Зона сумрака – ЧОВЕК КОЈЕГ ТРАМП НИЈЕ ОДГУРНУО

Да ли је Ивица Дачић „заскочивши Трампа“, како то неки кажу, показао крајњу трапавост, непромишљеност, бестидност, или је, управо супротно, демонстрирао да има врхунско осећање за завођење и шармирање, што су врло важне компоненте дипломатског рада?

Сећате ли се још својих екскурзија и како се деца понашају на њима? Заљубљене девојчице обично трчкају за својим симпатијама и покушавају како год знају и умеју да се позиционирају што ближе њима не само како би им привукле пажњу него и да би задовољиле потребу за што већом блискошћу. Дечаци, с друге стране, жуде за доказивањем и на групној фотографији морају бити у првом реду. После НАТО самита у Бриселу крајем маја ове године тешко је било пријатељу самцу пожелети нешто лепше него „да нађеш девојку која ће те гледати као Колинда Трампа“. Разлог овоме било је трчкање хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић за „највећим шмекером“ на екскурзији, председником САД Доналдом Трампом. Колинда је била толико опчињена и слеђена да се није усудила ни да се обрати Трампу. Само га је упијала својим кестењастим очима. На истом самиту Трамп је уочи заједничког фотографисања грубо одгурнуо црногорског премијера Душка Марковића како би стао у први ред, на шта је новопечени натовац реаговао у стилу „извини, шефе, што си морао да ме одгурнеш“.

[restrict]

На ове две анегдоте подсећамо због тога што се недавно догодио и трећи блиски сусрет америчког председника са неким високим државним функционером из региона. У овом случају ради се о непротоколарном прилажењу шефа српске дипломатије Трампу неколико минута пре него што је овај требало да ступи за говорницу Генералне скупштине УН. На видео-снимку објављеном у нашим медијима, види се како му Дачић прилази с леђа и показује некакве папире. Министар спољних послова касније је објаснио да је Трампу показао насловнице српских новина након његове победе на председничким изборима и рекао му да је српски народ навијао за њега, те да је Трамп „позитивно реаговао“ и узвратио питањем игра ли Ана Ивановић још тенис. Део српске јавности (онај који је увек спреман да критикује државу и народ, и кад треба, и кад не треба) одмах је скочио оценивши да се ради о „невиђеном бламу“. Спекулисало се теоријама како је Дачић Трампу тражио број телефона, или, још горе, аутограм. За разлику од понашања Колинде Грабар Китаровић или Душка Марковића, тешко се, међутим, за Дачићев гест може рећи да је „блам“. Дачић се може критиковати због много чега (као, на пример, због идеје о подели Косова, о чему смо већ писали), али му се не може оспорити шармантност које је свестан и које веома вешто користи (у шта смо се уверили из прве руке). Дачић има вештину да просто разоружа човека и да се допадне. И управо то је и урадио заобишавши протокол и крајње непосредно се обративши Доналду Трампу. Да је овакву стратегију применио на неком другом државнику, крутом формалисти, могло би се рећи да је „промашио“ и да је обрукао земљу, али када је у питању Трамп, то свакако није случај. Напротив, Дачић је баш изабрао прави начин на који се прилази политичару познатом не само по својој спонтаности и неконвенционалности него и по таштини и, можда патолошкој, потреби да буде вољен. За разлику од Колиндиних заводничких погледа, оно што је Дачић понудио Трампу дефинитивно је привукло његову пажњу, свеједно да ли се ради о насловницама, или о фотографијама и тражењу аутограма. Пре би се рекло да је овим гестом Дачић погодио право у мету, баш као што су и Саудијци ономад дочекујући америчког председника на најкичерскији могући начин. То се види по реакцијама. Искреним и спонтаним, баш као што је искрено и спонтано било одгуривање Душка Марковића. Како стоје ствари најбоље илуструје један београдски дневни лист, који је, желећи да критикује Дачића, случајно открио праву поруку овог догађаја. „Наводно је и генерални секретар УН Антонио Гутереш, али и друге дипломате, био згранут потезом Трампа, јер у оваквим ситуацијама председнику САД не може да приђе било ко“, навео је тај лист потврђујући да Дачић, који нас наводно брука, није било ко, за разлику од несрећног Марковића. Макар не у Трамповим очима.

Дачић свакако није ни неинтелигентна особа која не зна како се у одређеним ситуацијама треба понашати. Не, он има веома истанчан осећај за тренутак и за правац дувања ветра, што недвосмислено доказује и његова дуговечност у првим редовима српске политичке сцене. На крају, већина оних који га због оваквог понашања критикују спадају у ред Европејаца и западофила. Да ли они мисле да „невиђени блам“ представљају и они који су стварни пајаци на светској политичкој сцени попут председника Европске комисије, вечито пијаног Луксембуржанина Жан-Клода Јункера, доскорашњег председника Француске Франсоа Оланда, или Дачићевог британског колегу Бориса Џонсона.                

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *