, где ствара своју породицу, било је важно забележити оно што се чувало у главама и преносило речју. Глобализација је уништила посебности, у ношњи, у обичајима, у говору.

Ова библиотека не може променити историјске токове и процесе који су се догодили или ће се догађати, она не може вратити потомке у завичаје предака, не може зауставити замирање српских села, али може оставити траг о постајању и трајању, указати на корене. Она је оставштина за будућност потомцима да знају ко су, шта су и одакле су.

Готово свакодневно смо у прилици да на интернету видимо бомбастичне наслове о пореклу свог народа, те одакле је дошао на просторе на којима смо данас. У Библиотеци „Корени“ имамо књигу која говори о тој теми. Како је данашња Србија насељавана?

Централна Србија је насељавана у XVIII и XIX веку етапно и то са југа из Старе Србије, долинама Јужне Мораве и Ибра и из старе Херцеговине и Црне Горе. У Западној Србији, северно од Западне Мораве и Рзава преовлађују Динарци, а у долинама Ибра и Велике Мораве јужна струја. На неки начин природна граница је на највећој планини Шумадије Руднику. Из Србије се становништво даље кретало у правцу севера у Посавину и Подунавље. Тај процес је завршен почетком ХХ века и тада је започео нови, глобалистички, који је становништво усмеравао из села у градове.

Велике сеобе, миграције и принудна расељавања нашег народа резултирали су осим расејањем и ратовима, и нескладом етничких и територијалних граница, те обесправљењем српског народа као уставотворног на територији бивших југословенских република. Како видите утицај сеоба на прилике у којима смо данас?

Сеобе су разбијале кохезиону снагу српског етноса. Сеобе под патријарсима Арсенијем III 1690. године и Арсенијем IV 1740. испразниле су простор Косова и Метохије и потпуно отвориле врата Арнаутима, који су продирањем у правцу долина Јужне Мораве и Вардара фактички поделили српски етнички простор што је касније допринело процесима исламизације и арнаућења. На другој страни овим сеобама ојачан је српски елемент у Подунављу, где су Срби успели да привилегијама које су добили од аустријских царева остваре значајан статус. Слично је и са сеобама и егзодусима које су обележили ратови деведесетих. Док је на једној страни, у Хрватској и босанској федерацији нестајао српски елемент, он је јачао у местима у која су се досељавали.

Што се тиче несклада етничких и територијалних граница, то је на Балкану посебно изражено као последица верских подела и поистовећивања вере и нације, православац – Србин, католик – Хрват, иако се до почетка ХХ века значајан део католичког становништва у Далмацији изјашњавао као Срби католичке вере. Линија поделе православне и католичке цркве на Балкану није јасно одређена неком природном баријером. Уз све то југословенска политика краља Александра и комуниста довела је до стварања нових народа, тако да се по читавом Балкану српски народ нашао окружен неким другима који су са новим државама које су стваране добијали све већа права, а Срби су од државотворног народа постајали мањина и бивају данас принуђени на егзодус или асимилацију.

Чињеница је да су сви наслови одабрани за вашу библиотеку драгоцени и по својој документарној вредности. Данас су то надасве књиге које сведоче о Косову и Метохији. Које бисте чињенице посебно издвојили као најважније за нас, за државу и народ?

Косово и Метохија су темељ српског идентитета. Тамо је стварана српска држава, у Призрену је престоница краља Милутина и цара Душана. Тамо су Љевишка, Бањска, Грачаница, Дечани, Пећка патријаршија и Свети арханђели. Тамо је дошло до боја који је обележио вековну нит трајања српског етноса. Тамо су живели и истрајавали у борби за очување свог идентитета Срби у косовско-метохијским селима и градовима. Иако су протерани са својих вековних огњишта, постоје записи о постојању и трајању, који су забележени, као на пример исламизација Средске жупе и Горе, чије становништво и данас говори српским језиком, арнаућење Дренице, продирање Арнаута у Косовско Поморавље, терор над Србима у Метохији. Све је то уз податке о појединачним српским породицама забележено у студијама које објављујемо у Библиотеци „Корени“. Свих шест књига које објављујемо ове године посвећене су овом простору: Стара Србија и Македонија, Косовско Поморавље и Качаник, Сиринић, Средска, Гора и Опоље, Косово (у две књиге) и Дреница и Лаб. Објавићемо наредних година и: Метохија (у две књиге), Горњи Ибар и Стари Колашин и Копаоник. У десет књига све ће бити сабрано на једном месту. Да се зна истина.

Које књиге из едиције сматрате најзначајнијим?

Све књиге Библиотеке „Корени“ су подједнако важне и чине јединствен мозаик. За мене најзначајнија је тридесета књига Стара Србија и Македонија пошто сам на њој највише радио и дао највећи лични печат. Од осталих се разликује по томе што у њој студије нису фототипски објављене већ на нови начин приређене. Она први пут доноси Цвијићеву студију Македонија и Стара Србија на око 450 страна, коју смо приредили на основу његове тротомне књиге Основе за геологију и географију Старе Србије и Македоније објављене 1906 и 1911. године. Ту су синтетизована његова запажања о становништву, обичајима и другим посебностима, која су темељ за проучавање Македоније и Старе Србије. Након Цвијићеве студије у њој смо објавили и три студије о Арнаутима и арнаућењу Јована Томића, Ристе Николића и Јована Хаџи-Васиљевића. Ту је и изванредан етнографски преглед Старе Србије и Македоније Миленка С. Филиповића. Рад на терену био је интензиван на почетку (2010–2012) и дао је значајне резултате. Посетио сам све средине о којима сам приређивао књиге, организовали представљања која су била врло посећена и довела до познанства са многим појединцима из локалних средина који се баве проучавањем насеља и порекла становништва. Започели смо били и снимање документарних филмова о сваком пределу о коме смо објавили књигу. Снимљено је седам, а монтирано пет филмова: „Таково“, „Качер“, „Рудничка Морава“, „Ђердап“ и „Буџак“ чије емитовање ће почети ових дана на телевизији „Храм“. Посебно су важни били одласци у Пехчево у Македонији где живе потомци Галипољских Срба и Белу Крајину у Словенији где већ пет векова живе Срби. Тамо сам у селу Милићи срео госпођу од шездесетак година која говори као да је рођена у Херцеговини. Иначе Срби у Белој Крајини, данас их има у четири села Бојанци, Пауновићи, Милићи и Мариндол, вековима су чували свој верски и национални идентитет тако што су се венчавали са девојкама из Лике и обрнуто. Они немају никакво своје удружење и у наредним деценијама вероватно ће бити асимиловани.

Како се чувају традиција, корени, како се одупрети вирусу заборава, самозаборава, насилног брисања идентитета у времену које долази?

Традиција се чува неговањем и бележењем, њеним прилагођавањем савременом начину живота. Не мора и не треба ништа данас да буде како је било некада, али треба да се зна како је било некада. Својим се треба поносити, а не то скривати и одбацивати, наравно све друге треба поштовати и уважавати. Најбољи пример за то су Срби на Галипољу и у Белој Крајини који су вековима опстали у окружењу других које су поштовали, али су чували своје. Верујем да Библиотека „Корени“, са свим студијама које поново доноси и враћа у српску баштину, томе доприноси.  

[/restrict]