Opominjuće reminiscencije uoči 51. BITEF-a

POLA VEKA BEOGRADSKOG FESTIVALA NOVIH TENDENCIJA

Ovogodišnji BITEF (počinje večeras – petak, 22. septembra) biće u znaku nemačkih pozorišta i novih tendencija na njihovim scenama. Selektor Ivan Medenica posebno je istakao dve predstave Sneg i Istrebljenje u režiji Ersana Mondtaga, mladog reditelja iz Nemačke koji je nedavno napunio trideset godina, koga smatraju za anfan teribla u teatrima na nemačkom govornom području; Zbog čega smo uvereni da je podsećanje na istoriju i velike trenutke ovog festivala korisno i neophodno da bismo razumeli umetničke domete ovog kojem upravo idemo u susret?

Zanimanje za sve festivalske predstave popularnog beogradskog pozorišnog festivala uvek je veliko valjda zato što su obično ispunjena tri značajna uslova: prvo, najčešće se prikazuju dramska dela proverene vrednosti, drugo, kao izvođači pojavljuju se najpoznatiji scenski umetnici iz renomiranih svetskih pozorišnih ansambala pod vođstvom najboljih reditelja i, treće, predstave su izabrali selektori kojima se moglo štošta zameriti, ali ne i da su radili nasuprot visoko postavljenim kriterijumima. O čemu nam u tom smislu svedoči sećanje na neke protekle slavne trenutke ove smotre, i šta nam to sećanje govori o ovoj koja nas očekuje?

[restrict]

IZLASCI IZ „SCENSKIH KUTIJA” Ne nasumce već smišljeno biramo 1978. godinu, kada je realizovan 12. BITEF u okviru kog je u zvaničnoj konkurenciji izvedeno ukupno 10 predstava. Festival je otvorio teatar Šota Rustaveli iz Gruzije, koji je na sceni Narodnog pozorišta prikazao Kavkaski krug kredom Bertolta Brehta, u režiji Roberta Sturue. Potom je pozorište Folksbine iz Istočnog Berlina izvelo Šekspirovog Hamleta u režiji Bena Bensona i komad Bitka Hajnera Milera, u režiji Manfreda Kargea i Matijasa Langhofa. Usledio je još jedan Šekspir – bila je to tragedija Romeo i Đulijeta u izvođenju Nacionalnog teatra Belgije iz Brisela, koju je režirao Otomar Krejča. „Istina je, Krejča nije želeo nikakve izuzetne gromadne ljude za junake Šekspirovog mladalačkog komada. Naprotiv, hteo je da to bude običan mlad svet kakav je i danas. Želeo je da sve to deluje što životvornije, želeo je da sve te ljubavne i druge avanture rane i drage nam mladosti ozrači, prožme svežinom, razdraganošću, neobuzdanošću, lakoćom, spontanošću, želeo je da igru raspali, rasplamsa, želeo je, ali… ote se želja pusta. Jedva da je šta, ili je vrlo malo od ovih želja, ostvareno. Umesto svega, sustegnutost, izveštačenost, stereotip.“ Pošto je ovako ocenio rediteljski rezultat Otomara Krejča, pozorišni kritičar lista Politika Muharem Pervić istakao je da je u ovoj predstavi najbolja kreacija Đulijete Martine Monpjer.

Bilo je te godine još veoma dobrih i zanimljivih predstava, no ovde ćemo izdvojiti izvanredno čitanje Strindberga, koje je možda ponekad i odveć čitljivo!, kako je napisao jedan kritičar. Radi se Ocu Šiler teatra iz Zapadnog Berlina, u režiji Gintera Kremera. Posle te predstave, izvedene u Ateljeu 212, mogli smo sa sigurnošću da tvrdimo kako bi i sâm Strindberg bio vrlo zadovoljan ovim sjajnim izvođenjem.

U ovim prisećanjima sa posebnim zadovoljstvom sa BITEF-a te davne 1978. godine izdvajamo ostvarenje – Boto Štraus, Trilogija ponovnog viđenja, reditelj Peter Štajn, Šaubine am Halešen Ufer iz Zapadnog Berlina. Predstava je izvedena na specijalno podignutoj pozornici ispred jedne zgrade u Filmskom gradu u Košutnjaku. Scena je bila velika, zapravo široka, jer se ovaj komad događa na nekoliko mesta. Dodajmo da Štrausova drama ima šesnaest ili sedamnaest lica, od kojih svako ima glavnu reč u nekom od prizora. Sva ta lica u životu nisu ostvarila svoje zamisli, želje i ambicije i zato, kao kod Čehova, žele da nekuda odu gde ne bi živeli skučeno i nervozno. Ta lica su umetnici, slikari, pisci, jednom rečju intelektualci, koje prate njihovi poštovaoci i obožavaoci. Na neprestano otvorenoj simultanoj sceni nizali su se i ukrštali različiti susreti, smenjivali su se ritmovi, zavisno od situacija narastao ili slabio emotivni naboj u trenutnom žagoru i buci, ili pak povremenoj tišini. Glumački ansambl demonstrirao je zajedničku igru u kojoj se svaki pojedinac maksimalno zalagao. Bila je to odista velika predstava, koja bi se i danas kod nas mogla smatrati primerom nesvakidašnje dobrog pozorišta.

Među spektaklima viđenim na 12. BITEF-u bilo je i izvođenje drame Buđenje proleća Franka Vedekinda, koje je režirao Meme Perlini a izveo Teatar la maskera iz Rima u Modernoj garaži u Ulici Majke Jevrosime. Takođe, neobično atraktivna bila je predstava dela Dušana Jovanovića Oslobođenje Skoplja, u produkciji Centra za kulturnu djelatnost Saveza socijalističke omladine u Zagrebu i režiji Ljubiše Ristića, te Per Gint Ibzena u režiji Šetil Bang-Hansen i izvođenju Rogaland teatra iz Stavangera u Norveškoj. Uopšte, bio je to obiman festivalski program, koji je okupio možda najviše gledalaca željnih pozorišnih noviteta u istoriji BITEF-a. „Svetska pozorišna novost, jedne kratke sezone, kao da se preko BITEF-a ’kanonizuje’ u klasiku svetske novosti, to jest počinje da se smatra novom tendencijom koja ima prava na dalji život, svoj ili, za koju sezonu, u predstavama drugih umetnika. Nije li takva uloga BITEF-a protivrečna: s jedne strane ’festival novih pozorišnih tendencija’, s druge – festival koji je u potrazi za trajnim vrednostima toga novog. Čini nam se da je upravo u toj protivrečnosti sva vitalnost BITEF-a koja privlači gledaoce i umetnike sveta, Jugoslavije i Beograda“ – napisali su selektori Mira Trailović i Jovan Ćirilov u propratnoj belešci kataloga BITEF-a 1978. godine.

Za 12. BITEF bilo je karakteristično da je nekoliko predstava priređeno na vanpozorišnim prostorima, dakle, izlasci sa klasičnih pozorišnih „scena kutija“ bili su jedna od novih tendencija permanentno prisutnih na programima BITEF-a. Poslednjih godina sve je manje vidljiva i eksponirana na publikacijama kao propagandni slogan deviza Nove pozorišne tendencije. Nejasno je što se to programsko opredeljenje koje je, kako su istakli negdašnji selektori BITEF-a, kanonizovao ovaj festival u novije vreme „zaboravlja“. Ove godine te famozne nove tendencije pročitali smo samo na jednom ili dva mesta, što je veoma indikativno. Za razlog takve prakse moramo se upitati, uprkos činjenici što nam to nikako ne smeta, budući da smo se uvek zalagali da BITEF treba da bude prvenstveno festival dobrih predstava dela raznih epoha i žanrova izvedenih na svim kontinentima sveta, a ne pošto-poto da budu u znaku novih tendencija, tako da se naša sredina može upoznati sa doličnim izvođenjima velikih dela dramske literature realizovanim u različitim kulturnim podnebljima.

AKCENTI NOVOG BITEFA Ovogodišnji, 51. BITEF biće u znaku nemačkih pozorišta i novih tendencija na njihovim scenama. Selektor Ivan Medenica na susretu sa novinarima posebno je istakao dve predstave Sneg i Istrebljenje u režiji Ersana Mondtaga, mladog reditelja iz Nemačke koji je nedavno napunio trideset godina, koga smatraju za anfan teribla u teatrima na nemačkom govornom području. Njegove predstave prikazivane su na jednom od najznačajnijih nemačkih festivala „Teatertrefen“, ali predstavljanje na BITEF-u treba da mu omogući širu međunarodnu reputaciju. Pri tome je Medenica ukazao da „BITEF na taj način želi da povrati svoj status nekoga ko može da otkriva i promoviše ne samo imena koja dolaze iz zemlje i regiona, što nam je takođe veoma važno, nego i najznačajnije pozorišne kulture Evrope i sveta, a to je kultura nemačkog govornog područja. I zato je upravo na tome akcenat ovogodišnjeg programa“. On je naglasio da Mondtag kao reditelj pripada poetikama karakterističnim za nemački teatar, što će reći da je to „radikalno pozorište, cinično pozorište, političko pozorište, pozorište sa veoma konceptualno osvešćenom i artikulisanom treš poetikom, ali i sa potpuno novim mladalačkim senzibilitetom koji će u potpunosti pogoditi slogan ovogodišnjeg BITEF-a – Epik trip.“ Ako bismo to preveli, u pitanju je epsko putovanje, i valjda zato će na 51. BITEF-u sve predstave trajati veoma dugo – po pet i više časova, a jedna će imati danonoćno izvođenje – reč je o belgijskoj predstavi Olimp u režiji Jana Fabra, koja će se prikazati u Centru „Sava“. Dobro je što će ove godine BITEF potrajati od 22. do 30. septembra.

Kao uvod u ovogodišnji BITEF, zapravo kao njegov prolog, jedna od najpoznatijih britanskih trupa Forsd enterteinment prikazaće šestočasovnu predstavu Kvizula! u kojoj se nižu banalna filozofska i politička pitanja i odgovori. Ima i pitanja kako se zovu glavni gradovi pojedinih nekadašnjih kolonija, ali i drugih na temu raznih aktuelnosti. U suštini, reč je o beskonačnom kvizu – jedno od poslednjih izvođenja te predstave potrajalo je puna 24 sata. Srećom, kod nas se predviđa skraćena šestočasovna verzija!

Ako se na pozorišnoj sceni prikazuju drame, a ta reč podrazumeva akciju, odnosno radnju, moramo se upitati da li je celishodno prirediti čitav festival, pa makar on bio i novih tendencija, predstavama realizovanim isključivo na priči, a manje ili nikako na nekoj akciji. Nije li to pozorište, pa tako i čitav ovogodišnji BITEF, zasnovano na kontradikciji in adjekto?

Najzad, nije najjasniji motiv opredeljenja da se ove godine na BITEF-u prikazuju samo predstave što dugo traju! Pretpostavljamo da će vrata naših dvorana biti otvorena za sve koji žele da napuste izvođenja. Sigurni smo da će takvih posetilaca biti prilično. Isto tako, uvereni smo da ovako koncipiranim programom ovogodišnji BITEF ne može da dostigne prethodne, pogotovo 12. BITEF, koji smo ovom prilikom razmotrili!           

[/restrict]