Зона сумрака – ДУБИНСКА РЕФОРМА ИСТОРИЈЕ

Какви треба да нам буду уџбеници из историје, ако се онај чији је аутор поручио да Срби треба да клече проглашава за „шовинистички“ и „етноцентричан“? Да ли деца у Србији уопште и треба да уче историју, с обзиром на то да је она увек била крвава и проткана ратовима? У модерној Србији, изгледа, сваки поглед у прошлост треба да буде такмичење у аутошовинизму

Просвећеним умовима друге Србије, људима који су успели да схвате сву величину евроунијатства сметају не само патриотски и традиционално оријентисани мислиоци него и „умерени“ аутошовинисти. Тако је на удар опскурног Центра за историјске студије и дијалог (на интернету крије своје партнере) дошао човек који је рекао да Срби треба да клекну пред јачим после пораза, али и да то треба да ураде и превентивно. За њих је и Радош Љушић, аутор уџбеника из историје за трећи разред средње школе, човек који Србију сматра одговорном за избијање Првог светског рата и који отворено СПЦ оптужује за одбацивање римокатолика и муслимана, екстремни српски националиста, задрти традиционалиста, иако сматра да овај народ треба да „мења неке своје тврдокорне идентитетске навике“. Као што је, на пример, одбијање да се клекне.

[restrict]

Да би се достигао овај ниво просвећености, очигледно је потребно прво на Филозофском факултету у Београду оспоравати мишљење тог и таквог Љушића, потом се усавршавати у самопорицању магистрирајући на Сорошевом Централноевропском универзитету у Будимпешти и на крају достићи небеске висове аутошовинизма докторатом на Институту европског универзитета у Фиренци, високошколској установи која би требало да представља факултет ЕУ. Све ово успео је извршни директор поменутог Центра за историјске студије и дијалог Александар Р. Милетић, чије су писаније, одмах после објављивања на сајту Центра (иако је то урађено са четири године закашњења, због аутоцензуре, како аутор признаје), преузели сви доследно самокритични медији из Србије (који углавном нису и српски). Овај „објективни“ историчар Љушићу на првом месту замера то што „српски народ приказује или у патетичном херојском контексту или у пренаглашеном контексту жртве турског насиља“. Као пример ове патетике, Милетић указује на „крајње ирационалну, сугестивну илустрацију“ патњи жртава набијених на колац. Па ни најчувенијем ревизионисти и негатору Холокауста, британском историчару Дејвиду Ирвингу, осуђиваном због аргументованог оспоравања геноцида над Јеврејима, накрај памети никада није пало да њихово виђење овог страдања назива „патетичним“ или „крајње ирационалним“. Љушићу се замера што није пренео и страдања Турака и Албанаца у време борбе српског народа за слободу. „У наставној јединици која се бави ратом 1876–78. нема нити помена о протеривању албанског становништва из Топличког округа и других присаједињених области. Овај догађај је касније имао огроман демографски и политички значај по прилике на Косову, где су се ове избеглице преселиле“, наводи Милетић додајући како је „прилив огорчених избеглица-мухаџира из Топлице на Косово знатно погоршао ситуацију у којој је тамо живело српско становништво“. Мање је битно што се овај несрећни догађај у Љушићевој књизи не помиње, а важније је како га Милетић перципира, тумачи и, самим тим, препоручује да ово поглавље треба да буде предавано. По његовом уму, дакле, Турци и Албанци нису чинили зулум над Србима у Топличком округу чиме су, можда, изазвали реакцију (оправдану, или не – то је друга тема), али је ово „погоршало“ (иначе вероватно добру) ситуацију у којој су Срби живели на Косову. Ако Милетић српским злочинима почињеним у време устанка и ослободилачких ратова објашњава турски и албански зулум, како онда тумачи раније терорисање српског становништва? Под условом да га је, наравно, било. „Нема сумње да би чињенице о протеривању Албанаца из Топлице и других новоприсаједињених крајева 1878. требало унети у уџбенике историје како би комплексна слика етнички мотивисаног насиља на Косову могла да буде сагледана у ширем контексту догађаја“, наводи он. И у праву је, само што њега и његове истомишљенике нећемо чути да кажу и да је потребно говорити о чињеницама о покољу Срба у околини Сребренице да би комплексна слика етнички мотивисаног насиља у овом граду могла да буде сагледана у ширем контексту догађаја. Нити је тај „шири контекст догађаја“ потребан да би се разумело поменуто протеривање Албанаца. Они су били ни криви, ни дужни. Штавише, Срби уместо да их протерују, требало би да су им захвални јер су од њих, како се наводи у једном другом уџбенику из историје који Милетић не критикује, поред отетих кућа и њива, по насељавању на Балкан, узели и обичаје и културу.

Милетић националисти који би да клечи замера и то што у уџбенику наводи да су преци данашњих Бошњака „конвертити“ и „потурчењаци“. А шта су? Тачно и да нису били Срби, него Готи или Илири, били би конвертити и потурчењаци. Је л’ то срамота? Спорно је и што пише да су „Црногорци део српског народа – етничко порекло им је српско“. А да нису и они Илири? Или су у Боку допловили „Kон Tикијем“ обишавши свет пре Тора Хејердала и, успут, поразили Викинге? Немамо, нажалост, овде довољно простора да укажемо на све Милетићеве бисере, али очито је да је по њему потребна дубинска ревизија српске историје да би она била прихватљива.            

[/restrict]