Када ће Румунија, Мађарска, Чешка и Пољска ући у еврозону?
Упркос великом притиску председника Европске комисије Жан-Клода Јункера да осам преосталих чланица Европске уније пређе на заједничко средство плаћања, као и позиву председника Француске Емануела Макрона на формирање парламента еврозоне у 2018, румунски леј, чешка круна и пољски злот још дуго година, а мађарска форинта чак деценијама, остаће националне валуте ових земаља.
Све више држава из овог региона задовољава критеријуме за увођењем евра, почевши од ниске инфлације до стриктног вођења државних финансија. Мада у претходне четири године (због слабости заједничке валуте током кризе и опасности од распада Европске уније) није било актуелно питање увођења евра, 2017. је на том пољу показала да може да буде – година преокрета. Реформа еврозоне крупним корацима граби напред, а немачко-француска осовина чврсто се залаже за продубљење интеграције и проширење кооперације на нове области оних држава које користе заједничко платежно средство и на тај начин желе постићи што стабилније функционисање монетарне Уније.
[restrict]
РУМУНСКИ ПЕНЗИОНЕРИ И ЧЕШКИ ПОСМАТРАЧИ Иако се од 2007. године (када је ушла у ЕУ) до 2013. привредно брзо развијала, Румунија је и даље једна од најсиромашнијих економија Европске уније (БДП по глави становника показао је да Румуни постижу тек 59 одсто од просека у ЕУ), министар иностраних послова Теодор Малешкану ових дана говорио је о томе да би се Румунија могла прикључити еврозони 2022. године. По његовим речима, Букурешт већ сада задовољава све званичне критеријуме за чланство у тзв. Унији валута, међутим, румунска влада плаши се да би увођење евра негативно утицало на приходе запослених са малим примањима и пензионера.
Нешто касније Ливиу Драгнеа, председник Социјалдемократске партије, најјаче странке у владиној коалицији, рекао је да „нема званичног термина за преузимање евра као платежног средства у Румунији“, и да национални „леј службено остаје прва валута“.
Поред Румуна, и Чеси размишљају о увођењу евра. Ових дана од Брисела су тражили да добију статус посматрача на преговорима министара спољних послова и министара финансија чланица еврозоне о њеној будућности.
Важан корак који је Праг након тога предузео јесте – да је Чешка престала да примењује ограничење курса валута (слично као и Швајцарска, ограничили су курс сопствене валуте, круне, у односу на евро, нису дозвољавали да ојача).
И ако се статус посматрача не може потпуно недвосмислено протумачити као намера за прикључењем еврозони, чешки премијер Бохуслав Соботка подвукао је да је елементарни интерес Прага да тесно прати развој ситуације унутар еврозоне „да не би дошло до таквих одлука које би имале непосредан утицај на Чешку, а да на процес њиховог доношења она није могла да утиче“.
ЗА ЧЕТВРТ ВЕКА Да ли се Мађарска интересује за сличан статус посматрача? „Мађарска не планира да тражи поменути статус“, речено је у Министарству за националну економију Мађарске.
Гувернер Мађарске народне банке (МНБ) Ђерђ Матолчи у првој половини ове године проценио је да за увођење евра треба још 10 до 15 година, када предвиђа да ће се економска конвергенција Мађарске приближити стварном просеку развијености држава еврозоне, односно достићи просек БДП-а Европске уније.
Сада Мађарска достиже 67 посто од тог просека… Значи, ако би мађарски БДП брзо растао, онда би било шансе да се до рока који је назначио гувернер Матолчи постигне просек ЕУ. Међутим, узимајући у обзир потенцијалне перспективе развоја привреде Мађарске, врло је могуће да се тај ниво развијености постигне тек за 20 до 25 година…
ДУПЛО ВЕЋЕ ЗАРАДЕ Хенрик Коваљчик, председник Сталног савета премијера Пољске Беате Шидло, пролетос је изјавио да „актуелна влада Пољске у овом изборном циклусу неће иницирати да се уведе евро, јер при садашњем степену развијености пољске привреде – то не било оправдано“. Коваљчик је става да ће „евро постати потребан тек када просечне плате у Пољској достигну месечних 10 хиљада злота, што ће бити за око седам до осам година…“
Ово је, по мишљењу аналитичара, врло оптимистичко предвиђање. Јер у Пољској је још и сада просек плата испод пет хиљада злота, тако да се ни при брзој конвергенцији личних доходака (што је готово сигурно) неће достићи зацртани просек од 10 хиљада… Тиме ни остварити прикључење Варшаве монетарној унији Брисела.
Значи, колико држава – толико и нових услова које су сами себи задали. И то поред већ постојећих Мастрихтских критеријума. Или упркос њима…
ШТА ЈЕ, ЗАИСТА, ПОТРЕБНО?
За улазак у монетарну унију није потребно да чланице те зоне имају исти ниво развијености. Најважније је да поменуте државе тргују једна с другом, да се њихови привредни циклуси крећу паралелно, у истом ритму, и да буде слободна циркулација капитала и радне снаге.
Ове услове мање-више чланице ЕУ већ задовољавају, мада често у великој мери једна од друге одступају фискалне политике унутар еврозоне.
Заговорници уласка у зону евра наводе да прихватање заједничке валуте може да убрза развој бруто друштвеног производа у већини држава.
Насупрот овоме, постоје и аргументи против. Конкретно, губљење самосталне монетарне и курсне политике, односно евентуалне нестабилности које се неретко одигравају (нпр. финансијски „мехури“) могу да доведу до потпуно супротног ефекта (успоравања, стагнације или пада привредног развоја чланица еврозоне). То су током кризе ЕУ и евра најмање осетиле Чешка и Мађарска. Прва је дуже време могла да манипулише и утиче на курс своје националне валуте, а друга је, посредством своје централне банке, примењивала монетарна средства која су значајно допринела регенерацији и оживљавању домаће привреде.
БДП ПО ГЛАВИ СТАНОВНИКА
Како се током чланства у ЕУ мењао БДП по глави становника ове четири земље (и пете, Словачке, која је већ осам година у еврозони) у односу на унијски просек?
Чешка је у ЕУ ушла са 79 одсто од просека БДП-а у Унији и за 13 година подигла га је на 88 одсто. Првих шест година имала је динамичан развој, од 2010. до 2013. године смењивали су се падови и стагнације, а наредне три (до 2016) привреду је пратио благи раст.
Словачка (која је 1. јануара 2009. године прва увела евро) имала је врло брз развој. Она је са 59 одсто дошла на 79. Највише је напредовала у прве четири године чланства, да би од 2008. до 2010. године имала стагнацију, па у новом четворогодишњем циклусу поново – благи раст. У 2015. и 2016. години привреда је опет стагнирала.
Мађарска је у бриселско чланство ушла са 61 одсто бруто друштвеног производа по становнику у односу на просек у Европској унији, док данас он износи 67 одсто (најмање је напредовала од свих пет држава у овој анализи). У прве три године чланства у Унији имала је благи пад на 59 одсто, затим до 2011. раст на 63 одсто, па потом двогодишњу стагнацију, да би од 2013. до 2016. године мали (али сигуран) раст привреде имао стални континуитет.
Пољска је (као и Словачка) напредовала за 20 одсто, с тим што је она у ЕУ ушла са 49 посто од унијског просека БДП по глави становника. Чак 11 година Пољаци су имали натпросечни привредни раст (највећи од 2008. до 2011. године, а стагнацију једино 2012).
Последња је Румунија, која је пре деценију у чланство ЕУ ушла са 34 посто БДП-а по становнику у односу на тадашњи просек. Он данас износи 59 посто. Румунија је, као и Пољска, имала стални привредни раст (највећи јој је био у првих шест година након уласка у Унију, док је благу стагнацију једино имала у 2014. години).
[/restrict]