World music фестивал у Београду
Фестивал Тодо мундо довео је врхунске музичаре, али убудуће молимо за боље услове и мање лименки пива: за извођаче није био обезбеђен макар привид од бине, неколико дасака, да не наступају у прашини и свирају своје дивне програме, док је публика седела на пластичним столицама у трави, која је после оваквог лета такође одавно постала – прашина
Један од најмлађих музичких жанрова – музика света, world music – протеклих двадесетак година освојио је цео свет и Србију. Шести по реду World music фестивал Тодо мундо одржан је од 24. до 28. августа у Ташмајданском парку у Београду, уз слободан улаз за посетиоце. Иако постоји тек од 2012, ова манифестација је обухватила широки спектар стилова и извођача. Овогодишње издање се одвијало на новој локацији у граду – на бини у Ташмајданском парку, што је било и добро и не тако добро. Наиме, Биоскоп на отвореном је уступио свој простор на Ташу, а организатори фестивала поставили су столице на травњак поред главне стазе у парку и дечјег луна-парка, и одвојили их металним оградама. А имајући у виду какво је било ово лето, публика је седела у прашини. Најгоре је што ни за извођаче није обезбеђен макар привид од бине, неколико дасака, да не наступају у тој прашини и свирају своје дивне програме. Фестивал Тодо мундо довео је врхунске музичаре, али убудуће молимо за боље услове и мање лименки пива.
[restrict]
Наравно да је мађарски ансамбл захтевао други простор, јер су имали плесаче, па је концерт Викторије Хавај и Факутје са музиком Чанго Мађара – мањине насељене на западу Румуније која је због толике удаљености од матице задржала мелодије у најизворнијем облику – одржан у башти Центра за културу „Влада Дивљан“. На њихову срећу. Публика је без проблема могла да ужива у специфичном раскошном гласу певачице, сличном легендарној Марти Себешћан (гледати филм „Енглески пацијент“).
Сутрадан је хармоникаш Лело Ника представио програм изворних румунских, српских, шведских, ромских мелодија, као и неколико сопствених композиција, у сарадњи са бриљантном виолинисткињом Александром Крчмар Ћулибрк и Богданом Ранковићем, кларинетистом и фрулашем из Новог Сада. Пореклом из београдског комшилука, Николинаца, ромски грађанин Данске влада суверено инструментом као наследник Душка Радетића, Радојке и Тинета, што су својевремено пронели славу наше хармонике светом.
Врхунац фестивала догодио се 26. августа, наступом нишког, а бечког, контрабасисте Ненада Василића у трију са Марком Живадиновићем (хармоника) и Андрејем Прозоровим (саксофон). Том приликом му је уручена награда Војин Малиша Драшкоци коју већ неколико година додељује World Music асоцијација Србије (WМАS). Статуета/награда Војин Малиша Драшкоци установљена је 2013. године са циљем да подстиче, развија и популаризује музички жанр музике света у Србији, музичко стваралаштво и музичке уметнике који стварају музику инспирисану традиционалном музиком, као и да оживљава сећање на професора, композитора и контрабасисту Војина Малишу Драшкоција (Београд, 1945–2000). Суоснивач награде су чланови породице овог уметника, који је пионирски, заједно са бендом Лале Ковачева, стварао Балкан џез још осамдесетих. Доделом награде Василићу и овим програмом фестивал и WМАS желели су да укажу почаст нашим музичарима који живе и раде ван Србије, али не заборављају одакле су пошли и одакле добијају инспирацију.
Ненад Василић трио наступио је уз подршку Аустријског културног форума, и хвала аустријској влади што нам је омогућила сусрет са овим врсним уметницима. Концерт у прашини је био изванредан, јер је контрабасиста довео светску звезду саксофона Андреја Прозорова, свирача високе категорије који је сарађивао са Завинулом. Прави професионалци не критикују радне услове. Сјајни музичари сјајно су свирали. Публика, углавном старија, запосела је скромни фестивалски простор вероватно од поподне, избиле су свађе око столице, ко је могао, стајао је, ко није – сео је на камене контејнере за ђубре и остале употребљиве постаменте, редари су извели гласног пијанца, стање редовно у центру Београда.
Завршне вечери соло концерт је одржао македонски гитариста Влатко Стефановски, који је повео публику на „занимљиво музичко путовање, само уз помоћ електро-акустичне гитаре и неколико педала“, што је највиши облик представљања оваквог вансеријског музичара. Они који нису у његовом рангу понекад су му само сметали (апострофирамо сарадњу са класичном виолином).
Фестивал Тодо мундо организован је уз подршку Центра за културу „Влада Дивљан“ (да подсетимо, некадашњи тонски студио Радио Београда именом Браће Стаменковић), у сарадњи са Градском општином Палилула (као део њиховог културног лета), у организацији промоторске куће „Лонгплеј“ и Удружења „Ринг Ринг“. Промотори, замислите се. Нису сви фестивали на отвореном истог калибра. Фестивал озбиљних намера и постигнућа као што је Тодо мундо заслужује више поштовања и нормалних логистичких услова за извођаче али и београдску публику.
[/restrict]