Маргиналије маргиналца – Драинчев пример

Драинчев пример сам следио пре свега као животну поуку, као сапутништво у заједничкој осуди. Што се тиче уметности стиха, убрзо смо се разишли, али је његова смелост исповедања остала као трајан подстицај и узор. Једну врсту братског отпоздрава упутио сам му у првомајском броју „Политике“ 1963. године

Са Драинчевим стиховима сам се срео у обострано погодном тренутку: средином педесетих био сам побегао од куће, да бих на првим корацима чуо за великог међуратног бескућника. Јавио ми се, тако, као охрабрујући сапутник и сапатник. Његове се збирке (као и књиге Црњанског, Растка Петровића, Настасијевића, Драгише Васића, Дучића и прочих) нису могле наћи у књижарама, јер су, у хаосу револуционарног преврата, пале у привремени заборав. У књижарама их није било, у јавности се нису помињале. На та су ме имена моји кафански познаници по правилу љубитељи књижевности, упозорили са завереничком тајанственошћу; веза са традицијом се успостављала готово шапатом. Са нагоном птице-селице открио сам Народну библиотеку, смештену на самом крају Кнез Михаилове, и у њој, након немачког бомбардовања, чудом спасени фонд међуратне књижевности. Онде, у свечаној тишини приземне читаонице, моје бекство од куће је добијало виши смисао и умирујућу оправданост. Добегао сам у престоницу да бих завршио више разреде гимназије (реалка у Љигу је била непотпуна), и да бих читао чудесне, драгоцене књиге, какве се нигде другде нису могле наћи.

[restrict]

Као водич кроз пакао живота и рај поезије, Драинац је на младог човека деловао првенствено примером осуђеног на сродну судбину. Сељачко дете запућено у велики свет, да се обре на ничијој земљи: родни корен се не да до краја ишчупати, нити се може на туђем тлу лако уземљити. Из тог, несмештеног положаја, из тескобне самоће, одјекнуо је глас побуне, са жестином која ослобађа. Жеља за даљинама се морала утажити низом имагинарних путовања. Вербална пустоловина га је, после искрцавања на Јаву, одвела на Чадско језеро, Азорска острва, у Конго, на Камчатку, у Аустралију, Амстердам, Транссибирију, Картагину, Патагонију, Египат, Тахити, на острво Самоа, у Меланезију, Салвадор, на Аљаску и Урал, Дарданеле, у Бесарабију, Ломбардију, Рио де Жанеиро, на Маршалска острва, у Океанију…

Што се мене тиче, ја сам уистину посетио неке од тачака Драинчеве географије, а његовом списку бих могао придодати педесетак градова и земаља. У некима сам проборавио недељу, у другима месец дана, а сећања на те боравке се врло мало разликују од Драинчевих измишљених посета. Сва су наша путовања имагинарна. Таква су док трају, а у сећању их је, већ, тешко разликовати од снова. Предели кроз које сам прошао, возом, аутобусима, бродовима, авионима, често и пешице, данас ми се чине далеки и невероватни, изгубљени у Драинчевом вербалном ономастичком обиљу. Свестан неважности и разменљивости визуелних чињеница, у „Брисаном простору“, доследно сам избегавао помињање локалитета, крајева и вароши.

Земаљска пространства су будила одушевљење нашег песника и његових савременика, Маринетија и Блеза Сандрара, пуних поверења у добру вилу звану Техника. Гордо се представљајући као „путник, песник, вагабунда, или Дон Кихот нових дана“, Драинац са удивљењем посматра „телеграфске стубове од Београда до Новог Сада“. Што, после свег добра и зла што нам је Прогрес у прошлом веку донео, изазива тужан осмејак.

У боемији као друштвеном понашању и погледу на свет има слободе колико и принуде. Њу, чини ми се, срећно одређује оксиморон „принудна слобода“. Продајући вечерња издања новина по београдским улицама, батргајући се од немила до недрага, неуредно се хранећи и непрестано мењајући пребивалишта, и ја сам своју принуду представљао као слободан избор, као храбро и оригинално опредељење, да бих пред школским друговима, лепо васпитаном београдском децом, сачувао привид достојанства. У сличном се положају, на много ширем друштвеном плану, нашао и Раде Драинац, уљез из забачене балканске провинције, коме урбана средина показује пре свега своју ругобну позадину: лицемерје, материјалну похлепу, лажљивост и подлост. Излаз, призиван из недохода, наслућује се негде другде, у духу Бодлеровог вапаја израженог на нематерњем језику, anywhere out of the world, било где изван овог света, тај излаз се претвара у јалову апстракцију, у књишку самообману. Са овим, стварним светом, у који смо пали низом непромишљених случајности, Драинац ће повести неразрешив, целоживотни спор, како у громким стиховима, тако и у памфлетима и полемичким чланцима. На списку личних непријатеља наћи ће се, поред нераздвојног кафанског друга Тина Ујевића, фабрикант Влада Илић, творац пароле „Живи и дај другом да живи!“, социјалистички првак Живко Топаловић, сељачки трибун Драгољуб Јовановић, Српска академија наука, група београдских надреалиста (од којих ће на улици добити батине), Милош Црњански, Народно позориште, немачки нацизам, Нолит и социјална књижевност, ПЕН-клуб, Узуновић и Јевтић, Милан Ћурчин, Иван Мештровић, Владимир Вујић, Велибор Глигорић, левица и десница, попови и Црква, све што постоји, све што га окружује. Сам против свих, а без јасног плана и циља, у суровој искрености, он нема милости ни према сопственом оцу: на једном месту изјављује да га мрзи. У томе, ни пре ни после Фројда, није усамљен; новост је сировост признања у патријархалној средини ненавиклој на апсолутну искреност и самоубилачко истинољубље. Чехов и Кафка су, са својим очевима, имали још тежа искуства, али сублимирана у фикцији, растворена у високим пећима имагинације, док наш Топличанин излази на јавни трг голорук и гола срца, не хајући за реакцију коју ће код својих савременика изазвати.

Овакве, провокативне изјаве и објаве, ова мамурна оглашавања слободе, карактеришу први период Драинчевог певања и мишљења. Кроза њ сам, у другим околностима, и сам пролазио. Ја бих тај период младалачке побуне назвао раздобљем громке исповедности, за разлику од година пресабирања, враћања себи, раздобља тихе исповедности. Полет без јасног правца завршава у клонућу и замору материјала. Велике замисли су напуштене, или су саме од себе обамрле. Спласла је „еуразијска егзалтација“, одбачен нејасан пројекат „балканске културе“, свакако зачет у љубавној вези са бугарском песникињом Багрјановом, утихнуло је пијано ослушкивање возова који долазе и одлазе с краја на крај света… Бескрај ће се свести на европски политички атар, у коме ће неко време новинарисати као извештач „Правде“, суочен са друштвеним стањем у коме су „од демократије остале само крпе“, где човек живи у „шуми лакеја и убица“. Житељ „Универзалне Домовине“ буди се у тескобном кутку непрекорачиве личне судбине. За излазак из тог теснаца није довољно раширити руке у загрљај човечанству; требало би наћи некога ко ће прихватити загрљај. У таквом залету имагинација брзо излеће у празнину. И тако се, вољно или невољно, окрећемо родном тлу. На крају путовања, као и на почетку, стоје непрекорачиви видици завичајног неба. Драинцу се, одједном, Србија приказује као земља кроз коју „пролази први меридијан“. Добровољни космополита и грађанин недостижног Универзума, буди се као верни син топлокрвне Топлице; бунтовна жестина Мајаковског прелази у јесењинску осетљивост за природу, у синовску нежност према мајци, и сопственој болести која потајно напредује. Пркосни безверник уочава „лист јасике који свакога часа понавља име врховног творца Васионе“, записујући најнежнији десетерац наше лирике – „Шуме ноћи ко јавори сињи“.

Драинчев пример сам следио пре свега као животну поуку, као сапутништво у заједничкој осуди. Што се тиче уметности стиха, убрзо смо се разишли, али је његова смелост исповедања остала као трајан подстицај и узор. Једну врсту братског отпоздрава упутио сам му у првомајском броју „Политике“, године 1963. Како да му се не дивимо? Изашао је на свет са декларацијом о светим правима човека и песника, о важности слободе дисања и писања, слободног издиха и стиха, без обазирања на владајућу политику, етику и поетику. Широкогруд и племенит каквог га је изнедрило наше поднебље, он и данас говори у име нас вољних да све дамо, иако ништа немамо.

Прокупље, 30. 8. 2017            

[/restrict]