Zona sumraka – ČOVEK KOJEG TRAMP NIJE ODGURNUO

Da li je Ivica Dačić „zaskočivši Trampa“, kako to neki kažu, pokazao krajnju trapavost, nepromišljenost, bestidnost, ili je, upravo suprotno, demonstrirao da ima vrhunsko osećanje za zavođenje i šarmiranje, što su vrlo važne komponente diplomatskog rada?

Sećate li se još svojih ekskurzija i kako se deca ponašaju na njima? Zaljubljene devojčice obično trčkaju za svojim simpatijama i pokušavaju kako god znaju i umeju da se pozicioniraju što bliže njima ne samo kako bi im privukle pažnju nego i da bi zadovoljile potrebu za što većom bliskošću. Dečaci, s druge strane, žude za dokazivanjem i na grupnoj fotografiji moraju biti u prvom redu. Posle NATO samita u Briselu krajem maja ove godine teško je bilo prijatelju samcu poželeti nešto lepše nego „da nađeš devojku koja će te gledati kao Kolinda Trampa“. Razlog ovome bilo je trčkanje hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović za „najvećim šmekerom“ na ekskurziji, predsednikom SAD Donaldom Trampom. Kolinda je bila toliko opčinjena i sleđena da se nije usudila ni da se obrati Trampu. Samo ga je upijala svojim kestenjastim očima. Na istom samitu Tramp je uoči zajedničkog fotografisanja grubo odgurnuo crnogorskog premijera Duška Markovića kako bi stao u prvi red, na šta je novopečeni natovac reagovao u stilu „izvini, šefe, što si morao da me odgurneš“.

[restrict]

Na ove dve anegdote podsećamo zbog toga što se nedavno dogodio i treći bliski susret američkog predsednika sa nekim visokim državnim funkcionerom iz regiona. U ovom slučaju radi se o neprotokolarnom prilaženju šefa srpske diplomatije Trampu nekoliko minuta pre nego što je ovaj trebalo da stupi za govornicu Generalne skupštine UN. Na video-snimku objavljenom u našim medijima, vidi se kako mu Dačić prilazi s leđa i pokazuje nekakve papire. Ministar spoljnih poslova kasnije je objasnio da je Trampu pokazao naslovnice srpskih novina nakon njegove pobede na predsedničkim izborima i rekao mu da je srpski narod navijao za njega, te da je Tramp „pozitivno reagovao“ i uzvratio pitanjem igra li Ana Ivanović još tenis. Deo srpske javnosti (onaj koji je uvek spreman da kritikuje državu i narod, i kad treba, i kad ne treba) odmah je skočio ocenivši da se radi o „neviđenom blamu“. Spekulisalo se teorijama kako je Dačić Trampu tražio broj telefona, ili, još gore, autogram. Za razliku od ponašanja Kolinde Grabar Kitarović ili Duška Markovića, teško se, međutim, za Dačićev gest može reći da je „blam“. Dačić se može kritikovati zbog mnogo čega (kao, na primer, zbog ideje o podeli Kosova, o čemu smo već pisali), ali mu se ne može osporiti šarmantnost koje je svestan i koje veoma vešto koristi (u šta smo se uverili iz prve ruke). Dačić ima veštinu da prosto razoruža čoveka i da se dopadne. I upravo to je i uradio zaobišavši protokol i krajnje neposredno se obrativši Donaldu Trampu. Da je ovakvu strategiju primenio na nekom drugom državniku, krutom formalisti, moglo bi se reći da je „promašio“ i da je obrukao zemlju, ali kada je u pitanju Tramp, to svakako nije slučaj. Naprotiv, Dačić je baš izabrao pravi način na koji se prilazi političaru poznatom ne samo po svojoj spontanosti i nekonvencionalnosti nego i po taštini i, možda patološkoj, potrebi da bude voljen. Za razliku od Kolindinih zavodničkih pogleda, ono što je Dačić ponudio Trampu definitivno je privuklo njegovu pažnju, svejedno da li se radi o naslovnicama, ili o fotografijama i traženju autograma. Pre bi se reklo da je ovim gestom Dačić pogodio pravo u metu, baš kao što su i Saudijci onomad dočekujući američkog predsednika na najkičerskiji mogući način. To se vidi po reakcijama. Iskrenim i spontanim, baš kao što je iskreno i spontano bilo odgurivanje Duška Markovića. Kako stoje stvari najbolje ilustruje jedan beogradski dnevni list, koji je, želeći da kritikuje Dačića, slučajno otkrio pravu poruku ovog događaja. „Navodno je i generalni sekretar UN Antonio Gutereš, ali i druge diplomate, bio zgranut potezom Trampa, jer u ovakvim situacijama predsedniku SAD ne može da priđe bilo ko“, naveo je taj list potvrđujući da Dačić, koji nas navodno bruka, nije bilo ko, za razliku od nesrećnog Markovića. Makar ne u Trampovim očima.

Dačić svakako nije ni neinteligentna osoba koja ne zna kako se u određenim situacijama treba ponašati. Ne, on ima veoma istančan osećaj za trenutak i za pravac duvanja vetra, što nedvosmisleno dokazuje i njegova dugovečnost u prvim redovima srpske političke scene. Na kraju, većina onih koji ga zbog ovakvog ponašanja kritikuju spadaju u red Evropejaca i zapadofila. Da li oni misle da „neviđeni blam“ predstavljaju i oni koji su stvarni pajaci na svetskoj političkoj sceni poput predsednika Evropske komisije, večito pijanog Luksemburžanina Žan-Kloda Junkera, doskorašnjeg predsednika Francuske Fransoa Olanda, ili Dačićevog britanskog kolegu Borisa Džonsona.                

[/restrict]