ЧЕМУ СТРАТЕГИЈА СРПСКЕ КУЛТУРЕ? (1. део)

Пише Иван Негришорац

И најлошија стратегија боља је од потпуног одсуства сваке стратегије. И зато је сама по себи сјајна, охрабрујућа вест то да смо ове, 2017. године такав предлог добили и да он не само што није од најлошије врсте него напротив: реч је о веома добром програмском тексту

У српској политичкој култури евидентна је склоност да се не мисли стратешки и да се не делује прикладно неким далекосежно постављеним циљевима. Зато континуитете српској култури обезбеђује, пре свега, јако идентитетско упориште српског културног и националног бића, а њено поље разлика произлази из дијалошке природе ове културе, из њене спремности да се суочи са културама других народа и неких другачијих специфичности, а поготово да се суочи са духом савремене епохе какав је најбоље дефинисан у најразвијенијим деловима света. Унети више системских чинилаца у развојне културне процесе, то представља кључни, најважнији разлог због којег је одиста било неопходно написати „Стратегију развоја културе Републике Србије од 2017. до 2027“.

[restrict]

ЈАВНИ СУД УМЕСТО „ТИШИНЕ КАБИНЕТА” Велика је истина да је и најлошија стратегија боља од потпуног одсуства сваке стратегије. И зато је сама по себи сјајна, охрабрујућа вест то да смо ове, 2017. године такав предлог добили и да он не само што није од најлошије врсте него напротив: реч је о веома добром програмском тексту. Као изузетно богат и садржајан, обиман и детаљан текст, он се може дорадити и допунити, учинити још бољим и примеренијим задацима времена у којем живимо. Одлучност министра културе Владана Вукосављевића и да такав документ приведе некаквој заокруженој форми и да га изложи суду јавности ради његовог побољшавања и усавршавања, вредан је сваке похвале. Тим пре јер су неке друге стратегије веома често доношене у тишини министарских кабинета, без великих јавних расправа и са недовољним учешћем компетентних стручњака изван самог тима који је текст писао. Из свега што ће уследити током јавне расправе видећемо да ли ће српска културна јавност показати довољан степен кооперативности и креативне снаге да се стратешка визија српске културе учини још бољом и обухватнијом, циљно усмеренијом и ефикаснијом? Или ће пак подлећи неодољивој политикантској, критизерској страсти насталој од мутних порива и потреба да се све што вреди баци под ноге и извргне руглу? Како год било, биће то озбиљан тест наше културне и демократске зрелости.

Пођимо од генералне оцене: „Стратегија развоја културе Републике Србије од 2017. до 2027“ представља веома озбиљан, промишљен и утемељен културни и политички документ. То је, пре свега, зато што се из овог документа јасно може сагледати читав српски културни систем, како у погледу његовог историјског простирања, тако и у погледу његовог савременог манифестовања, али се указује и читав низ путева значајних за развој и унапређење тога система у будућности. Простора за унапређења овог документа има, али одмах треба констатовати да је читава проблематика системских поставки и развојних перспектива српске културе веома добро, стручно и утемељено постављена. Тиме је, дакако, отворен простор за многе детаљније дораде, а поготово за израду многих акционих планова који на основу овакве стратегије морају нужно да уследе. Због тога ми се чини да расправа о овом документу може бити најплодотворније настављена уколико се разговара о детаљима који недостају или о могућностима дубље разраде многобројних увида и поставки који су изложени.

ВРЛИНЕ ВАЉА ПОБОЉШАТИ Једном речју: писци Стратегије заслужују сваку похвалу за веома добро урађен посао, али са похвалом треба да иде и молба да се начини мало додатних напора како би се документ још унапредио и побољшао тамо где је неопходно. Ваља, уз то, истаћи да је изузетно добро што је сагледана традицијска, духовно-историјска дубина српске културе: на тај начин су именовани културни и историјски, па и археолошки слојеви којима треба посебну пажњу посветити кад је реч о заштити културне баштине. Али то сагледавање је значајно и као сигнал о томе која врста културолошког наслеђа се може сматрати важном за идентитет српске културе данас, па тиме то постаје добар подстицај за креативну надоградњу савремених стваралаца, и надоградњу која стреми тражењу нових вредности кроз негативне, оспоравалачке чинове, и, још и више, као подстицај онима који стреме позитивном дијалогу са прошлошћу. Култура постоји на начин увек обнављаног, актуелног и живог облика манифестовања садашњости и стремљења ка будућности, али и као неугасива страст за потпунијим познавањем прошлости и живог дијалога с њом. Такву уравнотеженост приступа је ова стратегија успешно испоставила.

            За сваку је похвалу и то што је, на врло одмерен и продуктиван начин, дефинисан појам српског културног простора, те што се предвиђа природна, врло интензивна сарадња на том простору. Овај документ јесте стратегија културе Републике Србије, али се он природно шири на цео српски културни простор, а потом и на цео европски и светски, а у том контексту посебно и јужнословенски, балкански, општесловенски, средњоевропски, па и медитерански систем културних веза и сарадње. Српски културни простор ваља тако осмишљавати да се у њему непрестано шири и повећава партиципативности свих људи који имају потребе да том простору на овај или онај начин припадају или с њим остварују дијалошке релације. У том склопу веома је важно обликовање културног простора заједно са припадницима мањинских народа, па и са припадницима страних култура спремним на интензиван дијалог и грађење мултикултурног, па и транскултурног амбијента. Те односе између народа и култура који постоје у Србији свакако би требало интензивирати и учинити да се међусобно што боље упознају и да што присније сарађују на изградњи културолошких специфичности целе Републике, а посебно АП Војводине.

За похвалу је и стратешка поставка по којој се српска култура јасно види на фону европског простора, па су с разлогом предвиђени различити облици сарадње са земљама Европске уније, као и учешће на различитим пројектима, фондовима и конкурсима који настоје да граде простор европског заједништва. У тим процесима српске установе и појединци треба активно да партиципирају, али данашњи политички појам Европе не треба да буде ограничавајући фактор. То значи да српска култура не треба да запоставља своје релације са културама са којим има утврђених историјских веза (са Русијом, али и са Турском и др.), као и са ваневропским културама, поготово са културама импресивног трајања и дубоких континуитета (Кина, Индија, Иран и сл). Такве међународне оквире, укључујући и интензивну сарадњу са међународним организацијама (Унеско, Уницеф и сл.), ова стратегија је јасно испоставила.

ОЗБИЉНА ЈЕЗИЧКА ПОЛИТИКА Изузетно је важно што је дефинисана системска брига за проблем српскога језика и ћириличког писма, посебно за простор њихове јавне и службене употребе. Неопходно је укоренити представу о томе колико су језик и писмо идентитетски феномени који не смеју остати изложени небризи њених корисника. У одговарајућем одељку ваља истаћи како би се морао још више активирати рад Одбора за стандардизацију српскога језика, те како је Матица српска обезбедила кључне инструменте за вођење српске језичке политике: Правопис српскога језика, Речник српскога језика и Нормативну граматику српског језика. Веома је важно то што ће бити формиран Савет за српски језик при Министарству културе јер се без таквог тела не може водити озбиљна језичка политика, а поготово се не могу пратити резултати те политике и не може се оцењивати степен примене свих предвиђених мера. Вођење озбиљне српске језичке политике ни на који начин не угрожава припаднике мањинских заједница, па је важно обезбедити поштовање целокупне законске регулативе у вези са језицима и писмима националних мањина.        

 

Аутор је председник Матице Српске; Скраћена верзија овог текста који Печат објављује у овом и наредном броју изложена је у оквиру прве јавне расправе (организатори су Матица српска, Огранак САНУ у Новом Саду, Универзитет у Новом Саду) о „Стратегији развоја културе Републике Србије од 2017. до 2027“ одржане у Матици српској, 1. септембра 2017. године

 

У наредном броју:
Услов без ког се не може

[/restrict]