Полиљубав – нови Тројански коњ против породице

Нова економија неутралише породицу и државу. Прву као генетску ћелију заједнице. Другу као испуњење етичког живота

Можете ли волети више од једне особе? Можете ли имати више партнера, без љубоморе или лажи?“ На таква питања покушавају да одговоре Френклин Во и Ева Рикерт у својој програмској књизи под насловом Више од двоје. Главна тема је такозвана „полиљубав“, реч која није узета из Орвелове 1984 (а изгледа као да јесте), али алудира на нове облике ероса у складу са постмодерним и постбуржујским друштвом у чијим просторима без граница важи правило „увек без ограничења“ уз кршење свега што је неповредиво, па чак и старог грађанског односа између мушкарца и жене превазиђеног у корист онога што је Бауман дефинисао постмодерним (и неконвенционалним) коришћењем еротике.

[restrict]

 Нови инструменти економије Можемо прочитати на задњим корицама есеја Френклина Воа и Еве Рикерт: „Резимирали су двадесет година полиљубави, узимајући у обзир животна искуства и приче, износећи нове теорије и написавши приручник 2.0 о полиљубави! У последњих неколико година многи људи су открили полиљубав као легитимну и пожељну опцију за своје односе. Овај водич нам говори како доћи до циља са психолошке и практичне тачке гледишта.“ Дакле, нема ту места неком чуђењу! За друштво које подразумева и практикује слободу и увек само као неограничену либерализацију обичаја и потрошње, полиљубав је очигледни и неопходни приступ за нове постбуржујске генерације отвореног ума. И тешко онима који се не слажу, држећи се старих и досадних хетеросексуалних односа у љубави! Ти хомофоби, сексисти, патерналисти и примитивци у души морају се преобразити у аутентично космополитске ликове.

 Нова економија настоји да неутралише породицу и државу. Породицу као генетску ћелију заједнице. Државу као испуњење етичког живота (Хегел docet). На тај начин се редефинише друштво као глобализовани течни простор за слободно кретање капитала, роба и људских бића. Уништава се етичка заједница тако да преостаје само слободна утилитарна размена између атома потрошње лишених етике. Либерални атомизам има за циљ да раствори породицу у номадски и дијаспорички плурализам неповезаних бића или, на конвергентан начин, да је редефинише као пуки пролазни (полиљубавни) и временски ограничени скуп који следи искључиво слободну и неограничену жељу појединаца, без родног идентитета, и који тежи једино ка групном уживању и слободној еротској размени.

Потребно је бити самопредузетник Ослобођен етике заједнице, чак и на еротском плану, постпородични појединац мора да постане самопредузетник и потпуно самоопредељен. Помрачење етичке заједнице у поретку система планетарних потреба доноси са собом одбацивање непотпуности и међузависности, па зато и одбацивање неопходне комплементарности мушкарца и жене, важних у породичном животу. Уз саучесништво приватистичке индивидуализације, појединац тежи да буде аутономна целина у тријумфу мита андрогене (двополне) комплетности у новом начину живота потрошаче типа fashion addicted.

Феминизам је пропао У вези са полиљубављу треба рећи и збогом универзалној еманципацији, која је сада само вектор постпролетерске капиталистичке модернизације.

Феминизам је готов. Био је то антикапиталистички покрет који је имао за циљ препознавање пуног достојанства жене у њеној другости и непотчињавању мушкарцу. Данас феминизам то више није. Или, боље рећи, преживљава само као феминистички индивидуализам, фаворизујући напуштање патерналистичког модела што свакако није племенити идеал универзалне еманципације, већ интеграција женске популације у глобално тржиште флексибилног и несигурног рада. Та интеграција је омогућена деструктурирањем традиционалног модела породице.

 У том смислу, феминизам постаје, противно својој првотној намери, вектор постбуржујске и постпролетерске капиталистичке модернизације и интегралне супсумције света живота у логици безрезервне хацијендализације. Није уопште случајно да се у доминантном дискурсу женско питање никад не појављује као скандал неједнакости и експлоатације о питању плата, већ само као индивидуализам искорењивања старих буржоаских облика (обавезно одбачених јер су патерналистички, мачо и сексистички) и као тријумф нове жене менаџера ослобођене од обавеза материнства које су демонизоване као застареле и директно ауторитарне.

Глобализована уговорност Либерална варијанта жене менаџера у каријери коегзистира као супротни израз истог феномена, са анархистичком и неоглобалном формом феминизма у лику лоших девојака које су антибуржоаске и ултракапиталистичке („Пуси рајот“, „Фемен“ и бројне друге постмодерне иконе глобалистичког конформизма, а заправо су суштинска идеолошка допуна класичне глобализације). Десница новца и левица обичаја, либерална страна и анархистичка страна, и даље су, у овом случају, бедеми постбуржоаског и постпролетерског система безетичких потреба. Ситуација је трагична, али не озбиљна. 

[/restrict]

Превод са италијанског Драган Мраовић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *