Владимир Пиштало – БАЛКАН ЈЕ ПРИВИЛЕГОВАНА ОСМАТРАЧНИЦА

Ми лако разумемо медитеранску, италијанску, шпанску културу. Ми можемо лако разумети средњоевропску културу као што је немачка, пољска, мађарска, као што можемо лако разумети и турску културу. У Италији би рецимо оклевали да направе филм о Достојевском јер је то за њих недокучиво и мрачно, док ми слична ограничења готово да немамо, и због тога би положај Србије могао да буде и велика предност, посебно културна

Српски нобеловац Иво Андрић деценијама је узор и непресушна инспирација писцима са ових простора. Мало је, међутим, оних који су се одважили да ,,оживе“ Андрића у свом књижевном делу, и да то учине са онолико снаге, храбрости, истрајности и знања колико је то, по готово неподељеном мишљењу читалачке публике и критике, успео у Сунцу овог дана („Агора“) наш саговорник Владимир Пиштало. Колико интересовање је овај неуобичајени – по теми и форми (у писмима – прецизније речено епистоларној) – роман изазвао код читалаца потврђује чињеница да је за само месец дана распродат. Смештајући Андрићево дело усред личног књижевног мита, Пиштало је своју „причу о појачаној садашњици“ исписао као писмо Андрићу, епистоларни роман тока књижевне свести. Усред мреже бритких асоцијација, замаскиран је у манифестни говор есеја који садржи скривену збирку прича и збирку песама и путопис. Читаоца извештава о Андрићевим прозорима у свет и свест из паноптикума, циркуса, из књига; о књижевним прозорима у страст и у тајну жене; о ономе што заиста јесу митски хероји његовог доба; о Гаврилу Принципу и Младој Босни као друштвеноисторијском контексту неправде последњег кметства у тадашњој Европи; али и о истини данашњег света и његовог неоколонијалног устројства у коме „усрећитељи траже од усрећених да се одрекну сопствених очију“.

[restrict]

Верујете ли да вам је након петогодишњег рада на књизи Сунце овог дана пошло за руком да одгонетнете Андрића, да проникнете у бит његове личности и стваралачког бића?

Тешко је ићи с Андрићем подруку, ја њему персирам и у мислима. Постоје неједнака пријатељства и то је сасвим легитимно. Дружио сам се са старијим писцима док сам био студент и мислим да је нормална та врста размене неједнаких искустава. Андрића нисам никада срео, али то је био један целоживотни дијалог пошто сам га читао од кад знам за себе. Мој начин размишљања је дубоко настајао под утицајем Андрића. Одувек је за мене постојала нека врста блискости са Андрићем. Одувек сам се надао да ћу написати књигу о њему. Кад ми се мало рашчистило поље, када сам завршио књигу о Тесли и књигу о Венецији, рекао сам себи да човек не може да буде заувек кукавица, и онда сам се прихватио Андрића, и на тој књизи сам радио читавих пет година. Срећан сам што је лепо примљена код читалаца јер је за месец дана распродат тираж, што је веома загонетно будући да је форма посве необична, роман у писмима. Та форма је истовремено и исповедна и дијалошка, једно клатно које повезује двоје људи и иде на обе стране. Пошто сам често наводио Андрићеве реченице, током писања сам се осећао слично као музичари док свирају са неким ко је много добар. Врло је незгодно, јер мора да буде чврсто, добро изражено. То је била идеја. Процес је трајао дуго. Неко ме је питао зашто радим толико дуго, одговорио сам да је то из поштовања према теми. По Андрићевим речима, једнако је било тешко пронаћи нову, оригиналну идеју, као и наћи израз за њу. Људи мисле да је довољно наћи нешто занимљиво, а ја мислим да је важно наћи прави начин да се то изнесе. Реакције читалаца су веома позитивне. Неки људи кажу да сам им приближио и објаснио Андрића, јер су многи говорили за њега да је сфинга, да је затворен, недоступан. Он пак уопште није крио оно најважније за њега а то је његово стваралачко биће. Дубоко разумевање посвећивао је својим јунацима, а иронију је остављао за себе. Говорио је да никад није био миран ни срећан, да никад није био срећан цео један дан. Људи су му завидели а не знам да ли треба завидети некоме ко није био миран ни срећан цео један дан. Био је живи доказ оне Вукове пословице: ,,Са муком и тугом се благо тече…“ Све што је урадио он је и платио несаницама и дубоким дилемама. Никада није ништа тражио за себе. И Нобелову награду дао је за библиотеке. Објашњавали су ми да су се те библиотеке у оно време градиле највише у селима и то заједно са довођењем асфалтних путева у та села. Били су то веома замашни и значајни пројекти, који су подразумевали да се направе путеви до забачених места, па да се потом ту изграде и библиотеке. Таквих је библиотека било хиљаду. Не верујем да је све то од Андрићевог новца рађено, али никада ми до сада није падало на памет да је то дело задужбина само по себи. Мехмед-паша Соколовић је градио мост, а Андрић је градио библиотеке. А да ли је хиљаду библиотека мало? Да је хиљаду било каквих здања направио, макар киосака, чесми, то је подвиг. Да је и десет библиотека отворио, па и то је један огроман, несебичан поклон народу. Имао је једну несебичну посвећеност књизи, несебичну посвећеност култури, у нашем времену тешко схватљиву. Данас се сви питају где је њихова улога у свему томе. Андрић пак није мислио на себе. Могао је да живи у вили на Дедињу, а живео је у стану. Био је заиста посвећен души, што је данас демоде концепт, и књизи и стварању. Посвећен и ономе што је одређивао са – „помоћи човеку у магли да направи само један корак велика је ствар“.

Истражујући податке и обимну писану заоставштину о великом писцу, били сте у прилици да осветлите и ближе „упознате“ и лик Гаврила Принципа. Како ову јединствену личност наше историје видите данас, рецимо кроз лупу историчара и књижевника?

Гаврилом Принципом бавио сам се истражујући и пишући о Андрићу. Андрић је био члан Младе Босне, револуционарни, млади, антиколонијално настројени студент и део те генерације. И Принцип је био део и симбол свега тога. Није он био једини, било је ту других који су се борили. Много је људи говорило и говори о Принципу. Видимо, постоји једна култура повезана са твитером која показује да људи сместа имају мишљење о нечему и без устезања га изражавају, или пак на фејсбуку људи често имају мишљење и о ономе о чему немају мишљење или о чему су чули први пут. То је постало правило. Дакле, говори се често, и говоре многи о Принциповим мотивима. Мислим да се најважнији мотив крије у читанкама које смо имали у основној школи, посебно у Причи о кмету Симану, где Андрић потпуно објашњава природу ситуације у Босни која може да се назове просто: феудализам! Имате у Европи неслободне сељаке који не одређују услове у којима живе јер то не могу. То је суштина ствари. У Америци су робови ослобођени 1865. У Русији су неколико година раније ослобођени кметови, а у Аустроугарској Босни имате недирнут феудални систем пола века касније. Русија се при томе још сматрала нарочито назадном источном земљом, док су Аустрију држали за напредну. У ствари, један од разлога зашто Аустроугарска узима Босну је да реши феудално кметско питање које никад није такнуто. Кмет је морао да плаћа спахији два намета, један у делу воћа и делу жита, а други у кулуку, обавези да одређен број дана у години ради за спахију. Принцип је био син кмета и говорио је да зна како тешко људи живе на селу и да их третирају као животиње. Аустријска управа у Босни је имала и позитивних аспеката, али у то време тамо живи већинско српско становништво и већина те већине становништва су људи у кметско-феудалном односу и статусу. Ако се питате одакле је дошло то незадовољство и одакле је дошло до националних занесености, морате разматрати низ врло различитих фактора. У том тренутку сељак у Србији је слободан и не може му се одузети ни минимум земље, чак ни на име дуга. Ово је марксистичко објашњење, али Андрић је то сматрао најубедљивијим начином да се прикажу реални, а не имагинарни извори незадовољства који су водили до Принциповог чина и свега осталог што се касније догодило.

Како видите тај живи Принципов дух који је кроз неке „невидљиве тунеле времена“ доспео и до данашњих генерација, до младих људи нашег доба? Противречни су и савремени одговори на питања о улози Гаврила Принципа, и његовом месту у националној свести и меморији?

Не живим овде и нисам у прилици да то у потпуности сагледам. Увек сам мислио да је сваки историјски симбол важан колико лично значи неком. Интересантно је да сам у мојој књизи о Андрићу поредио Принципа и Франца Фердинанда. Једноставно сам узео ту двојицу људи питајући се да ли би они имали нешто некоме да кажу. Узео сам пример из Кафкиног Процеса, када један сељак долази пред замак и жели да поднесе тужбу. Вратар му каже да не сме да га пусти јер изнад њега стоји још један вратар који га неће пустити, а изнад тог другог вратара стоји још један ком он не сме ни у очи да погледа. Принцип и Франц Фердинанд не би могли никад да разговарају у реалности, јер Фердинанд и ако би разговарао са обичним људима и ако би га занимали људи као што је он, то би било у стилу Марије Антоанете: „Зашто не једете колаче?“ Он никада не би могао да му се обрати јер би се то изгубило кроз бирократију, као што се и губило. Принцип је својим радикалним чином изградио неку врсту аудијенције. Пречицу том вечитом чекању. Принцип је пуцао у касте, пуцао је у огромну неједнакост која је постојала. Аустроугарска царевина је имала многе модерне аспекте. Поред тога била је базирана на владавини права и на милости Божјој. То је био принцип од пре Француске револуције да је краљ на том положају по милости Божјој. Огромне су биле разлике. Постојао је тотем хијерархијски, рекао бих кастински, Францу Фердинанду није једнака била ни сопствена жена, па кад су је сахрањивали, њен ковчег је био и нижи и мањи него његов. У том принципу се огледа хијерархија које има свуда. Европа пре Првог светског рата је била потпуно другачија Европа. То је време колонијализма, то је време империјализма и време неједнакости која је у неким случајевима била легална. На пример у Босни, када се све прерачуна, један глас спахије би вредео као сто гласова кмета. Побуна против неправде и неједнакости, једна антиколонијална побуна (рекао бих у овом делу у културном смислу, а надајмо се и без насиља) живо је наслеђе које могу да разумем, посебно зато што мислим да се многи људи овде код нас данас осећају неједнаким и желе то да изразе. Један израз најобичнијег самопоштовања у ово време изгледа као револуционарни акт. Мислим да је то та веза коју помињете. Говорим увек са аспекта књижевности, јер то је мој посао. Мислим да је добро да људи говоре о ономе што знају како би избегли твитерашки дух изражавања о ономе што не знају и о чему што нису размишљали.

Данас су у Србији веома актуелни (тешко да памтимо време када то нису били) разговори о кризи и проблемима културе, а посебно се говори о прекој потреби израде националне стратегије у овој области. Какво је ваше виђење ових проблема? Могу ли се успоставити и неке паралеле – сличности и разлике у поређењу српске са америчком културом, која вам је такође веома позната?

Проблеми у нашој култури су врло слични онима који владају свуда у свету. И у Америци имате свођење културе на тржиште, што је немогуће. Мислим да тржишни механизми не могу да се примене на културу зато што култура мора да произлази из вредности, из једне хијерархије вредности, а то тржиште не може да уради, већ то друштво само мора да уради за себе. Ми просто морамо сами да стварамо нове вредности и у економији и у култури. То нико ни за кога не може да уради на свету. Повезујем то са економијом, јер нема довољно новца. Кад би било довољно новца у економији, било би га довољно и у култури. И економија је стварање вредности. Не можете рецимо да продајете кинески купус у Чачку а да говорите о стварању сопствене вредности. То су врло једноставне ствари, али полази се од тога. Једну причу често понављам, о сенатору Катону који је сваки говор завршавао речима „Картагину треба уништити“. Тако и ја, кад год се поведе разговор о економији или политици, увек питам: Извините, а шта ми производимо?“ Ако бисмо знали шта производимо, онда би било више новца, па и новца за културу. Дакле, имамо неколико аспеката. Један је – имитирање модела. Када је реч о Америци – нарочито под Трампом. И раније је постојала та тенденција, али сада је више него очигледна. Ускраћује се новац за представнике објективног мишљења. Не можете имати ситуацију у којој се разговара о кока-коли а једног такозваног стручњака плаћа та иста „Кока-кола“, док други нема никаквог интереса у свему томе, па се њихови гласови третирају као исти. То не бива. Јер имате људе који су пристрасни. Тако рецимо „Public radio“ не добија новац, не добија га „National Council for the Humanities“, одлична организација која финансира ствараоце у култури од сликања до предавања, све што је некомерцијално а вредно. И ми смо, као што видите, склони имитирању таквих „правила“ и стога нам музеји стоје празни. Андрић би се ужаснуо да су Народни музеј и Музеј савремене уметности затворени. Мало се зна о томе да је писао критике о сликарству као млад човек и говорио да је немогуће да један велики град нема музеј савремене уметности. То би било као да нема институцију образовања или здравствену организацију. Андрић је одувек мислио да треба много више да зависимо од новостворене, а не од старе вредности. Не да покушамо да исцедимо добит од онога што већ постоји него да настојимо нешто да створимо. Опет се враћамо на основну тему стварања вредности. Он је мислио да управо модерна уметност ствара, иде у непознато. Индикативна је чињеница да су нам затворена оба музеја, и Народни који одражава нашу прошлост, и Савремени који треба да покаже куда се иде. Једна је страна, дакле, имитирање онога што се дешава у свету, а друга је да објективно нема новца. Мислим да се данас за културу у Србији не одваја ниједан посто. Људи често критикују министра, а ја заиста не знам шта он тим новцем може да уради за нашу културу. Најгоре је што се култура своди на комерцијалност и забаву. Из забаве не долази промена. Из тих осамдесет-деведесет посто продукције која се односи на забаву не може доћи релевантна промена за појединачни живот нити за људско друштво. Та промена, позитивна промена долази управо из десет одсто некомерцијалне производње која је занемарена. И занемарујући исту ми пропуштамо прилику да поправимо свој живот. И није ствар у томе да је ,,лепше са културом“ него у томе да је живот са смислом лепши од живота без смисла.

Политичку и друштвену стварност Србије данас одређују многе поделе и противречја. Чини се да је земља на сложеном раскршћу које дотиче безмало све аспекте живота, и да треба, по ко зна који пут у историји, да бира између Истока и Запада? Где ми припадамо?

Пре свега, мислим да је велики проблем код нас што су људи веома опседнути политичарима. Те шта је рекао овај политичар, шта је урадио онај политичар… Кажем да сам за тридесетак година толико тога научио о појединим политичарима као да су ми браћа од тетке. Од тога никоме није били боље, а мени је било горе. Онда сам се упитао имам ли право да се демобилишем и да се манем ћорава посла. Људи се стално питају шта мисли тај и тај политичар. Нису то неки мислиоци. Политичари су потрошачи идеја, а идеје морају да творе ствараоци, из области занемарене културе. Идеје стварају људи из културе. Мало ко се пак занима за те људе из културе и за њихов положај, а за политичаре се на један опортунистички начин сви занимају. Зато политичаре остављам, не зато што их поштујем, напротив. Јер то су људи којима је посао да нађу решење. Питају песнике, а политичари који су веома добро плаћени не могу дати решења. Решења која се односе на то како да живимо један пристојан живот који би већина нас желела да живи. Онда би нас и друге теме мање дотицале. Одржао сам предавање на Смитсонијану под покровитељством наше амбасаде о Србији између Истока и Запада. Заступао сам тезу да је баш тај положај на средини погодан и то онако како је говорио Питагора, „да Богови живе на местима између светова“, тако да живети на лошем месту потенцијално значи живети и на добром месту. Не у временима кад размишљате да ли имате деци за млеко и за неке основне ствари, али када би се једном нормализовала ова ситуација, где ми стално чекамо да живот почне, онда би место где се Србија налази за оне који се ту роде могла бити и предност. Моја пријатељица која је успешна пословна жена говорила је да „треба имати храбрости да се родиш на Балкану“. Тај положај би могао да нам буде предност, јер ми разумемо медитеранску, италијанску, шпанску културу лако. Ми можемо лако разумети средњоевропску културу као што је немачка, пољска, мађарска. У Италији би оклевали да направе филм о Достојевском јер је то за њих недокучиво и мрачно. Ми можемо лако разумети турску културу. Балкан је на неки начин привилегована осматрачница у културном погледу. Када бисмо решили ове основне проблеме који се у другим друштвима подразумевају, да нас рецимо не изненади снег у јануару или тако нешто, онда би и у културном погледу положај Србије могао да буде предност. Наравно, то је велика предност за онога ко жели да разуме ове ствари. Има људи који желе да затворе очи и да се баве оним што је њихова свакодневица, али за људе који су заинтересовани за свет Балкан је једно добро место, и као што рекох, једна привилегована осматрачница са које се могу видети веома различите ствари.

Имамо ли данас хероје? И да ли је могуће бити херој у овако сазданој стварности?

Када сам питао моје америчке студенте ко су њихови хероји, одговарали би да је то њихов отац, њихов стриц, њихов комшија који их је инспирисао на нешто, док су међу мојим вршњацима док сам био њихових година јунаци били Че Гевара или неко ко је мењао свет. Тесла је један такав херој и херојска личност која има веома велико симболичко значење. Не назива се џабе важна компанија Тесла, јер они су узели један симбол неукаљане креативности да би инспирисали младе људе. Живимо у чудном времену што се тиче идеја. Живимо у времену које је доста безидејно. Међутим, живимо данас у једном времену изузетног пробоја технологије, на том плану се заиста свашта дешава. Имате штампаче за материју. Могу да вам одштампају зуб баш по вашој мери и поставе га, чак и кост ако би неко сломио колено. То је некада било незамисливо. У Кореји постоји клиника где могу да вам клонирају пса или мачку! Имате кола без возача! Сад се налазимо у огромном технолошком буму. Имамо чудан спој: технолошку револуцију која није испраћена револуцијом идеја. То изгледа као опасна комбинација. Међутим, људи који проналазе ствари попут принтера за материју или чишћење артерија јесу негде херојске личности које ми не перципирамо као такве. Када говоримо о политици, ту много не разумем, али се поставља питање можете ли бити антиколонијални херој у време неоколонијализма, а то је време у којем ми живимо. Нешто што је веома важно а на чему бих хтео да инсистирам је да смо ми увек имали појам тог ратног хероја, човека на коњу са мачем, и то је у реду, али никада се нисмо прихватили модела цивилног хероја. Андрић је наш цивилни херој, највећи јунак интерпретације света. То је велика ствар. Када се говори о писцима, поставља се и питање да ли је писац онај који сме или који уме нешто да каже. За мене је писац онај који уме нешто да каже. Храброст је важна ствар, али способност изражавања се према њој односи као злато према бакру. Тога је много, много ређе. Пишући ову књигу уочио сам да код нас много људи воли Андрића и воле да се поносе њим, али то као да им је било ускраћено неко време, или недовољним информацијама, или злонамерним интерпретацијама. Једна од ствари које сам желео да урадим је да им омогућим да се поносе Андрићем. Јер свима су нам потребни свети преци, они на које се угледамо, они који легитимизују оно што урадимо, они који нам дозвољавају да се и ми сами залетимо у нешто ново и да нешто стварамо. Андрић је стога за мене велики јунак, јунак интерпретације света и у том смислу јунаци ће увек постојати.

Предајете националну историју америчким студентима. Да ли као предавач имате проблем са историјским истинама, тачније са релевантним чињеницама из историје Америке које је неминовно деле на једну званичну и другу незваничну а опет знану?

Постоји много различитих верзија. Историја је отворен систем. Филозофи су говорили о томе да није само будућност неизвесна, већ је и прошлост неизвесна. Људи стално воде борбе због прошлости. Док су структуре које су произвеле одређене истине стабилне, онда су и те истине стабилне. Када се оне мењају у време транзиције, као што је наше, онда се мењају и истине. Постојала је једна француска школа имена „Школа дугог трајања“. Чувена је анегдота када су питали једног кинеског руководиоца да ли је Француска револуција добра, он је одговорио „да је још рано да се каже“. Тако да ако погледамо од шездесетих година наовамо, кад се много штошта мењало, и кад је дошло до либерализације, дошло је и до промена не на плану поштовања или непоштовања ауторитета већ на могућности да се испитује либерализација, и оно што је она донела. Данас су многе истине које трају деценијама почеле да се доводе у питање. Много се десило и много упоредних историја се од шездесетих наовамо легитимизовало. Уведена је прича о женама. Оно добро, а што имате само у Америци и нигде другде, јесте то да ја са својим пореклом, својим акцентом предајем националну историју. Француз не би предавао немачку историју и Мађар не би предавао румунску историју. Никад ме нико није питао зашто ту предајем. То је само по себи логично. С друге стране, у Америци имате то осећање да је историја неважна, да је,,вода под мостом“, да је нешто што је прошло па хајде да се бавимо нечим што ће се десити. То је основни амерички став. Док у Србији некакав брица и његов комшија који истоварује намештај стоје и бистре политику и историју. То у Америци није тако и тамо људи много мање пажње посвећују историји.           

 

Владимир Пиштало (1960) слови за једног од најзначајнијих сав ре мених срп ских при по ве дача. У његова најпознатија остварења убрајају се по ет ске прозе Сликовница, Манифести, Ноћи и Крај века, збирке прича Витраж у сећа њу, Приче из целог света и романи Миленијум у Београду и Тесла, портрет међу маскама, за који је добио НИН-ову награду. Пиштало је и аутор две необичне литерарно-биографске књиге – Александриде, бајковите повести о животу Александра Македонског, и новеле Корто Малтезе. Живи у Америци где предаје светску и америчку историју на универзитету у Вустеру, Масачусетс.

[/restrict]