METAFIZIKA MODE

ODEĆA KAO FORMA OČUVANJA KULTURE

Rasprave, a potom i zabrane, u nekim evropskim državama islamskih burki već nekoliko godina pažnju javnosti drže na odeći, tj. odbijanju nekih naroda ili pripadnika religije da se evropeizuju i oblače po evropskom standardu. Odeća, jasno je, nije samo izvor prihoda. Ona je i obeležje pripadnosti određenoj kulturi, religiji, civilizaciji, ali i seksualnoj orijentaciji. Ovo je naročito vidljivo na Bliskom istoku i u Evropi, kao dva suprotstavljena pola po mnogim, pa i modnim pitanjima. Promena je velika, jer danas odeća manifestuje pripadnost kosmopolitskoj gradskoj sredini sa nezaobilaznim glamurom i spektaklom, ali i pripadnost gej zajednici

Arapi na Sinajskom poluostrvu očuvanje stila oblačenja smatraju delom svog nacionalnog identiteta i onim po čemu se razlikuju od Jevreja. Ukoliko bi se odeća promenila, stanovnici bi postali, kako se tamo misli, „evropski bezlični“. Ujedno se može reći da je ovo i odgovor na jevrejsku tradicionalnu modu, koja se sve više obnavlja i dobija podršku u Izraelu. Na primer, osobenost ženske odeće na Sinaju (kod muslimana) takva je da odražava socijalni status: plave haljine nose starije žene, udate nose crvene, a devojčice nose haljine svetlijih boja.

No ni drugi delovi planete nisu bez razmišljanja na ovu temu. Poznati ruski geopolitičar Aleksandar Dugin objavio je studiju o „Metafizici mode“, a na nekoliko državnih univerziteta Rusije odbranjene su doktorske disertacije na ovu temu. Osnovna Duginova teza je da savremena moda pokazuje stepen evropeizacije države u političkom smislu. Svoje zapažanje počinje informacijom od 28. avgusta 1698. godine, kada je Petar Veliki izdao carski ukaz o obavezi svih dvorjana da briju bradu i nose sakoe i haljine na evropski način. Danas je moguće da se to doživljava kao istorijska anegdota, ali sa stanovišta istorije ideja, kulturologije i sociologije, to je bio veoma simboličan i indikativan događaj. „Ovde se suočavamo sa veoma važnom temom – metafizikom mode. Radi se o tome da su nacionalna nošnja – način odevanja – i jasno određeni spoljašnji izgled deo kulturološkog stremljenja jednog naroda. Kroz spoljašnji izgled izražava se identitet. Odevni predmeti, frizure, karakteristični ukrasi, obrasci na odeći, kroj i različiti atributi oličavaju u sebi pripadnost pojedinca ka nečemu ciljanom, uopštenom, ka jedinstvu i svrsishodnosti.“

Dugin je savršeno u pravu. Kada su se Moldavija i Vlaška ujedinile u Rumuniju, većinsko je bilo slovensko stanovništvo, koje je imalo slovensku narodnu nošnju, crkvenoslovenski jezik, nereformisano pravoslavlje i ćirilicu. Trebalo je, dakle, stvoriti Rumune. Prvi korak na tom putu bilo je stvaranje osobene narodne nošnje „Rumuna“, koja bi ih razlikovala od Slovena, da bi potom usledilo ukidanje crkvenoslovenskog jezika i stvaranje „rumunskog“, kao i uvođenje drugog pisma – latinice. Time su izgrađene osnove za formiranje nove nacije. Narodna nošnja je organski deo narodnog bića, kao i jezik, piše Dugin. „To i jeste jezik, vizuelni jezik kulture. Po spoljašnjem izgledu mi odmah prepoznajemo s kim imamo posla – sa doktorom ili sveštenikom, sa učenicima ili livcima. Ali isto, kao sa profesijama i polovima, po odeći mi često prepoznajemo pripadnost narodima i civilizacijama. Sa čalmom – Indus, sa jermolkom – Jevrejin, brada od nedelju dana – Kavkaz“.

[restrict]

RAZBIJANJE JEDINSTVA RUSKE KULTURE Kada pogledamo istoriju nošnje Rusa, vidimo da se ona nije mnogo razlikovala između običnog naroda i plemstva. Drugi su imali samo bogatije ukrašene košulje (rubaške), obavezno zajedno sa pojasom ili kaftanom – kod knezova s vezom, kod prostog sveta obične. Obavezno sa bradom. Žene sa haljinama i maramama. Kao što je primetio knez Nikolaj Sergejevič Trubeckoj, u drevnoj Rusiji, kod aristokratije i prostog naroda odeća se razlikovala samo po materijalima od kojih se odeća šila i pravili se ukrasi. Ali je kroj bio isti i kod siromaha i kod cara. U tome se ogledalo jedinstvo ruske kulture, sveprisutnost ruskog koda. To jedinstvo narušio je Petar Prvi. Time je zadao udarac ruskom identitetu. „Ruski kod je bio razbijen.“ Petrov ukaz je označio: prestani biti Rus! Vi ste sada deo evroatlantske katoličko-protestantske civilizacije. Budite ljubazni, promenite svest. Nikakvog više Trećeg Rima. Nikakvog vizantizma. Zaboravite na Svetu Rusiju. Od sada ste evropska zemlja u razvoju. Zato uzmite britvu i holandskog šnajdera: niste više Rusi! Sada ste Evropejci. Naravno, ticalo se to samo elite, aristokratije, bojara i dvorjana. Petra se nisu ticali prosti ljudi, seljaci i trgovci.

Dugin u ovom činu Petra Prvog vidi dalekosežnu posledicu jer je ovim ukazom o oblačenju lomio psihologiju celoj vladajućoj eliti. Pravio je prosečnim prava i statuse potomaka drevnih porodica, kao i ljudi koji su se isticali u svim vidovima službe. Pred licem Petrovog apsolutizma, koji je paradirao duhovnim znamenjem Ivana Silnog, svi su bili jednaki – i knez i novobogataši, i istinski heroj i ulizica.

Petrov udar bio je po ruskoj eliti. Njoj je bilo zacrtano da prestane biti ruska ili da umre. Petar Prvi je počeo da gradi potpuno novo društvo, drugu, postrusku civilizaciju. Epoha do Petra i posle Petra – to su dve različite kulture. Do Petra – etnička ruska, posle Petra – državna ruska, odnosno ruska samo po nekim osobinama, a po ostalim zapadna.

Otuđenje elite od naroda primetili su ranije i drugi slovenofili, a ceo XIX vek je utrošen na to da bi se ponovo sjedinile obe polovine ruskog društva – pod simbolom povratka Svetoj Rusiji. Poslednji Romanovi pojavljuju se ne samo sa bakenbirdima već i sa ruskim bradama. Nisu to više samo imperatori Rusije, već i ruski carevi. Nažalost, nisu uspeli da dovrše tu konzervativnu, slovenofilsku, istinski rusku ideju. Na kraju Dugin konstatuje: „Spoljašnjost, to je izraz unutrašnjeg. Danas nije toliko bitno oblačimo li rusku nošnju makar u izuzetnim slučajevima, ali svaki Rus bi trebalo da je ima u svojoj garderobi. Da bismo se prisećali ko smo.“

Moramo konstatovati da Dugin nije usamljen o ovom pitanju. Danas možemo videti da brojni intelektualci ističu važnost očuvanja narodne nošnje kao elementa nacionalne kulture, nacionalnog duha, na našu žalost više u Iranu i na Bliskom istoku, u Indiji i Izraelu nego u Evropi.

Ruski etnolog i sociolog Igor Levanov, na primer, u svom istraživanju obratio je pažnju na povezanost nošnje i vere. Sve velike religije regulišu pravila oblačenja, odnosno mode. Ovo je, kako ističu autorke studije „Kako se moraju oblačiti žene različitih religija“, važno posebno za žene koje se udaju za muškarce druge vere, što neminovno dovodi do promene načina života, a to može biti toliko stresno da ugrozi i brak.

Osnovno pravilo je, skoro kod svih religija, da odeća ne sme biti provokativna. U hrišćanstvu odeća mora biti čista, da ne sablažnjava druge, ali i da čuva unutrašnju čistotu. Takođe odeća mora odgovarati polu. „Muškarac ne sme da nosu žensku, a ni žena mušku odeću“ (VI Vaseljenski sabor, 62. pravilo). Patrijarh Kiril je novembra 2006. godine kritikovao neke pravoslavne vernike za „prekomerno polaganje na spoljni izgled, pri čemu odstupaju od pravoslavlja, odnosno ovo daje negativan utisak o pravoslavlju celini“.

Prema rečima patrijarha Kirila estetika u crkvi ima veliki značaj, u tom smislu važan je i spoljni izgled vernika, „jer njihova odeća ne znači ništa, već način života“. Odeća pravoslavnih mora da bude čista, lepa i uredna i da ne dovodi druge ljude u iskušenje, posebno one nedovoljno ocrkvljene. Odeća može biti savremena, lepa, ali da uvažava određena ograničenja i da se uvažavaju okolnosti i prilike u kojima se nosi. Svoja pravila imaju i islam, judaizam i druge religije.

ODELO PREDSTAVLJA ČOVEKA U doktorskoj disertaciji „Tradicionalna odeća u obredima i predstavama Dolgana“ (malobrojni turskojezički narod Krasnojarskog kraja Rusije) Anatolija Savinova ističe se da odeća u životu ovog naroda ima važnu ulogu socijalnog i sakralnog nivoa, a odgovora predstavama o tome kako treba živeti i šta se sa dušom čoveka događa posle smrti.

U tradicionalnoj, narodnoj nošnji akumulirana su bogata duhovna iskustva, narodna verovanja i predstave. Običaji i verovanja povezana sa nošnjom predstavljaju poseban nivo pogleda na svet. Odeća (nošnja) se posmatra ne samo kao odevni predmet već kao znak, simbol koji predaje važnu informaciju o čoveku, njegovom uzrastu, zanimanju i na kraju o njegovoj socijalnoj i etničko-verskoj pripadnosti. Odeća je obično višefunkcionalna, pa tako ima i ritualne, religijsko-mističke funkcije, koje čine poseban sistem znakova i poruka.

U narodnu nošnju se obično ugrađuju etnokulturni fenomeni koji odražavaju mnoge događaje iz prošlosti, kao što su svadbe, ratovi, religiozna iskustva itd.

U doktorskoj disertaciji Marije Mihejeve „Socijalne funkcije odeće“ posebna pažnja je posvećena evropskoj koncepciji odela i mode kroz prizmu arapskih i ruskih autora i društvene realnosti ovog dela sveta. U tom smislu se odelo posmatra kao način simbolizacije socijalnih promena, ali i forma socijalne kompetentnosti. Sam dizajn odela se posmatra kao obrazac menjanja sociokulturnih odnosa, ali korišćenjem sredstava za masovnu komunikaciju odela menjaju i sistem vrednosti, estetske standarde i formiraju osoben pogled na svet (ideologiju).

Upravo način i stil u oblačenju demonstriraju sociokulturne obrasce. Odeća je materijalizacija ideja i sistema vrednosti. Koliko je planeta bila pod uticajem zapadnog stila oblačenja svedoči svojevrsna amerikanizacija i protestantizacija odeće, čiji je najveći doseg prihvatanje farmerica kao dnevne odeće, a u poslovnom svetu sakoa i kostima kao odraza svekolike protestantizacije i protestantskog viđenja i vođenja biznisa.

GLAMUR KAO TEHNIKA VLADANJA Istraživači mode, odnosno nošnji ovde idu i korak dalje, kao što to čini Katarina Klingsajs – ona govori da danas, suprotno religijskim stavovima, vlast nameće glamur, koji u gradskim uslovima života ima posebno značenje. Svetovna vlast tu preotima vlast nad narodom (i vernicima), te sukob religioznog i svetovnog o pitanju odeće je stalan. U gradu je odeća uključena u nevidljive mehanizme vlasti (zato je otimaju od verskih zajednica). Istraživanjem mode (odeća, stila oblačenja) zapravo se može doći do saznanja kako vlast (državna, religijska, korporativna) nevidljivim mehanizmima na našim telima utiskuje svoj pečat, da bi označila socijalni položaj svakog pojedinca, kao i ideologiju i vrednosti kojima teži. U tom smislu odeća predstavlja odraz „simboličkog nasilja i vlasti“, pri čemu ljudi, manje-više dobrovoljno, u tome učestvuju.

Moda, tačnije industrija mode, samo je jedan od tehnika vladanja nad ljudima, pri čemu nameće određeno znanje i ideologiju ponašanja i delovanja. Ovde je ključan stereotip koji se, između ostalog, nameće i modom „da je važan način života koji vodimo“, i „da je posedovanje određenog (odevnog) predmeta potvrda tog željenog načina života“. Ukoliko se ne sledi ovaj modni diskurs, dolazi do različitih etiketiranja i omalovažavanja onoga ko ne sledi „ideologiju i semantiku modne industrije“.

Glamur kao osobeni deo mode kod nas, ali i nekim drugim državama, dobija na značaju posle 2000. godine kada se jasno zapaža da „ideologija glamura i spektakla deluje na svakodnevno ponašanje ljudi“, pri čemu osoben status pojedinca podrazumeva sleđenje ideologije glamura. No čemu ona vodi najbolje svedoče događaji povezani sa modnim dizajnerom za mušku odeću Špancem Palomom Spainom, koji je proglašen 2016. za „najboljeg muškog modnog dizajnera“. Po kritikama modnog magazina Vog (i, naravno, drugih), napravio je „najdivniju, najdekadentniju i najizopačeniju“ mušku kolekciju. Spain je „jednostavno“, svojom modnom kolekcijom podišao homoseksualcima i obukao muškarce u žensku odeću, poništivši njihovu muževnost, uz, naravno, uvažavanje glamura.

Pošto smo uvažili postavku dr Anatolija Savinova da odeća naroda „ima važnu ulogu socijalnog i sakralnog nivoa“, te da se u odeći „akumulira duhovno iskustvo i pogled na svet“, šta (dobro i pametno) možemo reći o savremenoj modi koja nam dolazi sa Zapada? Ništa. Možemo samo konstatovati da je poznati filozof Osvald Špengler na osnovu teza iznetih u knjizi „Propasti Zapada“ – u pravu („U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije“). U semantičkom smislu – da se radi o očiglednoj i uznapredovaloj dekadenciji, a u psihološkom – da je na delu operacionalizacija patološkog uma i, konačno, da je bolesna moda svojstvena istom takvom društvu.               

[/restrict]