А ЧОВЕК ЈЕ И ПЧЕЛА

Жичка хрисовуља Мошу Одаловићу

Фотографије Иван Спасојевић

Толико је пчела у поезији Моше Одаловића. Заправо, нема их на сваком кораку, али су на битним местима. Као слика асоцијативно призвана из непосредног искуства, а заправо доспела из најдубље дубине

Има појава које никад не добију право име, можда и зато што својом ширином и дубином измичу тачном именовању. Такав је случај – у томе се и стручњаци углавном слажу – код појмова поезија за децу, дечја или наивна песма. Мошо Одаловић није само тзв. песник за децу, он је песник „из детета“, из „дечјег у човеку“, одакле делује најосновније лирско језгро. „Неки учени људи рекоше и не порекоше – да се свет сазна до десете године!“, записао је овај песник: „Могуће је. До десете видех: народ, поље, небо, Сунце, реку, планину, шуму, пшеницу, јабуку, птицу, јагње, мрава, девојчицу, цвет, пчелу, азбуку.“ Списак онога што нас чини својима бива симболички сажет у песми „Твоја звезда будалица“. Свако од нас има, осим своје звезде, своју птицу и „шаку пчела / да се са звездама ројиш“. Тој шаци пчела додељује несвагдашње моћи, космичко простирање: „Где све стигну твоје пчеле, / оне мрве од живота! / Грачаницу, Милешеву и Анђеле / одавно су надлетеле, / а ти једва / преко плота.“

[restrict]

МОШОВЕ ПЧЕЛЕ Задржимо се код пчелa. По чему је пчела повлашћена да се обрете на попису првих меморисаних слика?

 „У породичном густишу научиш најпре – да си неважан.“ У томе је главни наук основне школе коју је Момчило Одаловић изучио у своме кућевном одељењу, у Старом Грацком под епском и реалном Голеш планином, близу епске реке Ситнице што се, у његовом детињству, реално свела на ситницу. Као што ми данас увелико сводимо и сам појам Косова на ситницу од које се ваља отрести – па да коначно лепо поживимо. Одао нам је своје рано сазнање песник сликовитије, напоменом да су веће породице „као кошнице“, „увек се нешто ради, увек зујање“. Осећај неважности не искључује ону фину допуну из песме „Шапат Јована Дамаскина“ Ивана В. Лалића: „Ал зато слутим да смисао роја / Зависи и од заблуделе пчеле.“ Смисао роја Одаловићу беше пред очима и стога толико пчела у његовој поезији. Заправо, нема их на сваком кораку, али су на битним местима. Као слика асоцијативно призвана из непосредног искуства, а заправо доспела из најдубље дубине. Присетимо се речи Одаловићевог нешто старијег земљака, почившег књижевног и језичког зналца Новице Петковића. У тексту „Словенске пчеле у Грачаници“, од пре тачно тридесет година, Петковић указује на косовске лирске песме с мотивом пчела – а пчеле су „по правилу божји весник“ – песме певане „на па­ди­на­ма Ша­ре, по­над срп­ског старог престо­ног гра­да При­зре­на, на дру­гу не­де­љу ускр­шњих или велиг­дан­ских пра­зни­ка“, или у колу пред Грачаницом. Слика високог дрвета у гори, с лишћем широким, цвећем црвеним и пчелама попалим по цвећу преводи се из паганског у хришћанско рухо, у древном лирском паралелизму: „Штоно је дрво ви­со­ко, / То је­сте цр­ква Грачан­ка, / А што су ли­сја ши­ро­ки, / Све то су књи­ге по­по­ве, / А што је цве­ће цр­ве­но, / То је­сте при­чес у цр­кви, / А што су пчел­ке по­па­ле, / Све то су љу­ди у цр­кви.“

Отуда Мошове пчеле, излетеле из дуговеке меморије старосрбијанског или косовског и метохијског простора. Или по речима Новице Петковића, које ваља имати на уму: „Сви ми од­већ до­бро зна­мо да Ко­со­во ни­је ма ка­кав, не­го почетни про­стор на­ше култу­ре, по­чет­ни у ста­ро­ме, сред­њо­ве­ков­ном зна­че­њу: где је не­што по­че­ло, то му је и поче­ло.“

ПЕСНИК ЗАКЛОЊЕНОГ, ЛИРСКОГ КОСОВА Почетни простор наше културе уједно представља почетни простор песниковог властитог памћења. Одаловић ипак није песник давно кристализованог епског и митског Косова, него заклоњеног лирског Косова, а надасве Косова сиромашког поратног детињства у породичној кошници. Испод ведрине и одвећ размахане уобразиље пулсира теретно средиште, како и примећује Милован Данојлић поводом овог „племенитог дечачине“ савремене српске поезије: „Иза ових наоко лаких, лепршавих стихова назире се једно богато, плодно, у основи тешко животно искуство, превазиђено игром, шалом и љубављу према свету и животу.“ Сви чиниоци афирмације само су одбрамбено оруђе против страха што га „грицка испод коже“ или против „густе ноћи“, „мрака из оџака“, „из тунела и подрума“. А све то да се надрасте неважност на коју је зарана научен, да прерасте и себе и сва ограничења, чему заправо свако детињски тежи. Песникови косовски лирски хероји нису витезови без мане и страха, или подвижници крсног подвига, него су људи-радилице, као што су најбољи столар и благи пијанац Стаја што се деци увек обрадује, сеоски слуга Станислав ненадмашан у хитрим чобанским играма, или Крста бунарџија што бунар прокопа до „земљане осовине“: „Кад зида бунар, као да цркву гради! / Милује камен, / ДУШУ му ослушкује. / Хтео је једном у коња да се клади / да камен фино чује, / кад има шта да чује.“

Одаловић је прерадио и разиграо наслеђену симболику повлашћених летећих „мрва од живота“ – а свако је у његовој песничкој оптици заправо мрвуљак, мрав, зрнце васионе. Неважан, али ипак дивна честица тога неописивог људског и живућег роја. Тако ће и калуђер Озостије у здравици почастити домаћина Јанаћка из Велике Хоче титулом „тврде пчеле“. И чувеном звонару Благоживићу „у недрима не мирују пчеле“, јер пчеле су, у песниковом претумачењу, не само људска посвећена и делатна множина него и отеловљен импулс живота и смислотворења у нама. За изградњу онога што Жича треба да буде – а то је наша веза са небесима – једино је кадар пчелињи богомдани хармонички поредак: „У послу смо великоме. / Ројимо се као пчеле. / По задатку Савиноме – / примакли смо Сунцу скеле!“ Пчеле су, као и човек, тајна. Пчелиње градитељско умеће још и више. Најбистрију пчелу песник моли да зазуји нешто о чудесном умећу „да се Сунце устоличи, / како Небу и приличи – ту у Жичи!“ Пчелар Георгело признаје своју немоћ пред пчелињом тајном: „Само пчеле / без либеле / све пределе, / помоз, Боже, / у Цркву пресложе!“

НЕЋУ, ПЧЕЛЕ МИ! Јер ако ћемо право, не толико пали човек – пчелињак је најживља, брујна икона светлог савршенства Божије творевине, спрам које Одаловић упире лирски безазлен поглед пун дивљења, очекивања, али и претераности дечачке игре. У једној песми, његов Максим отвара фирму „Оштрач пчела“, све оштрећи њихове жаоке, знајући да „добро наоштрена пчела / вреди кошницу човеку“. У хиперболичким лирским ситуацијама песник маштом преудешава устаљене животне односе, смишљајући толике врцаве лексичке изуме. У томе се најпре исказује као „племенита дечачина“, носилац необуздане имагинативности, упоредиве с обешењачком поетском митоманијом Бране Петровића, пре других. Отпор према егзистенцијалним компромисима људске зрелости заокупљао је модерне неодрасле непомирљиве бунтовнике, да би, у међувремену, стигли постмодерни свезнајући ироничари и циници. Којима је све свеједно.

„Ево пишем нешто, да опростиш, о себи“, одговара Мошо мајци у навођеном аутофикцијском запису, док мајка опомиње „Немој што слагат, сине мој!“, можда и знајући за песму „Не лажи лажо“ и суштински синовљев аутопортрет у њој. Син утом, уместо очекиваног фразеологизма „Нећу, мајке ми!“, узвраћа са „Нећу, пчеле ми!“, посве раскривајући материнску симболику пчеле. Разуме се, пчеле окупљајуће и владајуће, Матице. Нагласак на пчелама радилицама прелази на виши симболички ступањ – слику Велике мајке. Значењски потенцијал из архетипске старине песник беспрекорно остварује у двема песмама у којима се помаља матерински прволик, као и низ алузија на словенско прапамћење. То су песме „Сунчево чељаде“ и Пчела Јевросима“. Матица је Сунчево чељаде, мистична културна хероина, родоначелница (косовског) пчелињег људства: „Нико не зна / кад је долетела. / Од ње људи / учили да раде, / да се роје, / ко што чини пчела. // Тако је било, / пчеле ми!“ С друге стране, Јевросима, епско име-симбол за етос мајчинства, у саливеном српском десетерцу, расте до зрачне свеобухватности, на корак до лика Богородице: „Живи тако пчела Јевросима. / Сама пчела на липовој грани. / Испод липе мед и медовина – / све нас она и поји и храни.“ Уз Велику мајку, Матицу, уводи се, као могућност, и мотив сеобе: „Зуји пчела над липовом граном, / да одсели, и ми бисмо за њом.“

О ВЛАСТИТОЈ СЕОБИ.. Речена најава добија егзистенцијалну потпору у недечјој песми из лирског дијалога са колегом Ршумовићем, под насловом „Ршуме, јеси ли знао Црњанског“. И у опису припреме за сеобу из косовског завичаја обнавља се много пута остварeна идентификација човека са пчелом: „Тешко је и пчели кад се сели. / Трмка кроз саће пустила жиле.“ Али песник у овој лирско-документарној исповести креће у сеобу, непогрешиво пратећи путању завичајне воде Ситнице што, коритима Ибра и двеју Морава, долази до Дунава, ниже Смедерева у којe се и запутио. Не лажи, лажо. Шта видимо, као на длану, у сеобном лирском видокругу: непресељен прошли живот, тесно скопчан с матичним пределом, јер не може све стати у отежао унутарњи пртљаг. Сеоба повлачи собом основни губитак оријентације. Појединка је урасла у завичај, почетни простор лични и колективни. У другој, номинално дечјој песми, „Неко је украо ласту“, мотив постаје буквализован, купац купује песникове стране света, његове базичне слике, „и сад побркано све је“: „Кад тамо, далеко тамо, / изгубим стране света, / ласта ће бити са мном – / ДА СТРАНЕ ОДГОНЕТА…“ Мотив дезоријентације, у којем се стекао актуелни удес српског расељеног косметског народа, сели се и у друге песме, као ону о Зочишту, која као да проговара Змајевим снохватичним гласом: „Пронађи нам, мили Бого, / под небеси коначишта; / просули нам стране света – / не можемо до Зочишта.“ На дискретан начин, благохуморан с примесом старокосовског дијалекатског зачина, у песми „Трајко се изгубија“, исти мотив се обнавља. „Трајко Моравац / изгубија правац“, човек и његова путања драматично се разилазе, без правца је изгубљен: „кад га / нађе / правца, / и ми ће / нађемо / њега!“ Слично важи и за земљописну чињеницу у облику реке Неродимке, која је „на два / мора / исцепкала / душу…“, тј. отиче у два морска слива. И река је, као „тешка суза“, поистовећена са својим народом.

Вратимо се песми о песниковој властитој сеоби. У претпоследњем катрену њеног лирског десетерца затичемо митски обезвремењену слику словенског потукача: „Нада мном гори луча макрокозма. / Световид звездано труње спаја. / Песник ће своју снагу да спозна, / тек када оде из завичаја.“ Чак и при тектонском губитку рођених „страна света“, овај пчелињи песнички сој, адамско колено у кућној кошници, син Tодоров и Душанкин, те брат Мирославке, Јевросиме, Илинке, Стане, Милијане, Миодрага, Милисава, Михаила и Љубомира – именом Момчило, не топи се у многе несреће него у несрећама и невољама открива сржна изворишта виталне, што ће рећи поезијске снаге. Такo откривеном снагом ведри и очарава и оснажује читаоце који са њим деле срж истоврсног заједничког искуства.             

[/restrict]