ПРАВОСЛАВЉЕ ЈЕ КРИВО ЗА СВЕ

СВЕТИ РАТ ДУБОКЕ ДРЖАВЕ

Амерички либерални естаблишмент пре победе Доналда Трампа вриштао је на сва уста „хакери!“, после победе „Руси!“, сада је општа повика на претњу од „нациста“, а по свему судећи следећи на списку су православци

Ислам је вера мира, мантра је која се понавља изнова и изнова после сваког терористичког напада у некој западној земљи. Западни либерални кругови у свом аутошовинизму за исламски екстремизам и тероризам налазе оправдање свуда сем у исламу. Те криво је бреме колонијалне прошлости, те отпор западних друштава да интегришу муслиманске имигранте, те ове и оне неправде. Одговорност је свуда сем у (можда погрешном) тумачењу исламских верских списа и учења. Иако бројни муслимански клерици отворено осуђују тероризам, не постоји општи, институционални напор да се исламски екстремизам прогласи за „нечист“ и да се екстремисти (и терористи) избаце из исламске заједнице и прогласе „кафирима“.

Премда дискутабилно, постојање овакве политичке коректности и разумевања за ислам је схватљиво и, донекле, оправдано. Нису, наравно, сви муслимани терористи, нити су сви терористи муслимани, иако већина њих то јесте. Проблем је, међутим, што међу данашњим либералнима исти ниво политичке коректности не постоји ни према хришћанству уопште, а још мање према православљу. Посебно у Америци. 

[restrict]

ПРАВОСЛАВНИ НАЦИСТИ После нереда у Шарлотсвилу, о чијим могућим узроцима је Печат већ писао, појавиле су се оптужбе по којима иза америчке екстремне деснице стоји православна црква, и то не само руска, која се већ годинама оптужује да је „оруђе у Путиновим рукама“, него целокупно православље. Иако либерални естаблишмент на опасност коју представља православље упозорава дуже време, као што је, на пример био случај са анализом Источно од раја америчке антирасистичке организације главног тока „Јужњачки правни центар за сиромашне“ из 2014. године (оцењује да је „православна црква природно уточиште за беле националисте“), оптужбе су се геометријски умножавале с успоном Путина и Трампа. Тако је, рецимо, Њујорк тајмс септембра прошле године, под насловом Црква шири Путиново антизападно јеванђеље писао да Москва користи веру за ширење свог утицаја. У децембру бакљу преузима Бизнис инсајдер, који Русију и православну цркву повезује и са алтернативном десницом и традиционалистима, и са Кју-клукс-кланом, крајње екстремном организацијом која не само да се „гади“ црнаца и Јевреја него и католика и православаца, односно свих који нису бели англоамерички протестанти. Најозбиљнију анализу (погубног) утицаја православља на америчку екстремну десницу написао је, међутим, докторанд руске историје са Универзитета Стенфорд Кристофер Струп за пролећно издање публикације Паблик ај магазин. „С обзиром на контекст, не изненађује да путинистичка Русија привлачи најтоксичније елементе америчке деснице“, наводи он додајући да „представници Руске православне цркве шире друштвени конзервативизам и промосковске ставове“.

Упркос овако јакој конкуренцији, врхунац антиправославне параноје (или пропаганде) остварен је у тексту Чудне везе белих супремациста и православља, који је крајем августа објавила америчка екстремно либерална „слободна новинарка“ грчког и православног порекла Катерина Келаидис. „Прошлонедељни догађаји (нереди у Шарлотсвилу) шокантно су доказали да у односу на све већу претњу белих националистичких група не може постојати претерана реакција. Ово мислим посебно због тога што сам пре тих догађаја седам дана провела истражујући беле супремацисте који су прешли у православље“, наводи она. Истичући да је добила читав „досије доказа“ који указује да „национализам представља озбиљан проблем за православље у Америци“, она пише: „Док су неонацисти и неоконфедералисти можда релативно малобројни, постоји све више доказа да је православље постало саставни део идеолошког и регрутног апарата у неким сегментима белог супремацистичког покрета. Што је још важније, ове идеје и њихове присталице се толеришу.“

Као конкретан пример, Келаидисова указује на случај Метјуа Хајмбаха, вође и оснивача минорног десничарског покрета Традиционалистичка радничка партија. Хајмбаха је и аутор овог текста идентификовао на неколико слика из Шарлотсвила, где је демонстрирао у мајци са ликом румунског десничара Корнелијуа Зелее Кодреануа преко које је носио православни крст. Истина је да је Хајмбах (26) пре неколико година прешао у православље и постао члан Северноамеричке архиепископије Антиохијске православне цркве, али је истина и да је свега неколико недеља по пријему екскомунициран из ове цркве и то управо због екстремних расистичких ставова. Хајмбаховог изопштења из православне цркве свесна је и Келаидисова, али упркос томе пише: „Однос православне цркве (према екстремној десници) је, макар делимично, од православља направио религију којој најрадије приступају бели супремацисти и то не само у САД него у читавом свету.“ „Када видимо да патријарх московски (Кирил) грли Владимира Путина на начин на који би грлио његове царске претходнике, јасно је зашто је православље привлачно за беле националисте“, додаје она.

ИСТИНА И ЛАЖ Као и свака пропагандна лаж по рецепту Јозефа Гебелса, и писање либералних медија о вези православља и Русије са оним што би се могло назвати екстремном десницом на Западу састоји се од истина и лажи. Истина је да православна вера привлачи „традиционалисте“ свих националности. За ово би могло постојати више разлога, међу којима је први свакако губитак вере у протестантску, али и католичку цркву због њиховог одступања од корена хришћанства. Поштоваоци традиције и истински конзервативци на Западу не могу безболно да приме хомосексуалне бракове, хомосексуалне свештенике и свештенице и друге „злодухе времена“ који су обузели ове цркве и њихове склоности да модерне технологије и науку не користе као алатку за тумачење своје вековне вере него за њено мењање. Ово потврђује истраживање калифорнијског Универзитета Беркли из 2008. године у којем се наводи да је прелазак у православље што се „католика тиче најчешће мотивисан незадовољством због реформи током Другог ватиканског концила, жељом да црква буде као некада“, док се у случају протестаната „ради о људима који имају врло снажну личну веру, добро познају Библију, често одлазе у цркву и желе да припадају цркви са дубоким историјским коренима“. Традиција и духовност су главни мотив преласка у православље и према мишљењу новинара Њујорк тајмса Семјуела Фридмана, који је о овом феномену писао још 2009. године. Он цитира Кала Орена, маркетиншког консултанта који је средином деведесетих, као четрдесетогодишњак, прешао у православље: „Радило се о хришћанству какво никада раније нисам видео. Следио сам се на месту. Осећао сам се као да сам у присуству Бога, као да сам у рају, а ја нисам особа која се лако занесе. Православље има језгро свете традиције.“

Истина је и да већ дуже време на Западу постоји тренд преласка у православље. Само у САД, по последњем истраживању спроведеном 2010, број православних парохија током једне деценије повећан је за 16 посто, што је значајно с обзиром на то да се у случају других вероисповести ради или о негативном расту, или о стагнацији. Већ поменуто Берклијево истраживање каже да је међу верницима Грчке православне цркве у САД 2008. било је 29 посто оних који су променили веру, што је више од 138.000 људи, док је проценат конвертита међу верницима Америчке православне цркве износио 51 одсто (више од 43.000 људи). Највише нових верника у православље је прешло, као што се и да очекивати, из римокатоличке и протестантске вере. Када се ове бројке узму у обзир, јасно је да се никако не може радити о некаквој повезаности са јачањем екстремне деснице, а посебно не о везама са Кју-клукс-кланом (2006. имао око 5.000 чланова) или неонацистичким групама које све заједно у читавој Америци немају више од десетак хиљада чланова (према подацима „Јужњачког правног центра за сиромашне“ 2016. било их је мање него 2011. године). 

Истина је и да на америчке традиционалисте веома значајан утицај има руски геополитичар Александар Дугин, који је велики присталица православља, и да се за њега може рећи да је познатији међу западњацима, него међу својим сународницима. Дугин се, међутим, никако не може назвати расистом или неонацистом. Напротив, он тај концепт потпуно избацује из своје филозофије залажући се готово искључиво за „теорију тла“, а против „теорије крви“.

Истина је, међутим, и да православне цркве у Америци јасно и гласно одбацују сваки облик расне сегрегације и шовинизма. За разлику од протестантске и католичке цркве, које то никада нису учиниле, православна црква је расизам ем одбацила, ем га је прогласила за јерес и то још у 19. веку. „Одбацујемо, забрањујемо и осуђујемо расизам и расну дискриминацију, етничке сукобе, мржњу и раздоре у оквиру Цркве Христове, као супротне јеванђељским учењима и светим канонима наших светих отаца“, наводи се у закључцима Светог Синода из 1872. године.

ПОСЛЕДЊА ПРАВА ПОБУНА У одбацивању екстремизма и расизма предњачи међу младим Американцима несумњиво најутицајније монашко братство из манастира Светог Германа Аљаског из Северне Калифорније који припада Српској православној цркви. Овај манастир је, са благословом руског свеца српског порекла Светог Јована Шангајског (Максимовића), 1963. године основао јеромонах Серафим Роуз (рођен 1934. у протестантској породици као Јуџин Роуз) за којег се може рећи да је практично отац америчког православља. Желећи да допру до младих, монаси овог манастира (сви су рођени Американци) покренули су часопис Смрт свету, који је временом прерастао у прави феномен снажног утицаја на америчкој супкултурној сцени, на том расаднику и следбеника екстремистичких идеологија као што су припадници скинхед покрета. На основу овога може се рећи да православље утиче на америчку екстремну десницу, али тај утицај никако није онакав каквим желе да га прикажу медији главног тока, либералне организације и естаблишмент већ супротан – антифашистички, али чврсто традиционалан.

Зашто се, онда, „дубока држава“ толико упире да, поред Русије, и православље оптужи за поспешивање расизма, неонацизма и других облика екстремизма у Америци и на Западу? Због тога што се највећа опасност по либерални поредак не крије у исламском екстремизму, него управо у идејама православља које је пригрлила и данашња Русија. Док је у време комунизма Москва привлачила марксистичке симпатизере, постсовјетска Русија је постала својеврсни центар „традиционалистичке интернационале“ око које се окупљају људи незадовољни данашњим поретком, без обзира да ли се налазе на десници, или левици. Оваква привлачност према руском хришћанству и конзервативизму постојала је међу Американцима чак и у време Хладног рата и СССР-а. Амерички конзервативни политичар Пет Бјукенен, данашњи велики Путинов присталица, подсећа да је Витакер Чемберс, који је 1948. разоткрио високог америчког званичника Алгера Хиса као совјетског шпијуна, у време смрти 1964. године писао књигу Трећи Рим у којој износи уверење да после Рима и Константинопоља Москва треба да буде престоница хришћанског царства. Фасцинирани руским конзервативизмом и православљем били су и други амерички мислиоци попут Шпенглеровог следбеника Френсиса Паркера Јокеја, који је још педесетих година прошлог века позивао на сарадњу с Русијом, иако је у оно време била комунистичка, а исто се може рећи и за доскорашњег Трамповог главног саветника Стивена Бенона. С обзиром на све ово, не би представљало изненађење ни када би Бенон следио пример свог пријатеља, једног од оснивача Фокс њуза Џека Хеника, који је прошле године са читавом породицом у Москви примио православну веру.     

[/restrict]