Ћирилица – права и најважнија степеница на коју смо стали

БУДВАНСКО ЛЕТО У ЗНАКУ НАЦИОНАЛНОГ ПИСМА

За „Печат“ из Будве Ранко Павићевић

У организацији Удружења издавача и књижара Црне Горе и Народне библиотеке Будва, од 23. до 28. августа, на платоу између цркава у Старом будванском граду одржана је културна манифестација Ћирилицом. „Смисао овог пројекта је допринос заштити ћириличног писма, које је се све више потискује у јавном животу у Црној Гори“, каже пјесник и предсједник Удружења издавача и књижара ЦГ Радомир Уљаревић

Петодневни програм беседом је отворио предсједник Општине Будва Драган Краповић, осврћући се на то да данас, када обележавамо 170 година од штампања првог издања Његошевог Горског вијенца и исто толико од велике Вукове побједе у борби за народни језик и правопис, побједе која је омогућила да писменост први пут постане доступна сваком човјеку, посебно мјесто дугујемо ћирилици. „Јер још од времена када је настала, па вјековима даље, ћириличним писмом исписани су темељи колективног идентитета људи који су икада живјели на овим просторима (…) Најстарија сачувана књига написана ћирилицом Мирослављево јеванђеље, из 13. вијека, дио је Унескове библиотеке Памћење свијета и тиме је једно од 120 највреднијих добара које је створила људска цивилизација. Из Венеције је у ободску тврђаву донесена штампарска преса на којој је 4. јануара 1494. године штампан Октоих првогласник, а била је то прва штампана ћирилична књига код Јужних Словена у штампарији на Ободу и прва државна штампарија на свијету“, додао је Краповић.

Присутнима се потом обратила директорка Народне библиотеке у Будви Мила Баљевић. „Наша иницијатива и пројекат Ћирилицом имају за циљ да допринесу покушајима да ћирилица буде равноправна, да се на ћирилицу не гледа као на израз неког екстремистичког културног пројекта већ напротив. Има много смисла да се у ћирилици препозна позив на толеранцију, на добронамјерност, јер наша намјера је добра и могу је сврстати на супротну страну само они који немају добре намјере. Ко год има културне потребе и макар минималну свијест о култури, имаће апсолутно свијест о потреби да се ћирилица, ако је могуће, учини равноправним писмом, или што равноправнијим… Поштујемо народе који имају латиницу као писмо своје знаковне културе, али наш народ, ако жели да има истинску будућност, не може је имати без ћирилице“, казала је Баљевићева објашњавајући разлоге покретања ове манифестације.

[restrict]

Прво вече манифестације Ћирилицом (о којој ће Печат известити у овом и наредном броју) било је посвећено књизи Свети Петар Други цетињски пустињак и ловћенски тајновидац митрополита црногорско-приморског и епископа цетињског Амфилохија Радовића. Књига митрополита Амфилохија, недавно објављена на Цетињу, садржи 31 текст о Његошу, а у оквиру њих посебно је занимљиво поглавље о житију Светог митрополита Петра Другог, као и посебно ангажовано поглавље у вези са црквом на Ловћену, са кључном поруком, присутном у свим текстовима – да ју је неопходно вратити на ово свето место.

ЗРАЧЕЊЕ ЊЕГОШЕВЕ БИЉЕЖНИЦЕ Иако се Његошем многи баве, и иако је написана читава библиотека о њему, митрополитова књига о владики је специфична, у њој је религијско, филозофско, теолошки аспект углавном искључив. Најбитније је што нас ова књига враћа тој темељној идеји да је Његош најдубљи богословски, односно теолошки, метафизички или мистични мислилац, сматра проф. др Синиша Јелушић.

„Важан дио текстова у књизи посвећен је Његошевој биљежници, а она је нешто изузетно. То су Његошеви записи и скице, који у себи садрже саму суштину Његошевих великих спјевова, а и саме по себи, као издвојене реченице, садрже његове идеје. Велика је ствар што је митрополит Амфилохије поново ставља у први план, јер се он континуирано бави управо богатством које у себи садржи биљежница. Многи солидни познаваоци Његоша не знају да су те минијатуре права чуда у поетској вриједности… Ова књига потврђује да је Његош један од несумњиво највећих свјетских пјесничких духова, велики пјесник, мистик, богослов, теолог и филозоф и величина непреводивости језика. Он је просто генијалан и непреводив“, казао је Јелушић.

О Његошу је потом беседио аутор дела, митрополит Амфилохије: „Његош је био истински ловћенски тајновидац. Трагајући за собом и како би видео што се то догађа са свијетом, како каже у свом завештању, оплакивао је људску судбину с једне стране, а с друге, он је прославио творца неба и земље. Он се трудио да цијелог живота слави име божје и оплакује људску судбину. Његов тестамент је круна и врхунац свега његовог животног дјела, што дуго времена није примјећивано. Његов крај живота, који је описан, говори о њему, јер се исповиједио, причестио се и његова последња реченица је била: ’Пресвета Тројице, пресвета Богородице, предајем ти на аманет Црну Гору. Свети архангеле Михаило, прими моју грешну душу.’ И након тога се упокојио. То значи да је током кратког земног живота спознао најдубљу тајну на којој почивају све тајне, тајну којој стреми све што јесте и што постоји. Са те стране, Његош је, заиста, један од светих отаца цркве Христове.“

Нема никакве сумње да је Његош видео бога, додао је још митрополит. Његова Луча микрокозма, његове мале пјесме, његова завештања говоре да то није човјек који прича по књигама о Богу већ да је с једне стране доживио највеће тајне људског бића, а та тајна јесте управо присуство божанске природе у људској природи, и с друге стране, спознао је тајну људског зла, опасног и отровног, које угрожава људско биће.

„У овим мојим сабраним текстовима о Његошу покушао сам да првенствено из његових изворних списа, да кроз њега, како је и Свети владика Николај говорио, да кроз њега, не кроз себе, тумачим њега“, појаснио је митрополит.

„Његош је у чежњи за слободом отишао на Ловћен, према својој мјери, његовом достојанству и његовој личности. Али ту је стигло зло домаће и данас имате Ловћен, једину планину на свијету која је тако згажена, чија је утроба разорена, понижена и унижена. Његош је на Ловћену утамничен у најгору тамницу. Учинила је то тадашња идеологија бољшевичка која је имала за циљ стварање новог човјека. Нешто слично, као то чине ово данас, ови нови идеолози, без Бога и против Бога“, закључио је у својој беседи на културној манифестацији Ћирилицом у Будви митрополит Амфилохије Радовић.

ИСКУШЕЊА МУЛТИКУЛТУРАЛНОСТИ Друге вечери, поводом 170 година од штампања Горског вијенца, пјесници, чланови Књижевног друштва Његош: Милица Бакрач, Милутин Мићовић, Бећир Вуковић и Андрија Радуловића одржали су пјесничко вече. Том приликом Мићовић је питајући се како бити човјек, бити пјесник, носити дух и бити слободан у овом времену цитирао Његошеве стихове „А ја што ћу, али са киме ћу, сирак тужни, без игдје икога“, истичући да је то основна позиција пјесника, духом небеским надахнутим. Песник је усамљен и сам, али је и свеобухватан. Он, како је казао, говорима постиже влајаније небеско и тако снисходи и силази та небеска енергија до нас успаваних, заборављених, умрачених, ујађених, никаквих. Да није те бесмртне игре, доиста би такви и били, остављени ништавилу. Али захваљујући Његошу, тој искри бесмртној, човјек има ту моћ да се уздиже и да отвара свој духовни вид и да постане истински човјек. „Ово што је Његош пронио високо и посвједочио јесте како постати човјек, како постати божји човјек, који сабира културу свог народа“, истакао је Мићовић и додао: „У помрачини овог свијета, ове Црне Горе најцрње, није била свјетлија ни Црна Гора Његошева. Била је под отвореном силом, дивљом силом и окупацијом. Ова наша Црна Гора је под тихом, меканом, памучном окупацијом, а тај памук дави. Памук је најубитачније средство за дављење и одузимање живота људи…“

У оквиру програма ове културне манифестације одржан је и округли сто Ћирилица – латиница, искушења мултикултуралности у контексту ЕУ, на коме су говорили проф. Божена Јелушић, проф. др Синиша Јелуђић и проф. др Александар Јерков.

Божена Јелушић је рекла да ова тема није само културолошко питање већ је оно, на неки начин, политичко, те дио прављења једног конструкта, провокативно је и о њему треба озбиљно размишљати и говорити. „У Европској унији равноправни су сви народи и та полирика Савјета Европе подразумијева да свако има право да се школује на свом језику и изражава свој идентитет. Међутим, мени та прича о мултикултурализму помало изгледа као очување сфера моћи. Највећи народи и даље остају највећи, а мали народи буду нека врста фолклора, који у тој игри моћи, по правилу, више губе него што добијају… Прича о ћирилици и латиници и упорно враћање на искуства мултикултуралности чини ми се да скрећу пажњу са много озбиљнијих проблема и народа и језика… Ћирилица није услов нашег идентитета. Она је равноправно писмо којим се можемо користити, као и латиницом, а питање учесталости је питање технолошких иновација, питање времена и контекста у коме живимо и у коме мислимо“, истакла је Божена Јелушић. „Питање латинице и ћирилице је згодна тема за ове наше национално издијељене и осиромашене просторе, за овај наш полицентричан, један језик са четири центра: српским, хрватским, босанским и црногорским. Зато је увјек добро потегнути питање идентитета, јер онда се нећемо бавити много битнијим животним питањима грађана. Мени је ћирилица љепша, а некима није. Мислим да је то лично питање, да то није питање националног идентитета и да га тако не треба посматрати. То питање не треба драматизовати, јер се ћирилица неће изгубити. Она ће имати мању учесталост него што латинично писмо“, закључила је Јелушићева.

Појам мултикултуралности, по оцјенама проф. др Синише Јелушића, подразумијева различитост култура, односно културних идентитета и укључује питање односа међу тим културама, чији је превасходни циљ стварање услова развоја посебних културних идентитета. Занимљиво је, како је казао, што се термин мултикултуралности може примијенити на Броделову дефиницију и да ли се у том смислу примјер Црне Горе или Црногорског приморја може назвати мултикултуралним, запитао се он. „То није исто, зато што овдје имамо овај кључни термин, гдје се све супротности прожимају. Не постоје строго издвојени културни идентитети у оквиру којих постоји та потреба стварања посебних културних идентитета. Овај простор би се могао прецизније одредити појмом интеркултуралности, јер он укључује контакт, као остварење културне комуникације, размјене и заједничког судјеловања у остваривању нових вриједности.“

Говорећи о елиминацији ћирилице у Црној Гори, професор Синиша Јелушић је истакао да је то елиминација духовног насљеђа, што је недопустиво и тога морамо бити свјесни.

Професор др Александар Јерков из Београда сматра да је ситуација мучна. „Како то да се неко не запита зашто Грци не пишу латиницом? Како то да исти развој догађаја у истој Европи, у истом свијету не води ка томе да Грци пишу латиницом. То уопште није тема, нити то Грцима пада на памет“, казао је Јерков. Он сматра да ћирилица неће нестати, али да не треба заговарати било какво друштвено насиље, и људе, ни у овом случају, не треба присиљавати. Али то не значи да се не треба опирати онима који тако поступају. „Ако се у једној држави, у једном друштву, преко ноћи, политичким актима нешто успоставља и изнуђује, онда је отпор таквој пракси више него легитиман… Видимо колико тастатура за компјутере има на ћирилици. Једна елементарна ствар, која кошта десет евра, није прилагођена за нас да бисмо је могли користити. Колико треба труда да натерате телефон да пише на неком писму итд.“, запитао се он, истичући да су то питања о којима треба мислити, јер су то нонсенси наших живота. Ипак, и поред свега, ћирилица неће нестати. Ако је не сачувамо ми, учиниће то неки други људи, закључио је своје излагање Јерков.

Осврћући се на програм вишедневне културне манифестације Ћирилицом у Будви, један од организатора, пјесник Радомир Уљаревић је казао да је циљ овог пројекта да допринесе разумијевању чињенице да ћирилица није и не смије бити средство за међусобна, идеолошка и дневна политичка спорења, већ да она, као темељна културна вриједност, уједини све око те племените идеје која се односи на заштиту ћириличног писма. Јер ћирилица је права и најважнија степеница на коју смо стали – ми смо сви овдје, на тргу ћирилице, дио овог племенитог узвишеног подухвата, у намјери да будемо своји и само искључиво своји. Зато, чувајмо овај племенити пројекат, истиче Радомир Уљаревић.   

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *