Бестселер алтернативне Немачке

„КРАЈ НЕМАЧКЕ“-УКОРИЧЕНИ МАНИФЕСТ И НАЈВЕЋИ ТАБУИ ОВЕ ЗЕМЉЕ

Изборни успех Алтернативе за Немачку постао је симбол великих промена које су се надвиле над овом земљом. Очигледно је нестао страх од неолиберала и њихове потенцијалне одмазде. Но паралелно са потресима на политичкој сцени појављују се и интелектуалци који се боре за опстанак Немаца као народа

Књига „Крај Немачке“ сматра се манифестом модерних немачких интелектуалаца који су увидели потребу за борбом у циљу очувања немачког националног идентитета, као залога постојања стабилне државе чије идеје Алтернатива за Немачку поставља као основу за свој програм. Као што је успех младе партије изазвао буру на политичкој сцени, тако је и ова књига заталасала интелектуално море дајући многим Немцима снаге да се боре против неолиберала који данас владају Немачком. Ради се о невеликој књизи (104 страна) метафоричког наслова „Крај Немачке“ (Finis Germania), која је успела да подигне ауторитет идеологије странке Алтернатива за Немачку, али и целокупно јавно мњење Немачке.
Иако се, дакле, око ове књиге стварао негативни имиџ, производила је скандале, постала је бестселер. Ове године у Немачкој, у класификацији „општа литература“, „Крај Немачке“ је најчитаније дело. „Франкфутер алгемајне цајтунг“ пише да скоро сви немачки медији воде борбу са „новим немачким антихеројем“ по једноставном обрасцу – где нема информације о новој књизи, она се и не чита. Но књига је нашла пут до публике идући из руке у руку и захваљујући интернету и логици људи који у оваквим околностима несвесно почну да шире („испод руке“) озлоглашено штиво, као што су то својевремено радили становници Совјетског Савеза са бројним „самиздатима“.

[restrict]

ДИЈАГНОЗА СТАЊА Књига „Крај Немачке“ дала је непогрешиву дијагнозу немачке болести, јер је аутор скицирао слику актуелног стања немачке нације. Писана је надахнуто, богата је подацима и метафорама које се лако тумаче. Иако је књига настала знатно раније, аутор Ролф-Петер Зиферле није желео да је објави за живота. Очигледно је добро знао шта значи написати овакву књигу у савременој Немачкој. Зато његове пријатеље и није зачудило што им је оставио у аманет да дело објаве након његове смрти. Његова последња порука гласи: „Нама ће владати необразовани људи, безлични политичари, који ће ширити релативизам, апатију и безнађе“. Зиферле је, попут свог француског пандана и колеге историчара, „европског самураја“ Доминика Венера, 17. септембра 2016. извршио самоубиство. За разлику од Венера, који је одувек припадао десном крају политичког спектра, Зиферле је практично до краја живота био социјалиста, шездесетосмаш. Књигу је објавила издавачка кућа „Антаиос“, која се сматра десничарском, иако издавач одбацује овакву оцену.
Аутор „Краја Немачке“ је био професор, предавао је општу историју на швајцарском универзитету Свети Гален (Universität St. Gallen), а према мишљењу критичара, поставио је најболнија и најтабуизиранија питања савремене Немачке: самонегацију и самомржњу Немаца кроз одржавање мита о вечној немачкој кривици за Други светски рат, тотално политичко самоуништење преко пријема миграната, одсуство политичке одговорности и ћутања о улози Јевреја и Израела у садашњој трагедији Немаца. Зиферле заправо у књизи разговара са Немцима о савременим проблемима. Он тврди да је Потсдамски мир убио Немачку, као што је Вајмарску републику убио Версајски мир. Немачка нација деградира од последица које су настале послератним уговорима и договорима и намеће јој се осећај кривице. Зато су Немци политички импотентни и страдају од комплекса ниже вредности.

ВЕЧИТА САМОКРИТИКА Одмах на почетку књиге писац наводи да су Американци и Енглези третирали Немачку на нимало оригиналан начин и 1918. и 1945. године.
А на шта су то Американци и Енглези приморали Немце?
Да Немачка мора да се вечно самокритикује и јавно самопонижава јер је кренула погрешним путем, те се тиме суштински разликује од Запада. Немачка је проглашена земљом полуварварске традиције, из које потиче антисемитско непријатељство и азијатско-хунска окрутност (Никола Живковић).
Трагедија Немаца нарочито је била ужасна 1945, јер је народ поред физичког страдања претрпео и потпуни духовни слом. Или, како је то Зиферле написао: „Немац се 1945. године нашао у ситуацији да је свет, у који је до јуче веровао, био претворен у прах и пепео.“ Шта је овим аутор поручио? Само ово: победник пише историју.
Када говори о данашњој Немачкој, Зиферле констатује да су у њој најомиљеније речи у политичком дискурсу: „одговорност за Други светски рат“, „кривица за страдање Јевреја“ и „поуке Аушвица“. Ако анализирамо реч „одговорност“, онда нам је јасно да је она карактеристична за однос господара и слугу, где је потчињени дужан да шефу поднесе извештај у којој је мери испунио поверени му задатак. Слуга је крив уколико га није испунио.
Највеће интересовање пак изазвало је ауторово бављење „табу темом“. Он закључује да је на Западу сасвим слободно да се, на пример, хули на Бога и на све хришћанске светиње. Такав појединац уопште не мора да се боји да ће због тога имати неке непријатне последице. Такође човек може без икаквог ризика да критикује Русе, који су страдали у Другом светском рату више од Јевреја. Но један табу још постоји: то је антисемитизам. Када се критикује Јевреји, онда све мора да је пажљиво спаковано, исказано финим речима, тако да нико не може да те оптужи да и за најмањи траг антисемитизма. Разлог је Аушвиц. То место остало је последњи мит нашег рационалног европског света. „Мит је истина и о њему не може да се дискутује. Само мали траг сумње, рецимо што доводи до релативизирања мита, значи озбиљан прекршај против веровања у табу.“
Доводити у питање Аушвиц, односно бројку од шест милиона убијених Јевреја, важи на Западу за неку врсту светогрђа, богохуљења. Таквом човеку прети казна, односно да буде изопштен из јавности. Ако је он писац или публициста, више не може да се појави у најутицајнијим медијима. Чувари овог табуа највише се боје да се упусте у дискусију историјских упоређивања, јер се тада брзо види да њихов мит веома брзо отпада. Просто је чињеница да је било народа који су у тој мери прогањани и убијани, и да постоје још само у архивима добро снабдевених библиотека. А њих су геноцидом, гле чуда, уклонили са земаљске кугле Енглези. Јевреји, међутим, још постоје.
Неколико реченица касније аутор закључује како је Аушвиц постао појам немачке „кривице која ничим не може да се спере“. Тако је дошло до конструкције што говори о колективној кривици Немаца, а базира се на „Аушвицу“. Из тога произлази да Немци непрестано морају да се кају. Зиферле поставља кључно питање: Ко су они који покрећу такву машинерију? Његов одговор гласи: „То су заступници јеврејско-израелских интереса. Но, ово не сме да се каже. Зар нису то менаџери свести?“ Када човек поставља таква табу питања, веома брзо ће га најутицајнији медији прогласити да заступа теорију завере (Никола Живковић).
На крају аутор се бави актуалном темом: масовни неконтролисани долазак имиграната – углавном муслимана из Авганистана, Ирака, Сирије и Сомалије – у Немачку. Зихерле резигнирано закључује да ће то имати за последицу да Немачка нестане као историјска величина и биће деградирана на привредно-географски појам.
Једино Јевреји могу да и даље задрже „своју посебност“, и они не треба да се боје да ће их неко због тога критиковати.

[/restrict]