Још један мање

Хапшење Богдана Митровића, расељеног лица са Косова, отворило је питање да ли је потписивањем Споразума о сарадњи са косовским Специјалним тужилаштвом за ратне злочине Србија признала и тајне оптужнице против Срба

Специјалне снаге косовске полиције ухапсиле су Богдана Митровића (74) из Суве Реке који је са групом расељених лица, на празник Успења Пресвете Богородице, посетио родно Мушутиште како би на месту порушене цркве запалио свећу. На изласку из Суве Реке, специјалци са фантомкама, у готово филмској акцији хапшења, по оптужби за тешка кривична и ратна дела Специјалног тужилаштва Косова, извели су Митровића из аутобуса и ставили му лисице на руке. Саслушан је у Основном суду у Призрену где му је по налогу Тужилаштва одређен 48-часовни притвор.

Да ли се његово име налази на тајним потерницама за 57 расељених Срба које је због сумњи у наводне ратне злочине расписало косовско Специјално тужилаштво, а податак обелоданило након хапшење Рамуша Харадинаја у Француској? Или је ухапшен на основу оптужнице писане 18. јула, а на шта указују браниоци Митровића, а што би значило да је лов на Србе оних који су на србомржњи изградили своје империје прешао из привремене у сталну делатност? Коначно, и најважније, да ли смо потписујући Споразум о сарадњи са Специјалним тужилаштвом Косова  дали прећутан пристанак да косовска полиција и тајна служба увек могу да пронађу још једног Србина и оптуже га за ратне злочине, па био он крив или не?

[restrict]

СВАКИ СРБИН ПОТЕНЦИЈАЛНА МЕТА Драма која се одвијала на путу ка изласку из Суве Реке није завршена хапшењем Богдана Митровића. Његова ћерка Радица је након доживљеног стреса изгубила пулс, реанимирана је, па пребачена колима Хитне помоћи у митровачку болницу. Њој ово није први сусрет са маскираним косовским Албанцима. Пре 18 година маскирани припадници ОВК отели су њеног свекра, и браћу, тада осамнаестогодишњаке. Њих више никада није видела. После хапшења оца, тврди, неће ни Косово.

„Да се вратим на Косово? После овога, никад! Јер, питам се која је наша кривица, кривица мога оца. Иста, верујем, због које су страдали и наши рођаци и браћа те 1999. Криви јер смо живи. Јер смо Срби. Јер се враћамо. А враћамо се само на празник, да преломимо колач у страдалној цркви и обиђемо наше под земљом. И то је, очито, много. И то се не прашта. Верујем да се после овог инцидента нећу више усудити да одем у Мушутиште.“

А Мушутиште није тек било која већ најстрадалнија тачка на мапи ратног Косова и Метохије. До 1999. у овом месту живело је 2000 Срба. У вартоломејској, ноћи страшног погрома када су пред очима немачког КФОР-а гореле зидине Цркве Свете Богородице саграђене пре 17 векова, Мушутиштани су напустили своје домове. Онима који су остали, а њих је било око 20 старијих лица и једно дете, губи се сваки траг. Њихове слике налазе се на српском зиду плача. А тела? Тела никада нису нађена, иако су апели упућени међународној заједници сустизали један други, као и молба да се откопају сви бунари на овој територији, који су зачудо до данашњег дана остали затрпани.

Радица могући мотив за подизање оптужнице види у истрајавању њеног оца на идеји да не подлегне притисцима и прода породично имање.

„Многи су звали и нудили новац за наше имање, али отац није пристајао. Док је наше земље тамо, говорио је, постоји могућност да се једног дана вратимо. Верујем, а то не би био први случај, већ одомаћен у албанској правосудној пракси, да га је пријавио за наводне ратне злочине неко од интересената, потенцијалних купаца. Многи Срби су процесуирани на клеветама како би њихова имовина прешла у албанске руке. Тако је сваки Србин постао потенцијална мета.“

А СПОРАЗУМ? Хапшење је осудио цео политички врх Србије. Марко Ђурић, директор Канцеларије за Косово и Метохију, рекао је да су хапшења на основу некаквих тајних спискова изговор за наставак политике етничког чишћења српског народа, те да ће се предузети одлучни кораци да они који су брутално етнички очистили десетине српских градова и села на Косову и Метохији буду кажњени. Српска листа, која у овом чину албанских служби види метод застрашивања Срба и одвраћања од повратка на своја огњишта, поручује да наш народ неће бити застрашен и да ће наставити, политичким и демократским средствима, своју борбу да се глас о злоделима над Србима што даље чује. Милован Дрецун пак инсистира на томе да оптужнице морају бити јавне, како би српске власти пружиле, као у случају Оливера Ивановића, сву правну помоћ.

Ако је веровати истом том Дрецуну, изненађење српске стране је пренаглашено јер је, каже он, Србија потписала споразум о сарадњи косовског и српског тужилаштва (?!).

О овом споразуму, иако је вероватно сличан оном који је Србија, под притиском ЕУ, потписала са тужилаштвима Босне и Херцеговине и Хрватске, до сада није било речи. Обелодањен, или не, ако постоји, споразум између српског и косовског тужилаштва значи, за почетак, да смо ми признали њихово тужилаштво, а самим тим и поступке које оно спроводи, законе, па и тајне оптужнице као део рада тог тужилаштва! Ако смо потписали тај споразум, а Дрецун каже да јесмо, онда смо се сагласили с тим да наши органи помажу њиховом тужилаштву у вођењу предмета, уступању и размени информација, или чак дали пристанак за то да се пред косовским тужилаштвом за ратне злочине воде поступци против Срба.

Ако све то јесте тако, зашто се онда чудимо када косовска специјална јединица процесуира расељено лице Богдана Митровића на путу ка својој кући? И како нудимо правну помоћ, „по угледу на ону коју смо нудили Оливеру Ивановићу“, када смо таквим споразумом прихватили да се морамо кретати у оквирима косовских закона?         

[/restrict]