Александар Вулин, министар одбране Србије – Нема интриге, мигови не касне

ИПАП споразум је највиши облик сарадње који може да постигне једна земља која није чланица НАТО-а. Баш као што имамо највиши облик сарадње и са ОДКБ-ом, а да нисмо чланица. Ту имамо званичан посматрачки статус

Српски министар одбране Александар Вулин ове среде није имао сасвим угодно пре подне. Најпре се састао с америчким амбасадором у Београду Кајлом Скотом, а одмах потом примио је у свом кабинету и новинара „Печата“. Разговарали смо о досадашњим реформама наше војске, о нашем односу с НАТО-ом и са Русијом, о миговима 29 које чекамо, а никако да нам долете, о Косову и Метохији и српском одговору на могући/извесни захтев наших западних пријатеља, а са таквим пријатељима шта ће нам непријатељи, да пристанемо на улазак Косова у Уједињене нације…

У прошлом броју „Печата“ аналитичар Љубан Каран оценио је да су реформе наше војске у прошлој деценији вршене у складу с НАТО интересима, а не нашим, и да је тим реформама ослабљена одбрамбена моћ наше земље. Како гледате на ту оцену?

Нема сумње у то, војска нам је значајно смањена. И не само што је смањена него су се у то време користиле све прилике да се њени оперативни капацитети униште. Уништен је огроман број тенкова и „стрела“, а реч је о једном од најефикаснијих пешадијских противваздухопловних система. Цео свет их купује, а ми смо их уништили.

Од 2000. до 2008. уништили смо више од 500 тенкова и хаубица, 220 оклопних возила пешадије, више десетина хиљада комада лаког наоружања, уништено је 1.200 „стрела“ тип 2, 1.100 противавионских топова, 26 вишецевних ракетних лансера М63. И нисмо набавили ниједан миг.

Наша званична стратегија у то време била је да Србија више никада неће ратовати. Онда се поставља питање, а шта ће ти војска?! Ако су веровали у ту причу, зашто нису укинули војску? А ако нису веровали, зашто су то радили?

[restrict]

Зашто су то радили? По налогу Запада?

Без сумње је било налога да се војска доведе на овај ниво, како више не би била одвраћајући фактор. Војска Србије је у то време била тумачена као непријатељ због отпора НАТО агресији, и, као сваког непријатеља, тежили су да је доведу до тога да више не буде ефикасан непријатељ.

У то време вођена је велика борба да се у наше стратегијске документе не уведе оно што су тражиле тадашње цивилне власти – реч „противник“. Дакле, немамо непријатеље, имамо противнике. То би била прва армија на свету која би рекла да нема непријатеље. Војска се дуго борила против тога, и изборила. Јер у рату немамо противнике него непријатеље, није то весело такмичење.

У то време имали смо и званичну стратегију да немамо тајни пред нашим пријатељима. И тада смо укинули СИД, безбедносну службу Министарства спољних послова, и укинули смо шифровање. Сви документи Министарства ишли су као отворени телеграми. Тако је функционисало. Речено је да ми више немамо непријатеље, да немамо тајни пред нашим пријатељима, и укинуто је шифровање. То је скоро ненадокнадива штета. Јер када једном расформирате једну службу безбедности, како ћете икада поново успоставити сарадничку мрежу? Сви ће мислити да сте неозбиљна земља, за коју не треба ризиковати живот, част, углед… јер ћете за две године можда поново расформирати службу. То се не ради.

Тим пре што смо ми неутрална земља, и то увек треба подвлачити. Земље које су у савезима, оне никад не развијају целину својих снага, него развијају оно што им се одреди. Па једни имају оклопне јединице, други пешадију… Ми морамо да имамо и оклопне јединице, и пешадију, и они морају да буду заједно. Не смемо да имамо војску која се састоји од некаквих коцки које ће се склопити тек у тренутку рата, већ војску која је склопљена сада и спремна да се бори, јер једино тако и можете да се борите.

„Викиликсове“ депеше показале су да је Тадићева власт јавно говорила да смо неутрални, али су иза затворених врата поручивали да им је „приоритет број један“ улазак Србије у НАТО. Ако се појави неки нови „Викиликс“, са вашим разговорима, не бринете да ће се појавити нешто слично?

То ме уопште не брине. У сваком разговору смо рекли да нећемо да будемо чланица НАТО-а, да нећемо да будемо чланица ОДКБ-а. Ми смо независна земља.

Колико је снажан притисак Запада да уђемо у НАТО?

На првом месту га доживљавам у политичком и медијском смислу. Сваки дан можете да читате како нас разне организације убеђују да је то наш највећи интерес. Говоре да у свету који је миран, најсавршенији од свих светова, у коме ће демократија вечно трајати, ми треба да будемо део војног савеза. Али ту нешто није у реду – или живимо у најбољем од свих светова, или треба да будемо део војног савеза…

Немамо ми храбрости да кажемо да Србија више никад неће ратовати. Тако нешто рећи на Балкану… Видите да је и у Шведској поново уведено обавезно служење војске. Швајцарска то никад није ни укидала, као ни Аустрија, Грчка, Кипар, Естонија, Данска, Финска, Норвешка… Кога се они боје?! А ми, на Балкану, са свим изазовима које имамо око себе, па и са новим изазовима за које нисмо знали ни да постоје, као што су мигрантска криза, тероризам, сајбер напади… ми кажемо да немамо непријатеље. Имамо непријатеље. Свака војска на свету, а српска можда и више него друге војске, треба да се припрема за рат. То је наш посао. Ми се спремамо за рат. И ми обучавамо људе да ће ратовати, и правимо планове као да ћемо ратовати. И сходно плановима се опремамо, обучавамо и наоружавамо, као да ћемо у рат. И сваки сценарио који проигравамо, а сви сценарији су увек на столу, проигравамо као да ћемо у рат.

Рачунате на најгори могући сценарио…

Наравно, па нисмо ми хуманитарна организација.

Споменули сте Шведску и Швајцарску и редовно служење војног рока. Да ли је Србија укинула редовно служење војног рока по налогу НАТО-а?

Не знам да ли је укинуто по налогу НАТО-а, али изгледа као да је укинуто по нечијем налогу. Јер нема другог објашњења за то што је урађено.

Речено је да ћемо имати малу професионалну војску, која је довољна за наше потребе, али онда смо у истом тренутку укинули и цивилну одбрану, иако би она морала да надокнади то што више немамо онако велику активну војску.

Свака војска на свету, наиме, има два сегмента. Има војну структуру, и има цивилну одбрану. Укидање обавезног служења војног рока не значи да ви и ја више немамо обавеза према одбрани; али откако је то урађено, цивилима је речено да немају никакву обавезу, да не треба да бране земљу… Само армија која спроводи концепт тоталне одбране, а то значи учешће свих у одбрани земље, може да издржи. Улога овако мале, оперативне, професионалне војске је само да издржи први удар. Тако је свуда у свету, то није наша теорија. А ко ће у Србији доћи после тог првог удара? Ко ће доћи када ова наша, добро обучена и способна армија, издржи први удар? Ми смо то укинули, још 2006. или 2007. укинут је део војске који се стриктно тиме бавио.

И мој највећи „грех“, и упоришна тачка сваког напада на мене, јесте моје залагање за повратак цивилне одбране. Ако то вратим, ја враћам моћну армију која може да се одбрани, земљу која може да се одбрани.

Да ли би ово била нека врста замене за редовно служење војног рока?

То је припрема, што више људи. А најпре да вратимо концепт да се они који су служили под оружјем што чешће обучавају, да што чешће обнављају своја знања. Они који нису, да се припреме за своју улогу. Нећете ви цивила довести за возача тенка, то је јасно, али га морате научити шта је војска, шта он мора да уради као цивил…

Значи ли то и боравак у касарни?

Све то зависи од много фактора. Од новца, од спремности друштва… Годинама се прича да треба да се врати обавезно служење војног рока, а када се покрене то питање, оптужују нас да се спремамо за рат.

Која је највећа препрека за поновно увођење редовног служења војног рока?

Једна озбиљна препрека су финансије. За почетак, требало би вратити све оне касарне које смо продали. Ми сада имамо војску чије смо капацитете прилагодили њеном бројном стању од 32 хиљаде, може да буде до 38 хиљада. Замислите да одједном добијемо 100 хиљада војника. Где да их сместимо? Како да их обучимо? Ко ће да их обучи, колико би нам људи за то требало?

А друго, било је врло лако укинути редовно служење војног рока. Али га је тешко вратити. Некада се то сматрало као нормалан део обавезе према држави, као порез, а сада би то била велика промена која би изазвала велике потресе у друштву.

А притисак Запада?

Сигуран сам да би бројне земље имале питања, и да би рекле, а зашто се ви опремате?

Које су то земље? Питао сам – Запад, ви кажете, бројне земље. Са истока или са запада?

Углавном са Запада, није то спорно, али не постављају сви та питања истим интензитетом. Некима то не би сметало, неке земље би то сматрале за проблем.

Ствар је у томе што ми, као земља која је неутрална, морамо да будемо опремљени и наоружани. Какве год да имамо политичке односе, ако дође до оног најгорег, неће овде нико доћи у помоћ. Ми ћемо бити сами. И зато морамо да будемо спремни за тај дан, да будемо спремни за то.

А друге земље, у нашој околини, неће бити саме. Сви су у НАТО-у, осим Босне и Херцеговине и Македоније која му се интензивно приближава, и све се наоружавају.

Против кога се наоружавају?

Ја не могу а да не питам, кога ћете ви да нападнете?

Када их то питате, какав одговор добијете?

Нема одговора.

Ја не могу никоме да забраним да се наоружава, то је његово суверено право, као што не желим да нама било ко поставља то питање, и не желим да одговарам на њега.

Али желим да им поручим, Хрватској на пример, да од Србије не треба да страхује, и да новац за набавку хеликоптера и ловаца могу одмах да врате у буџет и да ураде нешто паметније с њим. Србија вас неће напасти, нема никаквих територијалних захтева према било коме из нашег окружења, немамо намеру да ратујемо, будите сигурни да нећемо напасти НАТО. Дакле, не знам шта радите, зашто вам то треба? Мислим да то објашњење пре свега дугују својој јавности.

Ако већ нећемо у НАТО, зашто продубљујемо сарадњу, на пример, ИПАП споразумом?

ИПАП споразум је највиши облик сарадње који може да постигне једна земља која није чланица НАТО-а. Баш као што имамо највиши облик сарадње и са ОДКБ-ом, а да нисмо чланица. Ту имамо званичан посматрачки статус. Једноставно, трудимо се да оба та велика блока могу да рачунају на Србију као на неутралну земљу, која ће поступати у складу са својим интересима.

Не осећам потребу да се било коме правдам због сарадње с НАТО-ом или са оружаним снагама Сједињених Држава, зато што немам никакву потребу ни да се правдам због тога што сарађујемо с оружаним снагама Руске Федерације и ОДКБ-ом. Користићемо све што можемо да ојачамо нашу војску, и са Истока и са Запада.

Србија је мала земља. Да уђемо у један савез, постали бисмо непријатељи оног другог савеза. А ми морамо да будемо то што јесмо. То је наша политика од Светог Саве наовамо, а он је рекао да не признајемо никога изнад себе осим Бога и небеског Јерусалима. То смо ми. И то морамо да будемо.

Ево, кад изађе овај број „Печата“, ја ћу бити у Бриселу. А после тога у Москви, на разговорима са ОДКБ-ом. То је Србија, која може да оде и на једно и на друго место. И треба да оде и на једно и на друго место.

Колико ће то моћи да траје, у оваквим околностима? Амерички конгрес наменио је десетине милиона долара балканским земљама зарад одбране од руске агресије…

Бацају паре, овде нема руске агресије…

У америчком војном буџету за наредну годину тражи се од Пентагона извештај о сарадњи Србије и Русије од 2012. до данас, а конгресмен Елиот Енгел, иницијатор овог захтева, навео је да га све више брину избори које Београд прави о војним и безбедносним питањима…

Сигурно су били задовољни изборима које је Србија правила до 2012. Дакле, то није проблем, а ови избори јесу проблем. Па добро, ми ћемо наставити да правимо изборе који су у складу с нашом неутралношћу. Уосталом, наш народ је на изборима изабрао политику војне неутралности. И наставићемо тако да се понашамо.

Наша сарадња са Русијом је транспарентна. Ево, сада је била вежба „Запад 2017“. Ми на њој нисмо учествовали, али смо имали посматрачку мисију коју је предводио начелник Генералштаба Љубиша Диковић.

Нисам приметио да је нека друга европска војска послала свог начелника Генералштаба…

Ми смо имали и договорен састанак с начелником руског Генералштаба, генералом Герасимовим. И ми ту прилику нећемо пропустити. Пола Европе покушава да добије састанак с њим; зашто бисмо ми то пропустили?

Генерал Диковић присуствоваће и састанку у Вашингтону на коме ће бити више од 100 начелника генералштаба из читавог света. Волео бих да га прими и начелник генералштаба америчке војске.

Ја сам разговарао са министром одбране Руске Федерације, господином Шојгуом, који је нашао времена за мене. Радујем се дану када ће и амерички државни секретар исто тако наћи времена и интересовања да разговара с министром одбране Републике Србије. Али док се то не деси, немојте нам замерати што користимо сваку прилику да разговарамо с највећима и најмоћнијима. Ја се надам да ћу до краја године разговарати и са својим кинеским колегом. Признаћете да, кад армија која има милион активних припадника, има времена да разговара са Србијом, да је то велика част за Србију. И мислим да и сви остали треба да имају времена за Србију, али добро… У сваком случају, не правдам се никоме.

Шта се дешава са миговима 29?

Све је у реду, све иде по плану. Људи мисле да је ту реч о пуком транспорту, али није тако једноставно, то је оружје. Оружје мора да прође кроз читав низ бирократских процедура, и са руске и са наше стране. Није то полован ауто.

Али процедуре трају већ доста дуго, скоро годину дана…

Трају, али до краја године они без сваке сумње стижу. Раде се и одређени ремонти, одређене поправке на њима. И само фарбање се спроводи на посебан начин, није то „фића“ да се офарба код локалног фарбара.

Понешто је и до нас и наших захтева, тражили смо нешто што нисмо одмах добили, бољи радар, неке системе који су мало савременији него што нам је било одмах понуђено… И добили смо, али и за то је било потребно неко време.

Хоћете да кажете да нема никакве интриге иза оволиког чекања?

Нема никакве интриге, мигови не касне.

Али није то право питање, да ли мигови касне или не, него је проблем у томе што се ми уопште наоружавамо.

Зашто 2000. године, када сте узели сву власт, када је коначно решен проблем „диктатора“ Милошевића, када сте били најпопуларнији људи на планети Земљи, што тада нисте тражили оружје? А не да није тражено него је уништено све. Јер војска треба сувереним земљама, не треба колонијама и вазалима. Такви су увек само топовско месо.

А ми хоћемо армију. Армије нема без авијације, без противваздухопловних система, и ми на томе радимо.

Значи ли то да ћемо добити С-300?

Наша стратегија одбране каже да је нама потребно да ојачамо наше одбрамбене снаге у том смислу. Противваздухопловни системи су нам неопходни, НАТО агресија их је уништила. Тренутно имамо застареле системе који су само захваљујући људима веома ефикасни.

На којој страни ћемо тражити то што нам је неопходно, на Истоку или на Западу?

Војска ће одлучити о томе. О томе не треба да одлучује министарство; не прилазимо томе као политичком питању већ као техничко-војном питању. Дакле, ако војска сматра да је потребно с Истока, онда с Истока. Ако кажу са Запада, са Запада ћемо. Хајде да видимо шта ће да каже војска. Оно што је сигурно, потребно нам је.

Руси рекоше да разговори у том контексту већ постоје…

Ми се упознајемо са свим системима. Упознали смо се и са конкретним системом С-300, али нема преговора на тему набавке тог наоружања.

Од чега ће одлука највише зависити?

Од онога што каже војска, а онда од финансија. Тек на трећем месту су политички фактори.

Колико тај политички фактор може да се покаже као препрека? Питам то због Турске која набавља С-400, а из Вашингтона јој се прети санкцијама.

Може да се покаже… Подсетићу вас да је пре Првог светског рата највећа расправа у српском друштву била о дилеми између немачких и француских топова. Који кредит ћемо узети, немачки или француски. Ту се преламала политика. Увек је набавка оружја, наравно, и политичко питање, и увек има притисака, а ми ћемо се трудити да поступимо у најбољем интересу Србије.

Кад смо код политике и притисака, шта се дешава с имунитетом за Русе у Нишу? Американци су напокон и јавно рекли да се томе противе.

То је сад право политичко питање, и наша влада сад мора да донесе одговарајућу одлуку, и сигурно ће је донети. Није тешко претпоставити шта ја мислим, али не бих волео да излазим у јавност и да вршим притисак на владу. То што мислим рећи ћу на самој влади. У сваком случају, интерес земље не сме да буде угрожен.

Да ли Руси врше притисак да се додели тај дипломатски статус? Подсећам и да је то наша законска обавеза, у Скупштини Србије донет је закон којим се потврђује тај споразум.

Мени нико није поставио то питање, али нису ни Американци, тако да ја тај притисак не осећам.

Ипак, чињеница је да је тај закон донет још крајем 2012, прошло је дакле скоро пет година, а то питање још није решено…

Слажем се. Није спорно да постоје амерички притисци, да им се то уопште не допада. Сигуран сам и да представници Руске Федерације сматрају да би било добро да добију тај имунитет…

Свима је јасно да то није никакав шпијунски центар, и да не може да угрози било кога. Али исто тако је јасно и да велике силе некад имају потребу да показују ко је јачи и моћнији на неком простору.

Ако одлучимо да попустимо пред западним притиском, колику ће то сенку бацити на нашу сарадњу с Русијом?

Ми ћемо проценити своје интересе и шта можемо да урадимо, и свакако ће то знати наши партнери и на једној и на другој страни.

Када ћемо донети коначну одлуку, на једну или на другу страну? Шта се чека за доношење коначне одлуке?

Видећемо, то је ствар владе. Влада ће одлучити.

Још једно од горућих питања је и унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Пре свега ћу вас замолити за коментар захтева Зоране Михајловић патријарху Иринеју да не врши притисак на председника Вучића.

Нећу коментарисати њену изјаву, али ћу вам рећи мој став.

Сматрам да патријарх има право да каже шта год да мисли, и с правом је рекао да већина народа мисли то што мисли и председник. Зато су и гласали за њега.

Али и мимо тога, ако зовете „Јуком“ да изнесе своје мишљење, зашто не може патријарх Српске православне цркве? Знате, мењале су се овде и политичке гарнитуре, и системи, али је Црква остајала. И то се мора поштовати. И не само да патријарх има право, патријарх има обавезу да говори у име једне од, уз војску, најпоштованијих институција српског народа. И ја сам му захвалан што ту обавезу и спроводи. И не видим да то може да буде лоше или проблематично на било који начин.

Почела је нова, кажу, финална фаза бриселског дијалога, све упућује на то да ће се од Србије тражити да пристане на улазак Косова у Уједињене нације, или да ће покушати да му обезбеде статус посматрача у УН. Да ли ће Србија, под било којим околностима, омогућити Косову улазак у Уједињене нације?

Не. За нас је то потпуно неприхватљиво. Косову нема места у Уједињеним нацијама.

Да ли то значи да ћемо се активно борити и да Косово не добије статус посматрача у УН?

Да. Ми се активно боримо и да Косово не уђе у Интерпол, у Унеско, где год можемо нешто да урадимо, ми урадимо. Успели смо да спречимо улазак Косова и у неке мање организације, али су нам и оне битне. Важно је да сви осете да је нама битно, да је нама стало. Зато што су све земље изложене великим притисцима. И ако не буду видели да је нама стало, онда ће мислити да више и није важно да се боре против тих притисака, јер што би они то радили ако нама није важно? Зато стално морамо да показујемо колико нам је битно, колико нам је стало.

Дакле, да још једном поновимо – Косово у Уједињеним нацијама?

Косово не може да буде у Уједињеним нацијама.

Желим да будемо потпуно јасни. Ово је ваш став, или став актуелне власти?

То је мој став, наравно, и то је став актуелне власти. Ми смо добили изборе на томе. И о томе нема говора.         

 *   *   * 

Најављује се изградња станова за припаднике војске и, уопште, безбедносног сектора…

Врло брзо ћемо изаћи са конкретним планом како да омогућимо да брзо и веома, веома јефтино сви наши припадници безбедносних структура имају могућност да реше стамбено питање.

Реч је о хиљадама станова?

Тридесетак хиљада. То је нешто што се у овој земљи није радило још од Тита.

Није реч о чисто маркетиншком потезу? Неће све остати само на причи?

Реч је о сто хиљада људи. Тако да не би било баш паметно изаћи пред њих и рећи, добићете нешто, а да онда не добију. Уосталом, шта год је председник Вучић рекао, тако је било. Уопште у то немојте да сумњате.

 

Ових дана чује се звецкање македонским сценаријем у Републици Српској…

Страшно је што је тако нешто изговорио Србин. Никад не бих могао да претпоставим да би Србин могао да каже да прижељкује македонски сценарио у Републици Српској. То значи – Срби на Србе. То значи упад у скупштину, да се људи туку по улицама, да треба да се ангажују неки странци који ће онда да одлучују када ће бити избори и које партије су легитимне, а које нису…

 

Ових дана изложени сте медијској критици због вашег стана…

То је тема која се у последње две године покреће на сваких три до шест месеци, и сваки пут се обнови као да никада нисмо причали о томе.

То је све што ја поседујем у животу. То су моја 53 квадрата, и 53 квадрата моје супруге. Тај стан купљен је пре шест година, у јулу 2012. када сам био народни посланик. Где је ту могућност корупције? Па сам га још пријавио на своје име. Дакле, нешто сам покушао да муљам, али сам стан пријавио на своје име и тако привукао сву пажњу на себе?! А могао сам све да пријавим на супругу, на ташту, на рођеног брата…

Питање је, одакле вам новац?

Зар нисам могао да кажем да сам позајмио од мог венчаног кума Жељка Митровића? И да ли би ико могао да помисли да мултимилионер не би могао да ми помогне у куповини стана? А ја сам рекао истину, да су нам помогле и моја и супругина породица. Позајмили су нам новац, већ шест година га враћамо. Искористио сам могућност да добијемо бескаматни кредит, и опет бих то урадио. И опет бих рекао истину, а могао сам да кажем било шта, и да нађем милион бољих оправдања. Али нећу да лажем, било је овако. Чекајте, зар сам једини човек на свету који не може да има породицу и коме нико не може да помогне?

У сваком случају, тај стан сам купио 2012, а Агенција за борбу против корупције приметила је да је нешто сумњиво тек четири године касније. Но добро. Па је предмет дошао до Специјалног тужилаштва за организовани криминал, саслушали су све што је тражено, и закључили да је све у реду. Онда је за сваки случај и ниже тужилаштво проверавало, и они су рекли да је све у реду. Али све се то проглашава за лаж.

Моји родитељи живе у монтажној кући у једном малом селу на Фрушкој гори, у коме нема канализације. А читао сам да живе у вили с базеном, јер су нас видели да копамо септичку јаму. И онда КРИК каже, пошто им је било згодно да нас прогласе за богату породицу, да та кућа вреди 50 хиљада евра. Ево, ја зовем КРИК да откупи ту кућу за мање новца, за 40 хиљада евра, одмах.

Ако је већ овако као што кажете, како објашњавате ту медијску кампању која се води против вас?

Мој највећи грех је што хоћу да нам армија поново буде моћна, и оперативна, да читаво друштво учествује у њој и да изгледа као српска армија. И тврдоглаво инсистирање на одбрани Косова и Метохије, Републике Српске, наше војне неутралности…

Интересантно је да тај КРИК који ме напада, новац званично прима од Сорошеве фондације, од Рокфелерове фондације, и од НЕД-а. А ми у Србији треба да верујемо да то што их финансирају нема никакве везе с њиховом оријентацијом. Када су проверили порекло имовине неких политичара с оне стране која је њима врло блиска? Они имају легитимно право на политички став, али не могу да се постављају као судије и морална вертикала, јер они то нису. Они имају свој политички став, и раде за онога ко их плаћа.

С друге стране, замислите да изађем и кажем да пристајем на НАТО, на независност Косова и Метохије… Колико би секунди требало да од најомраженијег човека на овом свету постанем најобожаванији човек?

Третирали би вас као Зорану Михајловић…

Третирали би ме као велику звезду, али ја то нећу. Само нека наставе да ме мрзе, ја то нећу урадити.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *