Амерички специјалац напустио Русију

Долазак амбасадора Џона Тефта у Москву послужио је као повод за спекулације да се „Путину ближи крај“, али се догодило супротно – Кремљ је изоловао и неутралисао незгодног „дипломатског командоса“

Прошлог четвртка окончана је још једна дипломатска мисија САД – амерички амбасадор Џон Тефт одлетео је из Москве. Овај, како су га медији назвали, „дипломатски специјалац“ бившег председника Барака Обаме напустио је Русију после три године, како многи кажу, необављена посла. Наследиће га Џон Хантсмен, рок музичар, припадник мормонске цркве и бивши амбасадор у Кини, па остаје да се види да ли ће Тефтов имењак бити успешнији. Јер учинак досадашњег амбасадора није био ништа бољи од резултата његовог претходника, скандалозног Мајкла Мекфола, који се нарочито истакао по организовању „револуције белих трачица“, када је у зиму 2011. хушкао руску опозицију против Владимира Путина. Џон Тефт, и то је за једног америчког амбасадора сасвим солидно достигнуће, бар се чувао непримерених испада и јавног „опозиционог деловања“. Зато је, за разлику од Мекфола, у Кремљу био дочекиван са почастима. Међутим, протеривање више од 700 америчких дипломата 1. септембра означило је и крај мисије овог „командоса“, чијег се рада у протеклих двадесетак година не би постидели ни највиши функционери америчке обавештајне службе.

[restrict]

РАШЧИШЋАВАЊЕ РУШЕВИНА? Каријерни дипломата Џон Тефт провео је три године у Русији, од укупно четири и по деценије на разним позицијама у структурама Стејт департмента. Председник САД Доналд Трамп средином јула представио је кандидатуру Џона Хантсмена за новог амбасадора у Москви и Кремљ му је већ дао агреман. Поједини аналитичари надају се да би са Хантсменом могло да се очекује боље разумевање две суперсиле, па чак и нека врста отопљавања односа. Наводно, овај „Трампов човек“ могао би да рашчисти рушевине које су иза себе оставили Мекфол и Тефт. Знајући, ипак, досадашњу динамику руско-америчких односа и хладноратовске тенденције последњих година у свету, од Хантсмена не би требало превише очекивати. Велики успех био би ако садашње стање хаоса у међународним односима буде замењено неком врстом контролисаног хладног рата по строго утврђеним правилима, али ни то неће пресудно зависити од руског или америчког амбасадора.

Треба подсетити да и Москва замењује свог шефа дипломатске мисије у Вашингтону. Уместо ветерана Сергеја Кисљака, кога су чак оптуживали и за мешање у (пост)изборни процес у Америци, за амбасадора долази им сада хладнокрвни Анатолиј Антонов, са највишим чином у руској војсци – генерала армије. Овај стручњак за међународне односе каријеру је протеклих година градио као заменик министра иностраних послова Сергеја Лаврова, а претходно и као заменик министра одбране Сергеја Шојгуа. Тако Москва на делу примењује према Вашингтону своју – незванично прокламовану – доктрину „два Сергеја“, сажету у крилатици: „Ко неће да прича са Лавровом, мораће са Шојгуом“. У случају Анатолија Антонова, поруке „оба Сергеја“ биће садржане у дипломатској делатности једног човека. Ако се за неког амбасадора може користити војна терминологија, попут „специјалца“, онда би она пре била примерена за генерала Антонова, него за Тефта.

Када је Џон Тефт пре три године дошао у Русију, многи су замишљали да ће његови резултати бити слични онима у земљама где је пре тога службовао – Литванији, Грузији и Украјини. Тефт се увек налазио „у право време на правом месту“ када су се дешавали преломни догађаји од интереса за Сједињене Америчке Државе на постсовјетском простору. Тако је Тефт 2000. године послат за амбасадор у Литванију, где је „помогао“ успешно окончање тамошњег референдума о приступању ЕУ, упркос противљењу тада владајуће Социјалдемократске партије. Потом га је 2008. године Кавкаски рат „затекао“ на месту амбасадора у Тбилисију, где је у име свог тадашњег председника Џорџа Буша саветовао грузијског шефа државе Михаила Сакашвилија у осетљивом питању провоцирања сукоба са Москвом. Грузија је уочи сукоба у Јужној Осетији добила огромне количине наоружања из свих источноевропских држава, укључујући Украјину и Србију.

 

„ДЕЛИКАТНИ“ СПЕЦИЈАЛАЦ После ових успешних мисија Тефт прелази на главно поприште – Украјину. Кијев напушта у јесен 2013, неколико недеља пре „Евромајдана“, који је окончан насилним свргавањем демократски изабраног председника Виктора Јануковича. Како је и „Печат“ писао у годинама и месецима уочи „демократске револуције“, у Украјини је одмах по избору Јануковича 2010. све било спремно за (не)насилне протесте и чекао се само повод да ова машинерија буде покренута. Веровати да њоме није дириговао „лисица Тефт“ – упамћен и по клечању пред њим украјинског генерала који му предаје сабљу – било би исто тако наивно као и помишљати да Јанукович није био наклоњенији Москви, него Вашингтону и Бриселу. Упркос томе што је логика политичког преживљавања упућивала тадашњег украјинског председника на дуготрајне и исцрпљујуће разговоре са Западом, знајући да није мудро љутити оне који у својим рукама држе све конце револуције, од почетка је било јасно како ће се то све завршити, укључујући и судбину Крима.

Долазак Тефта у Москву, већ следеће године, послужио је многима као повод за спекулације да се „Путину ближи крај“, да „специјалац долази да га сруши“, и томе слично. Догодило се, међутим, супротно. Кремљ је, наизглед лако, изоловао и неутралисао незгодног Тефта, који се, са своје стране, трудио да у очима јавности изгледа сасвим супротно од свог претходника – дакле, као пријатељ Русије и њеног народа. У медијима се, за разлику од „брбљивог“ Мекфола, појављивао крајње ретко, па је куриозитет била и његова фотографија из једног ресторана са помоћницом шефа Стејт департмента за Евроазију Викторијом Нуланд, приликом њене посете Москви. Чињеница да је Нуландова била један од главних промотора украјинског „Евромајдана“ свакако је давала и одређену симболику Тефтовој фотографији са својом шефицом.

Ипак, амбасадор Тефт строго се клонио јавног мешања и изјашњавања о руским унутрашњим стварима. Ако је то и чинио, онда се изражавао бираним речима, у крајње пријатељском тону. То је већ подсећало на стару, добру хладноратовску дипломатску школу. Такве противнике Руси традиционално уважавају и са њима воле да „раде“. Међутим, пошто је Москва претходних година темељно сасекла готово читаву невладину и агентурну мрежу Запада у Русији, чак ни искусном лисцу попут Тефта није преостало много инструмената у рукама, како би обавио „немогућу мисију“ подривања Путина изнутра. И она је сада окончана: Тефт је са супругом Мариелом напустио руску престоницу и одлази у заслужену пензију. А са њим и читава епоха униполарног света и глобалне хегемоније само једне суперсиле.

 

СИМБОЛИЧАН ПОЧЕТАК ЈЕДНЕ МИСИЈЕ „Част ми је да служим нашој великој земљи као амбасадора САД у Русији. Са нестрпљењем чекам да се прикључим“, била је прва реакција на твитеру новог амбасадора Хантсмена на вест о званичном именовању. Међу првима му је честитао гувернер Масачусетса Мит Ромни, истакнути припадник мормонске заједнице и некадашњи кандидат за председника САД, који се прославио својом изјавом да је „Русија главни непријатељ САД“. Симболични почетак једне дипломатске мисије.

Као бивши гувернер савезне државе Јута, и са својих 57 година, Хантсмен припада такозваном крилу „младих лавова“ у Трамповом тиму. Његова биографија је прилично необична. Два пута је напуштао школовање: први пут са 15 година, када се прикључио рок бенду „Визард“, где је свирао на клавијатури. У то време стекао је и звање „игл скаута“, што је највиши ранг међу америчким младим извиђачима. Неколико година касније, када су већ помислили да су га „прошле бубице“, прекинуо је и школовање на Универзитету Јута, да би се бавио мисионарским радом на Тајвану, по угледу на свог претка Парлија Прата, који је био један од мормонских „апостола“ у САД, у другој половини 19. века. Овај рад му је очигледно донео и духовни мир, па је по повратку са Далеког истока, 1987. ипак дипломирао на Универзитету Пенсилванија.

Очигледно препознат као поуздан кадар, прелази у државну администрацију, радећи у тимовима петорице америчких председника. Био је и најмлађи амбасадор САД у последњем веку, јер је са свега 32 године послат за шефа дипломатске мисије у Сингапуру. Побеђује 2004. на изборима за првог човека Јуте, а Обама га 2008. шаље за амбасадора у Кину. Колико је на том месту био успешан, можда говори и податак да је у овом периоду Кина по економској и укупној моћи практично сустигла САД, што је резултирало крвавим грађанским ратом и свргавањем Муамера Гадафија у Либији – држави која је постала најјачи ослонац Пекинга у том делу света. Експанзија Пекинга у Африци и на Средоземљу на тај начин је привремено успорена. Награда за „добро службовање“ у Кини крунисана је зеленим светлом за председничке амбиције Хантсмена, али 2012. није успео да за себе придобије номинацију Републиканске партије. Та част ипак је припала „старијем мормону“ Миту Ромнију, кога је Обама глатко дотукао до ногу. Подржао је Хантсмен 2016. и кандидатуру Доналда Трампа, али се у финишу предомислио због милијардерове „сексистичке реторике“, позивајући републиканце да гласају за садашњег потпредседника САД Мајка Пенса.

У Хантсменовој биографији посебно привлаче пажњу његове бизнис везе са Русијом. Корпорација „Хантсмен интернешенел ЛЛЦ“ поседује пет фирми у Русији, од чега три у Москви, и по једну у Санкт Петербургу и Калуги, укључујући и фабрику за производњу пигмента и полиуретана. Оснивач и председник управе је његов отац Џон Хантсмен Старији, док је брат Питер председник корпорације. Самог амбасадора нема на списку директора, али амерички медији тврде да је и Џон Хантсмен Млађи био активан у почетној фази породичног бизниса на руском тржишту. Ова моћна корпорација била је међу првим америчким компанијама које су почеле да раде у Русији, одмах по завршетку Хладног рата. У међувремену је њихово присуство у Русији смањено, али огранак и даље постоји и наставља да на руском тржишту производи и продаје полимере и композитне материјале који се користе у грађевинарству, прехрамбеној и индустрији обуће, рударству и енергетици, саобраћају, машиноградњи и пољопривреди.

Другим речима, Хантсмен има значајне интересе у Русији, који нису само дипломатске природе. Да ли ће то за њега бити предност или отежавајућа околност, зависиће од њега самог, али најпре од укупних односа Вашингтона и Москве. Ако се зна да је штету од западних санкција до сада највише трпела Европа, док је Америка повећавала спољнотрговинску размену са Русијом, онда би и амбасадор са јаким бизнис везама у тој ситуацији могао да профитира. Под условом да буде конструктиван.      

[/restrict]