ТРГОВАЊЕ ГЕОПОЛИТИЧКИМ ПОЛОЖАЈЕМ

Зборник „Анатомија румунске политике“

На око сто страница ове књиге више аутора указује како је Румунија увелико закорачила у Србију: Одавно је на српској територији, румунизацијом Влаха, почела асимилација становништва Србије. Уз опробане методе и разна подмићивања, аутохтоне етничке скупине Влаха претварају се у Румуне. На тај простор заједно са румунском државом закорачила је и Румунска црква. О овим појавама не оглашава се српска држава, док Српска православна црква последњих година диже свој глас

Зборник радова „Анатомија румунске политике“ горки је напитак за све Србе који су живели у уверењу да од свих српских суседа са Румунијом, ако се изузму румунска својатања Влаха у Неготинској крајини, имамо најбоље комшијске односе. Када се склопе корице ове књиге, схвати се да се Румунија није баш најбоље понела према Словенима, а посебно Србима у Румунији. У време југословенске кризе за последњих четврт века, када су Срби и Србија пролазили кроз тешка историјска искушења, готово сви њени суседи настојали су да од тога извуку корист, а међу њима и Румуни. У последњих 25 година на територији источне Србије румунска држава и Румунска црква по добро осмишљеном плану настоје да етничкој скупини Влаха, али и свима који се изјасне да „имају влашке крви“, намећу румунско национално име, што је само први корак да се посегне и за територијом на којој Власи живе.

Овај зборник у издању Центра академске речи из Шапца, који је управо угледао светло дана, приредио је социолог проф. др Зоран Милошевић, иначе сарадник „Печата“, писац више од 40 књига, научник познатији у иностранству него код нас. Милошевић често приређује тематске зборнике у којима бројни истраживачи из Србије, али и света покушавају да одговоре на изазове са којима се последњих деценија суочавао српски народ. „Анатомија румунске политике“ је 25. такав зборник.

[restrict]

ИСТОРИЈСКЕ ПРЕТЕНЗИЈЕ У зборнику, где је објављено, 18 радова, и 10 прилога, поред истраживача из Србије, заступљени су аутори из Русије, Белорусије, Украјине, Румуније, Доњецке Народне Републике и Приднестровља. Радови су груписани у пет тематских целина: Румунска политика, Политика Румуније и Срби, Православље и Црква у румунској политици, Румунско-мађарски и румунско украјински односи, Политика Аустроугарске и Румуни. Зборник се завршава заиста садржајним додатаком где су објављени прилози који најконкретније, када је реч о односу Румуна према Србима, показују лице и наличје румунске политике.

Ако се тако може рећи, опште мишљење свих аутора изнео је у предговору „Анатомије румунске политике“ приређивач Зоран Милошевић који, између осталог, каже: „Румунска политика од настанка државе, одликује се не само трговином својим геополитичким положајем, због чега је често мењала стране, по правилу увек извлачећи територијално ширење, већ и претензијама не само на туђе територије, него и становништво, које би потом насилно асимиловала.“ Текстови објављени у овој књизи показују да су румунска држава и Румунска црква, које делују заједнички, те своје особине ширења на туђе територије и насилну асимилацију примениле и над Србима.

Због планова о стварању „Велике Румуније“ нема суседа са којима Румунија није у спору и нема суседне земље чије територије Румуни не својатају. Данас Румуни покушавају да „усисају“ целу једну државу и један народ, Молдавију и Молдавце.  Слично је и са деловима Србије. У овој књизи на око сто страница више аутора указује како је Румунија већ увелико закорачила у Србију, како мерка њену територију. Одавно је на српској територији, румунизацијом Влаха, почела асимилација српског становништва. Уз опробане методе и разна подмићивања, аутохтоне етничке скупине Влаха претварају се у Румуне. На тај простор заједно са румунском државом закорачила је и Румунска црква. О овим појавама не оглашава се српска држава, док Српска православна црква последњих година диже свој глас.

УЗНЕМИРУЈУЋА СЛИКА Чињенице на које указују аутори заступљени у овом зборнику биле су познате само стручњацима који су се бавили Румунијом, српско-румунским, руско-румунским, украјинско-румунским односима. У овом зборнику, на више од четири стотине страница, сада су скупљени освежени стари, а придодати нови аргументи. Понуђена је нова, узнемирујућа слика о Румунима и румунској политици, која траје од настанка ове државе, и која је другачија од представе коју о Румунији има домаћа јавност. Већина Срба, рецимо, живела је и живи у уверењу да фашистичка Румунија током Другог светског рата није желела да шаље војску на територију окупиране Југославије. А да није било тако подсећа рад историчара Драгољуба Петровића „Иредента фашистичке Румуније у североисточној Србији 1941–1944. године“, објављен пре пола века, где се указује на меморандум који је у априлу 1941. румунска Влада упутила Хитлеру тражећи да се приликом предстојећег преуређења Балкана Румунима уступи део југословенских територија, Банат, и простори у сливовима Тимока и Вардара. Хитлер им није изашао у сусрет.

Из овог зборника, где се говори без околишења, сазнајемо да је Румунија настала захваљујући, пре свега, Аустроугарској, која је тада трасирала правац формирања румунске нације, изводећи јој корене из Римског царства. Чак је и савремени румунски језик створен према обрасцу неког локалног романског говора заснованог на говору којим су се хиљаду година раније служили римски службеници и војници. У стварању румунске државе и румунске нације, како тврде бројни аутори заступљени у овом зборнику, учествовала је равноправно и Румунска црква. Држава и црква спроводиле су бруталну румунизацију, брисани су трагови словенских народа, посебно Срба, словенске и српске православне културе. При томе румунска национална елита знала је коме ће се приклонити како би за своју државу и своју нацију извукла што већу корист, увек су бирали „праву“ страну, извлачили су корист од Аустроугарске, Хитлера, Стаљина, а данас од Европске уније и Сједињених Америчких Држава. У свим тим околностима румунску елиту и нацију пратиле су срећне околности, о чему у овом зборнику пише и Рускиња Тамара Семјонова Гузенкова, која уочава да „историја Румуније пуна случајева када се држава налазила у веома тешком, чак и безизлазном положају, да би потом срећно избегла не само најгора решења, него би мудрошћу излазила као победник са веома великим територијалним добицима. У целини, историја румунске спољне политике дозвољава да се говори о постојању неког спољно-политичког ’румунског феномена’, који у себе укључује, поред наведеног, и елеманат историјске среће“.

РУМУНСКЕ ЕУ „РАМПЕ“ ЗА СРБИЈУ За нас Србе посебно је значајна тематска целина „Политика Румуније и Срби“ где су објављени радови пет аутора из Србије који заслужују да их поменемо: „Срби, Власи и Румуни од Владислава до Николе“ Властимира Трујића, „Ко су Власи, а ко су Румуни“ Илије Петровића, већ помињани рад „Иредента фашистичке Румуније у североисточној Србији 1941–1944. године“ Драгољуба Петровића, „Односи Румуније према влашком питању у приступним преговорима Србије са Европском унијом: правни и политички аспект“ Зорана Чворовића  и „Власи као етничка група у Србији“ Мише Стојадиновића и Драгана Траиловића.

Занимљива је и тематска целина „Прилози“, која у неку руку почиње са два лингвистичка рада, један је први пут објављен у овом зборнику, а други средином 19. века: „Кратки архаични словар Влашке и Молдавије у савременом румунском језику“ Властимира Трујића и „Речи српско-словенске у влашком језику познате“ Јована Стерије Поповића. Ови текстови подсећају на то да се у Румунији пре стварања савременог румунског језика говорио словенски (српски), да је писмо било ћирилица и да се богослужење обављало на словенском језику, када су коришћене ћириличне богослужбене књиге. Уз ове радове објављено је и осам прилога који сведоче о страдањима Срба у Румунији током 20. века и незаконитом, неканонском деловању Румунске цркве у Источној Србији.

Подсећамо, чим је Србија пре неку годину најавила да намерава да затражи пријем у Европску унију, Румунија јој је, као чланица ове организације, поставила услове, захтевајући да Србија донесе неке прописе који ће омогућити влашкој мањини да исказује своја румунска национална осећања. Таквих захтева могло би бити и убудуће.             

[/restrict]