Putinov plan za Ukrajinu

Kremlj predlaže lako naoružanu „lokalnu misiju UN“ na liniji razdvajanja u Donbasu, samo radi čuvanja posmatrača OEBS-a, a ne da miri i posreduje – i to nakon što Kijev ispuni obaveze iz Minskog sporazuma

Vladimir Putin iznenadio je „partnere“ u Ukrajini i na Zapadu predlogom o „uvođenju mirovnjaka“ u zonu razgraničenja zaraćenih snaga u Donbasu. Bio bi to prvi put da Moskva pristane na mirovne snage UN u svom komšiluku. O tome smo pisali u tekstu „Dan NATO zavisnosti“ („Pečat“ br. 485), opisujući nedavnu posetu američkog sekretara za odbranu Džejmsa Matisa Kijevu, gde je mu je podneo raport predsednik Petar Porošenko: „Tokom razgovora Matisa i Porošenka govorilo se i o raspoređivanju mirovne misije UN u Donbasu. Možda ima onih koji veruju da međunarodne snage mogu doneti mir ovoj zemlji u istočnoj Evropi, ali kao da se zaboravlja da na Balkanu ’plavi šlemovi’ nisu uspeli da spreče ratna dejstva. Naprotiv, reklo bi se da je njihovo prisustvo služilo često kao pokriće za agresivna dejstva, gde je jedna strana bila favorizovana nauštrb druge. Istovremeno, svaka mirovna misija označava potpunu internacionalizaciju sukoba, gde se onda u rešavanje problema uključuju i vanregionalne sile sa svojim interesima – i opet se polazi od pretpostavke da će one delovati kao ’pošteni brokeri’ što, naravno, u praksi nije slučaj.“

[restrict]

VAŠINGTON ZATEČEN Američko-ukrajinsku ideju tada smo prokomentarisali rečima: „Velike i ozbiljne države, poput Rusije ili SAD, nikad ne dopuštaju da se u rešavanje sukoba u blizini njihove teritorije i u zoni prioritetnih interesa, na institucionalan način mešaju spoljne snage i vanregionalni faktori. A pogotovo je to opasno kada je reč o Donbasu, koji se direktno graniči sa Rusijom. U tom slučaju, zapadne zemlje bi u svojim rukama držale džojstik kojim iz daljine mogu da utiču na bezbednosnu situaciju preko svojih oficira na terenu. Zato je Rusija u sličnim konfliktima na teritoriji bivšeg SSSR-a uvek insistirala da neposredno bude garant mirovnih procesa, u saradnji sa sukobljenim stranama, ne dopuštajući ostalim članicama Saveta bezbednosti UN da učestvuju u takvim misijama.“

A onda šok – zapadni mediji javljaju da Putin predlaže „plave šlemove“ na ruskim granicama! Naravno, brzo se pokazalo da nije o tome reč. Putinov predlog je suprotan onome što žele Kijev i Vašington i činjenica da je ruski predsednik dao nalog Ministarstvu inostranih poslova da nacrt dokumenta preda SB UN – svedoči da Kremlj želi da preduhitri Amerikance. Pa da se onda u SB raspravlja o ruskom predlogu, umesto o američkom. Drugo iznenađenje priredio je nemački šef diplomatije Zigmar Gabrijel. „Mi Nemci dobro znamo da su nam potrebni Rusi, a da smo mi potrebni Rusima, kako bismo se zajedno pobrinuli da nam ekonomski bude bolje, da bi vladao mir, da bi se smirivali sukobi. Nadam se da će odnosi između država uskoro otopliti“, naglasio je Gabrijel, podržavši Putinovu inicijativu za Donbas. „Naravno, uslovi koje Rusija predlaže nisu oni isti koje predlažemo mi ili Ukrajina, ali smatram da je to prvi, pravilan i dobar korak“, podvukao je nemački socijaldemokrata.

Ali šta je sadržina Putinovog predloga o „plavim šlemovima“, kojim je obradovao Nemce, a razljutio Amerikance i Ukrajince? Putin je rekao da bi prisustvo mirovnjaka u Donbasu doprinelo rešavanju konflikta. Iz Stejt departmenta, gde već dugo razrađuju naizgled slične (ali suštinski suprotne) ideje, odgovorili su da ruski predlog „zaslužuje razmatranje“. „Takve snage treba da imaju široki mandat za osiguranje mira i bezbednosti na teritoriji Ukrajine“, izjavila je portparolka američke diplomatije Hizer Nijert. Naravno, za Vašington je dobra svaka ideja gde se međunarodne naoružane snage raspoređuju duž ruske granice, ali u ovom slučaju Amerikanci nemaju mnogo razloga za oduševljenje.

Evo i zašto, prema rečima samog Putina. „Prisustvo mirovnjaka, čak se može reći ne mirovnjaka već ljudi koji će osigurati bezbednost posmatrača OEBS-a, smatram potpuno umesnim i ne vidim u tome ništa loše“, gotovo se podsmehnuo ruski lider Kijevu i Vašingtonu. I odmah pojasnio: „Radi se samo o funkciji osiguranja bezbednosti pripadnika OEBS-a. Drugo, ove snage mogu da se po ovom osnovu nalaze samo na liniji razgraničenja i ni na kakvim drugim teritorijama. Treće, rešavanje ovog pitanja može da bude, i nikako drugačije, tek posle razdvajanja strana u sukobu i odvođenja teške tehnike, i to ne može da bude odlučeno bez direktnog kontakta sa predstavnicima samoproglašenih republika, Donjecke Narodne Republike (DNR) i Luganske Narodne Republike (LNR)“.

Nakon ovih reči upalile su se lampice u Kijevu, dok je Vašington ostao zatečen, ogradivši se pomenutim škrtim rečima da inicijativa „zaslužuje razmatranje“. U prevodu, Putin ih je uhvatio, fudbalskim žargonom rečeno, na „krivoj nozi“. Prema rečima profesora Moskovskog državnog instituta za međunarodne odnose (MGIMO) Andranika Migranjana, Putin ima vrlo jasnu predstavu o tome zašto su potrebni mirovnjaci u Donbasu.

„To treba da bude mala grupa ljudi, naoružana lakim pešadijskim naoružanjem, kojim će štititi predstavnike OEBS-a na liniji razgraničenja. I po obuhvatu, i po brojnosti, to je nešto lokalnog karaktera“, pojašnjava Migranjan. Kako Putinova inicijativa izgleda u svetlu insistiranja Stejt departmenta da mirovnjaci budu raspoređeni na teritoriji celog istoka Ukrajine? Profesor MGIMO odgovara: „Može Stejt department da insistira na čemu hoće, ali nijedna odluka ne može da prođe SB UN ako je u suprotnosti sa predlozima Rusije. U američkoj logici naziru se ideje Ukrajinaca, koji žele, na ovaj ili onaj način, da ponište sporazum iz Minska. Njima se žuri da, ili mirovnjaci, ili sami Ukrajinci, preuzmu kontrolu nad rusko-ukrajinskom granicom. Ali prema sporazumu uz Minska to je moguće tek nakon što Kijev ispuni čitav niz tačaka. Zato mislim da će SAD da stavi veto na ruski predlog, a to isto će Moskva da učini za američku inicijativu.“

 

MIROVNJACI SA POSEBNOM ULOGOM Ukrajinski ambasador u UN Vladimir Jeljčenko već je primetio u vezi sa  Putinovim predlogom da „to nije mirovna misija UN već misija za zaštitu OEBS-a“. „Drugo, ovi mirovnjaci biće raspoređeni samo duž linije razdvajanja suprotstavljenih strana. Tamo apsolutno ništa ne piše o rusko-ukrajinskoj državnoj granici, oko koje je i nastao ceo problem. Mi insistiramo da misija UN mora da bude prvenstveno raspoređena na granici između Rusije i Ukrajine, kako bismo se vratili na situaciju od pre 2014. godine“, uporan je ukrajinski ambasador Jeljčenko.

Rusija ne bi imala ništa protiv da se sve vrati na situaciju pre 2014. godine, kada je Ukrajina bila prijateljska država, a ne zlokobni NATO satelit. Ali to nije moguće. U Kijevu treba da shvate da je granica sada tamo gde Putin poziva mirovne snage UN – u Donbasu, na liniji razdvajanja zaraćenih strana. Granica se neće vratiti gde je bila 2013, već će se kako vreme odmiče pomerati sve više na zapad, prema samom Kijevu – ako ukrajinske vlasti ne pristanu na decentralizaciju, odnosno federalizaciju. To je formula iz Minskog sporazuma, na koju je pristao i Porošenko.

Naravno da bi Kijev sada želeo da nekako poništi ovaj dokument i da liši Donbas svih prava koja su Rusi sa istoka Ukrajine stekli po cenu velikih gubitaka u svojim redovima. Međutim, to neće tako ići. Treća tačka Putinovog plana upravo to i predviđa – direktne pregovore Kijeva, Donjecka i Luganska, što ukrajinska vlast godinama izbegava, nazivajući svoje građane separatistima i teroristima. Odbijanje da se sedne za pregovarački sto je glavni razlog što još uvek nije zavladao mir. Ali u Kijevu i Vašingtonu dobro znaju da bi priznanje „Narodne Republike Donbas“ zauvek zaustavilo prozapadni put Ukrajine, jer bi građani sa istoka imali pravo veta na sve strateške odluke u parlamentu.

Međutim, signal nemačkog šefa diplomatije Zigmara Gabrijela – uprkos tome što posle parlamentarnih izbora možda neće više biti na ovoj funkciji – da je Putinova inicijativa korak u dobrom pravcu, može da svedoči o zamoru Berlina i Brisela od besmislene konfrontacije sa Moskvom, od koje profitira jedino Vašington. Zato je Putinov plan, na čijem kraju bi bilo obostrano ukidanje svih sankcija, jedino moguće rešenje, i za Ukrajinu, i za Evropu u ovom trenutku. Prema svim istraživanjima, pomirenje sa Donbasom je želja većine građana Ukrajine, jer su svesni da silom ne mogu da pobede svoje rođake sa istoka, a da bez dogovora sa njima neće biti boljeg života i ekonomskog oporavka. Vlast u Kijevu, zasad, ne deluje spremno da krene ovim putem, jer nema zeleno svetlo iz SAD. Ipak, bolje bi im bilo da požure, jer bi u nekom sledećem Putinovom planu – „plavi šlemovi“ mogli da budu raspoređeni ne u Donjecku već u Kijevu. A za čelnike u Vašingtonu je ovo dobra prilika, i odškrinuta vrata, da poprave odnose sa Moskvom, ako takva mogućnost „zaslužuje razmatranje“.      

[/restrict]