Зона сумрака – Селективна приватност

Када се ономад Драган Ђилас, као градоначелник Београда, дрзнуо да каже да је, по његовом мишљењу, „сексуално опредељење приватна ствар и треба да остане у оквиру четири зида“, читава либерална јавност је скочила као опарена упозоравајући да је танка линија између затварања људи између четири зида и стављања истих пред зид. Наши борци за (селективну) слободу немају, међутим, исти принципијелни став и када је вера у питању

Творац модерне српске државе кнез Милош Обреновић, за чијег је вакта усвојен и Сретењски устав, важио је за веома побожног човека. У свом делу „Мисионарска писма“ владика Николај Велимировић преноси причу о томе како се овај државник односио према целивању руке свештенику. „Кад је млади свештеник свршио службу, он изнесе пред кнеза крст и нафору. Кнез целива крст, па појми да целива и руку свештенику. Но младић тргне руку назад, као у стиду да му стари господар земље целива руку. Кнез Милош га погледа и рече: дај руку да пољубим! Не љубим ја твоју руку него твој чин, који је старији од тебе и од мене“, наводи владика Николај у 159. писму.

[restrict]

Данас, 182 године након доношења једног од првих демократских устава у Европи и 157 година од смрти човека за чије је власти донет, једном другом владару, председнику Александру Вучићу замера се не што љуби руку „обичном“ свештенику него поглавару Српске православне цркве, патријарху Иринеју. Ако једној од највећих личности српске историје, човеку који је имао сву власт у ондашњој држави, није било понижавајуће да љуби руку „младом попу“, зашто би то требало да буде понижавање за човека о чијем животу и владавини историја тек треба да донесе суд? Да је то понижавајуће и за Вучића, и за комплетну државу, те да је неко требало да га „упозори“ да то не ради, сматра извесни „слободни новинар“ Милан Лазаревић. Није овде битно то што се иза потписа „слободни новинар“ највероватније не крије имплицитна оптужба да је већина новинара „неслободна“ него указује на то да Лазаревић нема стално запослење (што никако није грех). Битно је да Лазаревић кроз нешто што би требало да је само „лични став“, како се и зове рубрика у којој је објављено његово сматрање, жели да наметне норму читавом друштву и проскрибује шта треба, а шта не треба радити.

Лазаревића „у целој овој ствари највише брине то што нико досад није јавно упозорио (или није смео то да учини?) Вучића да не љуби руку патријарху и тако понижава државу, руши њен грађански и секуларни карактер и даје ружан пример другима који у овоме иду његовим стопама“. Авај! Поштовање традиције која постоји већ скоро 2000 година је понижавање државе!? Традиције која је старија и од српске и од свих данас постојећих држава на свету и традиције без које не би било ни српске нити бројних других светских држава заснованих управо на хришћанству!

Постоји ту, међутим, једна зачкољица. Лазаревић с правом указује да се ради о председнику секуларне државе. Истина је да је у Србији црква одвојена од државе, што је у свету западног хришћанства појава стара тек нешто више од 200 година, док се у православљу никада и није постављало као проблем, јер патријарси, за разлику од папа, никада и нису претендовали на профану власт. Чак се ни у духовном животу нису постављали као „непогрешиви“ ауторитети које треба беспоговорно слушати, него тек као водичи и учитељи. Лазаревићева је грешка пак што сматра да секуларност не представља само одвојеност цркве и државе него и забрану цркве у држави. То се види по томе што он очекује од Вучића да своју побожност (без обзира на то да ли је она искрена или се ради о „патетици“ и „театралности“ за шта га Лазаревић оптужује као да може да му прозре у душу) сакрије и пренесе искључиво у приватност, баш као што је, на опште згражавање грађаниста, Ђилас предлагао хомосексуалцима. Да ли као што од Вучића очекује да скрива своје хришћанство, Лазаревић очекује и од Ане Брнабић да скрива своју хомосексуалност?

Јасно је, међутим, да се не ради ни о „приватности“. Лазаревић, који је у овом случају само парадигма свих оних којима су Српска православна црква и хришћанство трн у оку, неопрезно се излануо и показао да за њега вера није „приватна ствар“ него недопустив прекршај. „Вучићу треба саветовати да се бар мало угледа по понашању и одмерености на бившег председника Хрватске Ива Јосиповића, који се није одрекао свог агностицизма да би постао шеф државе у којој су 90 грађана верници-католици и то сигурно искључивији него наши православци. А чак се хладнокрвно и грађански отмено, онако како и треба, без љубљења руку, поздравио као председник Хрватске с папом Фрањом“, сматра он. Чек! У секуларном друштву није нормално да се један државник не одрекне свог хришћанства, али је пожељно да један агностик истиче своју „веру“? Није, значи, непожељно у јавности демонстрирати своја верска уверења него је непожељно демонстрирати одређена уверења. То није секуларност, то није грађанштина, то је антитеизам и тоталитаризам. Да не говоримо о томе какво је то достојанство и има ли га уопште када човек „остаје усправан“ пред својом историјом, традицијом и прецима. Достојанствено је управо пред њима пасти на колена.       

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *