Свет неогладијаторске забаве

Продукцијски мали филм „Шоу“ („The Show“, 2017), с темом од које би требало да се „леди крв” јер говори о ријалити квизу у коме се учесници зарад новца убијају пред камерама, усудио се да буде критичан и осуђујући што је данас прилична реткост. Зато се о њему доста говори, мада не само позитивно

У периоду велике ауторске кризе америчке индустрије забаве, посебно када је реч о избору квалитетних и друштвено ангажованих тема, један продукционо мали филм је успео да управо на квалитетан и друштвено ангажовани начин премости поменути кризни јаз ауторског делања који је отпочео још током осамдесетих година прошлог века, а кулминирао у уравниловки „сви снимамо бесмислене филмове и бројимо паре“ током претходне и посебно текуће деценије. Поменути продукцијски мали филм „Шоу“ (сниман је, иначе, под адекватнијим, с обзиром на његов садржај, називом „Ово је ваша смрт“), који прави ненадани велики скок у супротном смеру од поменуте уравниловке, чак се усудио и да буде критичан, осуђујући и опомињући. А то је тек реткост. И имајући у виду очигледну сличност о том питању са чувеном „ТВ мрежом“ Сиднија Ламета, снимљеном тачно четрдесет година пре него је он настао, „Шоу“ је пригодно крвавијем времену данашњем, на бруталнији начин, по гледаоце безобзирнијим (што они воле и захтевају!) и експлицитнијим (да лако схвате, што такође воле и захтевају) директом право у лице, покушао да их разбуди из летаргије, отупелости и задриглих бесмислених живота које им испуњавају програми за испирање мозга што се бескрајно одвијају на њиховим малим екранима. „ТВ мрежа“ је, додуше, у том времену седамдесетих била тек један од квалитетних борбених радова Холивуда у намери да се људи окрену око себе и виде колико је свет који граде лош, зао и неправичан. „Шоу“ је данас усамљен, делује више као ексцес. Али његова је намера иста. У међувремену између ова два остварења свет је постао много гори него што је био када је настала „ТВ мрежа“, а главни промотори тог горег – телевизија и њени производи за масовну употребу – отишли су у екстремну баналност, примитивизам и комерцијализацију која је почетак и исходиште сваке продукције. Отуд инфлаторна појава глобалистички инсталираних „популарних серија које народ воли“, такозваних ријалити емисија и квизова. С тек малим фантастичним одмаком од онога што се све у овом сегменту забаве у свету нуди, „Шоу“ је напао управо примитивизам и колективну еутаназију здравог разума извршену од стране оних што промовишу ријалити програме.

[restrict]

Најекстремнија верзија ријалити забаве У „ТВ мрежи“ се полудели водитељ вести побунио против лажи и неправди које сервира телевизијска мрежа за коју ради. „Шоу“ је, међутим, нешто сасвим друго. Далеко мрачније и радикалније дело. Лажи су током година почеле да се  подразумевају, те више никог не погађају. „Шоу“ је дошао у ситуацију да се бори с далеко горим непријатељем људске душе, а да би то пробао с макар каквом шансом, понудио је најекстремнију могућу верзију ријалити забаве. У његовој причи је такође у центру пажње телевизијски водитељ. За разлику од оног који је у „ТВ мрежи“ урлао на своје гледаоце покушавајући да их разбуди у бесу и револту, овај из „Шоуа“, пригодно типичним данашњим водитељима, егоманијакално, похлепно и безобзирно, разрађује суманути концепт „игре“ њиховог квиза са учесницима које су сви могући социјални разлози што терају у очај натерали да се пријаве за место пред камерама, за место које ће њиховим породицама донети новац неопходан да се изваде из дугова. Све што треба да учине је да се убију пред камерама! Не треба бити много злурад када је данашњи свет у питању, а још мање одговарајуће циничан, па да се све време током гледања ове разорне социјалне бомбе најмрачнијих колорита, пред којима су и кафкијански и орвеловски светови попут призора из пријатне бајке, питате како је могуће да ово негде у свету већ није заиста снимљено! Да ли би било коме била чудна појава овакве неогладијаторске „забаве“? Да ли би неко такав шоу зауставио? Да ли би било ко био кажњен или бар јавно осуђен? Нисте цинични ако помислите да не би. Чак, далеко је вероватније да ће коначан учинак овог филма, гледано на дуже стазе, бити не буђење у бесу и револту против телевизијске пандемије примитивизма, неморала и подстицања агресије, већ да ће ова идеја негде сигурно бити разрађена и успешно реализована!

Као светлост из мрака … Идеја аутора филма, доказаних телевизијских писаца (Ноа Пинк и Кени Јакел) и популарног црнопутог карактерног глумца Ђанкарла Еспозита, специјализованог за доминантне и упечатљиве епизоде, који овде тумачи баш такву ролу, али филм потписује и као режисер, свакако је била да се преко низа бруталних самоубистава такмичара дође до колективне катарзе и имагинарних ликова филма и његових гледалаца. Еспозитов лик, наиме, у самом расплету, секунду пред самоубиство, одбија да се разнесе пред камерама и у крику личног револта против бесмисла позиције у коју га је довело неправедно друштво (ни два посла дневно му нису била довољна да избегне да му банка одузме кућу због нагомиланих дугова) заувек оконча не свој живот већ шоу у коме је требало да се убије. И док они на екрану доживљавају неку врсту просветљења у таквом оптимистичном и сапунастом расплету, за ове у стварном свету није баш извесно да су уопште у стању да буду погођени било којим негативним призорима које гледају на филму. Научени да свет и све у њему вреднују у контрасмеру и да их бол, несреће и јад околине не само уопште не погађају већ да напротив у њима буде подстрек за лично напредовање и бољитак, они неће „Шоу“ прихватити ни разумети као осуду света у коме живе. То се може видети и из бројних коментара гледалаца који су изразито подељени у оценама филма. Хвале га и мрзе, готово без присуства средине, али и једни и други не сматрају да је филм толико значајан да може да постане утицајни судија свог времена. Односно када у својој далеко вишеслојнијој и суптилнијој осуди ондашњег неправедног света „ТВ мрежа“ није успела да направи никакву промену у стварног животу, шансе да тако нешто уради „Шоу“ дословно су никакве. Како рекосмо горе, далеко је вероватније да ће постати инспирација за даљу ескалацију телевизијског зла коме се радују с обе стране екрана. Ипак, његова је појава важна и може имати известан значај. С обзиром на то да је овакво скретање пажње и даље реткост и да критиковање друштвених неправди и негативних појава није нешто чиме се баве савремени творци филмске забаве, „Шоу“ се у овом моменту неминовно намеће као извесни светионик који покушава да пошаље светлост из мрака у коме превише дуго обитава наш свет. Тај његов покушај би могао, ко зна, да инспирише и неки други сличан. А то је тек мало даље од иницирања тренда. И промена…        

[/restrict]