FILM NIJE IKONA

S one strane vidljivog na filmskom platnu

Da li je film delatnost (i umetnost) kojoj je potrebno (i) hrišćansko preosmišljavanje i promišljanje? Vladimir Kolarić, pisac knjige „Hrišćanstvo i film“ („Otačnik“ i „Bernar“, Beograd, 2017), odgovara na ova pitanja

Šta ima Atina sa Jerusalimom? Ovo drevno Tertulijanovo pitanje u temelju je žive filozofske debate koja traje oko dva milenijuma. Šta ima Holivud sa Jerusalimom je uslovno rečeno pitanje koje je pokušao da istraži, te naznači pravce za dalje promišljanje Vladimir Kolarić u svojoj knjizi „Hrišćanstvo i film“. Ovde Holivud treba shvatiti kao bilo koji filmski studio jer se Kolarić vrlo malo bavi američkim filmom.

Ovo i slična pitanja postavljana su u bezbrojnim varijacijama kroz crkvenu istoriju. Upitan je bio ne samo sadržaj onoga što se može apsorbovati, preosmisliti – rečju hristijanizovati iz sveta – već i forma kroz koju se tako nešto može izvesti. Različiti pristupi „Atini“ Tertulijana i Avgustina (ili Sveta tri jerarha), ikonoboračke raspre, odnos prema antičkoj filozofiji u vizantijskom svetu i Luterov atak na Aristotela, na „onog klovna koji je zaveo Crkvu“ samo su neki upečatljivi primeri iz onoga što možemo nazvati istorijom hrišćanske civilizacije.

[restrict]

Vladimir Kolarić je u svojoj knjizi pokušao da naznači, ispita i sugeriše odgovore na nekoliko pitanja iz ovog opsega. Tu su pitanja deskriptivne prirode: hrišćanska tematika u sasvim konkretnim filmskim ostvarenjima, „Isceljenju“ i „Zaveštanju“ Ivana Jovića, „Ja, Danijel Blejk“ Kena Louča, „Na mlečnom putu“ Emira Kusturice, u delima ruskih reditelja Alekseja Balabanova i Pavla Longina.

Zatim su tu, u prvom delu knjige dominantna, preskriptivna pitanja o tome kakva bi hrišćanska estetika filma trebalo da bude. Da je film pojava kojoj je potrebno (i) hrišćansko preosmišljavanje i promišljanje ukazuju reči jednog nehrišćanina iz poslednjeg eseja objavljenog u knjizi.

Reč je o Kolarićevom prikazu knjige razgovora sa filmskim rediteljem Đorđem Kadijevićem „Više od istine: Kadijević o Kadijeviću“ (Novi Sad, 2017, razgovore je vodio teoretičar književnosti i filma Dejan Ognjanović). O tome kako Kadijević razume moć filma Kolarić beleži sledeće: „Film za njega ima moć da obuhvati totalitet čoveka kao bića.“ On ima, navodi dalje Kolarić Kadijevićeve reči, moć da „oslobodi bivstvo tog tereta (prozaičnosti i trivijalnosti) i pretvori ga u nešto tako božanstveno da to postaje sakralno, sveto“.

Ovaj Kolarićev izbor i komentar Kadijevićevih reči vrlo upečatljivo ukazuje na osnovne teme knjige: kako je moguće (i kako je poželjno) da složenost hrišćanske antropologije doživi svoju filmsku realizaciju. To dalje vodi pitanjima hrišćanske estetike filma, temama kojima se Kolarić bavi u prva četiri obimnija eseja na početku knjige.

Nije lako promišljati hrišćansku (i možda u širem smislu uopšte religioznu) poetiku i estetiku filma. Pokretna slika pokazuje ono što je imanentno u svojoj osnovnoj, trivijalnoj formi, tek uz veliki stvaralački napor on postaje kadar da izrazi transcedentno koje se nalazi u srži religioznog iskustva.

Hrišćansko iskustvo može biti na različite načine prožeto sa filmskim stvaralaštvom. O tome svedoči uzgredna opaska o „Rubljovu“ Tarkovskog u Kolarićevom eseju o dva filma Pavla Lungina. Kolarić beleži da je „Rubljov“, najpoznatiji pokušaj da se filmski tematizuje monaštvo, „dobar primer neuspeha o ovom pitanju“. No, kako Kolarić dalje razjašnjava, prikazivanje ruskog srednjovekovlja i pravoslavnog monaštva nije ni bio cilj Tarkovskog već alegorija o položaju umetnika u Sovjetskom Savezu. Za razliku od ovog alegorijskog korišćenja religiozne tematike, film „Ostrvo“ je dublji način prožet pravoslavnom tematikom. I Tarkovski i Lungin tematizuju politički trenutak Rusije (odnosno Sovjetskog Saveza) koji su proživeli, ali je Lungin em kritičan prema ruskom političkom iskustvu svog vremena em šalje jednu hrišćanski osvešćenu političku poruku. Kako piše Kolarić „ovaj film je dirnuo u osinjak da se stvori imperijalna ruska ideologija za dvadeset prvi vek (…) sa tendencijom da se ’mir u Duhu svetome’ zameni nekim drugim, suštinski sekularnim, odlicima jedinstva“.

Knjiga „Hrišćanstvo i film“ postavila je zanimljive koordinate duž kojih se može promišljati filmska umetnost. Pisana je stilom koji nije lak, ali koji je na momente veoma duhovit uz izrazitu dijalošku otvorenost. „Svaki socijalno usmeren umetnik lako odustaje od težnje za promenom sveta, dok svaki ka duhu usmereni umetnik zna da je promena neophodna. Svaka istinska umetnost je evharistijska. Ali film nije ikona, i njegov put tek počinje“, beleži Vladimir Kolarić. Možda je u našoj sredini hrišćansko promišljanje filma na samim počecima – sa „Hrišćanstvom i filmom“ ovi počeci su postavljeni na čvršće osnove.      

[/restrict]