Љубиша Самарџић 1936–2017 ПОЗДРАВ ОСМЕХУ ВЕЛИКОМ КАО ЧИТАВ СВЕТ

Недавни одлазак последњег великана бивше југословенске и потоње српске кинематографије, глумца, продуцента и режисера Љубише Самарџића Смокија с тугом је прихваћен не само овде већ и широм простора „ондашње“ државе у којој су он и његови вечни ликови попут Шурде из „Врућег ветра“ и данас омиљени

Маниром немилосрдног серијског убице смрт је покупила и последње великане нашег глумишта. У кратком временском размаку у вечност она је преселила миљенике милиона, великане у најбуквалнијем и најплеменитијем смислу, Ђузу, Бору, Бату, Гагу… а сада и Смокија. Људи који су имали ту срећу да се сматрају филмофилима у време њиховог доминантног присуства у свим медијима осећају се данас, када их више нема, ускраћени истинске вредности коју је свако од њих имао као део најпре своје личности. Љубиша Самарџић као недавно придружени члан моћног глумачког небеског ансамбла је управо такав пример. Велики у свом животу, пригодно чак и кошаркашки висок, он је огромним својим разоружавајућим осмехом добричине уносио доброту у срца оних који су га гледали и, још по њих боље, познавали. А тек онда је бивао ангажован и његов, такође разоружавајући, природни таленат којим је без муке и вештачких глумачких помагала пленио публику у сваком од својих бројних и скоро до максимума разноликих издања. Бирао их је врло вешто, намерно или не, често се испостављало да савршено одражавају не само животне односе, појаве и особе у том моменту већ и оне који треба да дођу. Био тужни ратник с безумног ратишта (бриљантна вињета у „Кажи зашто ме остави“) или херој партизан са „Сутјеске, из „Бомбаша“, „Партизанске ескадриле“, или чувени Шурда, персонификицаја социјалистичког живота у Југославији из серије „Врућ ветар“, учитељ, сељак, разбојник Црни Рок („Куда иду дивље свиње“) или Димитрије Туцовић у истоименој серији, Смоки (надимак зарађен заувек с почетка каријере, у његовој трећој улози, у филму „Пешчани град“, а могао је касније комотно да буде и Шурда пошто га по том савршено одиграним лику с његовог Југа памте и препознају сви), добродушни милиционер из „Специјалног васпитања“ или љубављу, добротом и бројном породицом обузети детектив из такође на свим просторима омиљене ТВ серије „Полицајац с Петловог брда“, или било ко из његовог богатог опуса од више од стотину улога, Смоки је најпре био Смоки. Уверљив и вешт у свом занату, али искрен, опуштен на послу, природан, врхунски припремљен. Професионалац у најкомплетнијем могућем смислу. Такав је био, наравно, и у свему другоме што је радио. Као продуцент и филмски аутор (потписао је као режисер девет наслова).

[restrict]

Увек се трудио и у томе успевао да обави посао на најбољи могући начин у датим околностима и времену. Без скандала, острашћености, далеко изнад овде тако омиљеног примитивизма, бахатости, покварености и подлости. Велики џентлмен. Изнад јефтиних дневнополитичких смицалица (отуд је ваљда његово окушавање у политици било краткотрајно и повлачење из ње успео је да обави без каљања свог лика и дела), компликованих подела и смртоносног трвења такође овде вечно усађеног у темперамент и међуљудске и међународне односе. Напротив, он је један од ретких јунака покретних сличица који је то – јунак – за све био и у приватном животу. У овом назовистварном свету. Сви су га прихватали као свог. Истински је био феномен јер је елегантно и без икаквог видљивог настојања и напора савладавао иначе несавладиве балканске етничке и све друге поделе. На просторима бивше Југославије, онда и данас, његов Шурда из „Врућег ветра“ је био и остао Шурда – омиљени, смешно-тужни губитник који побеђује све надаће и невоље живота. С песмом. И оним својим као читав свет великим осмехом. Симбол простодушности и једноставности „малог“ човека овдашњег који уме да постане већи и од самог живота. Волели су га и воле, поштовали, прихватали, ценили и тамо где се неко с овог простора подразумевајуће презире. Био је свуда радо прихваћен гост. И цењени аутор и уметник.

У много чему је управо Шурда и симбол Смокија и обрнуто. Јер Љубиша је баш такав био и у приватном животу, најпре наравно за своју породицу којој је био веран и привржен, али и за читав остали свет с којим се пословно и приватно суочавао. Борбен, поштен, велики у манирима и сарадњи, у способности да помогне и подстрекне, да створи нови квалитет, да ужива у благодетима славе и да се никада не промени због ње. Ако се каже да за неким људима остаје огромна празнина, чини се да је Смокијева смрт додатно померила схватање овог појма. Те празнине. Некако се десило да он буде последњи од истинских великана пониклих у Југославији који је добио позивницу за небеску позорницу. Сасвим је јасно да за њих нема замене, ни близу правог наследника и тиме је поменута празнина постала још већа. Панта реи (филозофска примедба Хераклита о неумољивој пролазности времена и самим тим живота) био је наслов последњег дела овог великог глумца, аутора и човека. Документарца у коме је Љубиша представио – Љубишу. Исто као што је и живео. Скромно, поштено, страствено, с пуно такта, одмерености и искрених осећања. Тај његов филму о њему би заправо и требало памтити о њему. Поред свих дивних улога, наравно. „Филм је мој животни кредо“ – рекао је Самарџић на емотивној премијери тог филма између два убитачна напада тешке болести. Бољи епитаф није могуће изрећи. Живот је, иначе, хтео да оде баш у време трајања Венецијанског филмског фестивала на коме је пре тачно пола века тријумфовао освојивши награду за најбољу мушку улогу црноталасног партизана у филму Пурише Ђорђевића „Јутро“. Био је први и остао једини овдашњи глумац награђен тим признањем.       

[/restrict]