У очекивању Хојт Јиа?

Мекалистер безуспешно покушава да окупи опозицију, док Јанковић настоји да постане „калиф уместо калифа“. Додуше, сада не на државном нивоу, већ мали „калиф“ у редовима опозиције. За то му можда и не треба страна помоћ, али за покушај да постане кључни играч прве лиге потребна му је, и то она која још није у игри. Но очекује да ће бити

Нашу опозициону сцену потресао је сукоб између Саше Јанковића и Демократске странке. Лидер новоствореног Покрета слободних грађана (ПСГ) оптужио је Драгана Шутановца за „колаборацију“ са Вучићем. Брзо је отишао и корак даље. Проширио је број мета. За већину првака произашлих из ДС – од Драгољуба Мићуновића, преко Чедомира Јовановића до Бориса Тадића – рекао је: „Свe су тo људи кojи су нa нaшoj пoлитичкoj сцeни jaкo дугo, a рeзултaт je лoш.“ Таквим потезима, наизглед ирационално, Јанковић пред београдске изборе сече грану на коју може да се попне и убере релевантне плодове, који би му представљали одскочну даску за даље деловање.

[restrict]

ИСКРИВЉЕНА МЕТА Саша Јанковић је, искористивши позицију „заштитника грађана“ – на коју га је реизабрала садашња власт док се претварао да је према њој кооперативан – успео максимално да се политички испромовише. У једном тренутку почео је и да се понаша као да је шеф неке опозиционе странке, а заправо је био део система, са одређеним ресурсима који су из тога произлазили. Активан, дрзак, наизглед идеолошки фанатизован у тзв. грађанском духу, брзо је успео да постане звезда радикално опозиционог, неолибералног бирачког тела и немалог дела његове „елите“. Чак су многи из тог друштва заборавили и његов јуловски бекграунд.

Тако је Јанковић, као „нови“ играч на старом политичком терену којим су некада доминирали ДС и ЛДП, дочекао председничке изборе. Циљ му је био да се пред њих у очима дела јавности наметне као освежење и опозициони фаворит, и онда ће и они којима је та циљна група битна (ако не сви, бар део њих), а раније би настојали да га игноришу у својству самосталног политичког чиниоца, морати да га подрже. Тако је и било. Шутановац је био свестан да није популаран. После серије преотимања лидерске позиције у оквирима ДС, он – као што не би био ни било који други некадашњи Тадићев доглавник – није имао кредибилитет код потенцијалних гласача. Да не би егзактно измерио колико је непопуларан, поготово у околностима када се то може упоредити са новим опозиционим играчем усмереним ка сличном бирачком телу, одлучио се да га подржи. То му је била мања штета.

Тако, ослањајући се на свој напумпани „лик и дело“, инфраструктуру ДС, буку коју су подизали његове „независне јавне личности“ и још понешто, Јанковић је постигао солидан резултат од 16 одсто на председничким изборима. Наравно, не у поређењу са Вучићевих 55 процената већ са Јеремићевих 5,7 или Радуловићевих („Доста је било“) 1,4 одсто. Саша Јанковић убедљиво је победио на изборима у којима је учествовао, а то није била трка за председника државе него за првог човека анационалне и антинационалне, до краја прозападне, опозиције. Ту му нису били битни ни Александар Вучић, ни Војислав Шешељ, иако је формално одапињао стреле у правцу шефа СНС. Мада, Јанковићу би на непријатан начин био битан Бели Прелетачевић, да се нашао испред њега. Пошто није, само је понизио и дотукао његове опозиционе такмаце.

ОПОЗИЦИОНА КЛАЦКАЛИЦА Без обзира на речено, после избора наступио је проблем за Јанковића. Његови коалициони другови, а уједно и опоненти из истог дела политичког спектра, нису намеравали да му дају подијум на који би се шампионски попео. Када су већ морали да га истрпе током председничког маратона, када је он прошао, пробали су да се праве као да се ништа није догодило. Имали смо изборе, победио је Вучић, сада настављамо борбу против њега. И то је то. Јанковић је, шта год умислио, ту битан колико и други. Разуме се, из њиховог, али не и из његовог угла. Он таква правила игре није намеравао да прихвати. Додуше, вероватно је и очекивао да ће они којима се наметнуо првом приликом пробати да га се ратосиљају.

Логично је да, као што је он покушао да искористи ДС, и та партија исто поступи с њим. Слично важи и за друге Јанковићеве „партнере“. Међутим, нико из тог друштва не сме гласачима да покаже да је тако. Опозиционо настројени бирачи желе стварање фронта против власти, или тачније неколико „покрета отпора“ – нпр. национални и грађански – који се међусобно не би сукобљавали док се не изборе са Вучићем. И веома су осетљиви на поделе и сукобе у опозицији, поготово у оквирима истих, условно речено, идеолошких зона. Кога ту доживе као изазивача проблема, тај лоше прође. Додуше, и други не прођу добро када је у првом плану представа о опозиционој подељености и слабости.

Да би се активирало умногоме деморалисано и пасивизирано опозиционо бирачко тело, потребно је да му противници власти пошаљу поруку да имају неку шансу у борби с њом. Парламентарни избори из 2016. показали су да, када опозиција делује колико-толико обједињено (у неколико коалиција), те отуда изгледа као да има реалне основе да нешто постигне – макар се радило и само о прескакању цензуса – долази до реактивирања бирача који су негативно настројени у односу на власт. Поменуте године опозиција је добила око 200 хиљада гласова више него 2014, када је била потпуно уситњена и завађена. За такву опозицију неретко нису хтели да гласају ни они којима је власт врло одбојна.

 

ЈАНКОВИЋЕВ ГАМБИТ Полазећи од свега реченог, Јанковић је чекао прилику да крене у офанзиву на ДС и друге опозиционе конкуренте, а да при томе делује принципијелно. Није му падало на памет да се помири са тиме да буде искоришћен и одбачен уместо да он друге искористи и одбаци. Ипак, није срљао. Желео је да остави утисак да је он за јединство, али да би се било шта постигло, мора се раздвојити „жито од кукоља“, или од остатка опозиције они који наводно раде за власт. За радикално опозиционо бирачко тело то је најгора оптужба, те је такво стање духова лидер ПСГ покушао да искористи.

Проценивши да је за то погодан тренутак, ових дана је Шутановца експлицитно оптужио због спремности на сарадњу са властима на тему промене Устава, док је остале лидере партија које се обраћају сличној публици прозвао због јаловости и истрошености. Отуда, имплицитно, и за кривицу у вези са успехом власти. Да ли све то значи да је наступио дефинитиван разлаз између Јанковића, ДС и других из политичког круга којим се бавимо? Одмах да кажем: не! Јанковић је само извршио операцију блицкриг типа како би ствари поставио како он жели. На неки начин рекетира „партнере“ који су пробали њега да сведу на меру за коју мисле да му припада. Он то хоће да уради са њима, или бар некима од њих, док би друге изгурао иза маргина.

Рат у тзв. грађанској опозицији штети свим њеним сегментима, али ипак највише онима који су већ истрошени. Искрено подељени они који чине тај, у Београду водећи део опозиције, немају ни теоријску могућност да узму власт у престоници и тако трасирају пут за даљи продор. Друга ствар би била ако би некадашње ДС братство, сада подељено у неколико партија и покрета – од Шапићеве екипе до оне која и даље наступа под старом фирмом, или групе око Јанковића која би могла да кандидује за градоначелника Ђиласа (како се прича) – наступило плански у више колона. Али за то им треба слога и међусобни фер-плеј. Но ако то изостане, Јанковић ће имати најмању штету. Док ће се многи подавити, он ће наставити да плива, уз наду да ће дочекати своје време.

То, уместо да заигра озбиљно, као кључни човек обједињене или промишљено подељене и усаглашене „жуте“ опозиције, наравно Јанковићу мање одговора. Међутим, добро зна да је осталима горе. Зато их је сада коцкарски притиснуо, очекујући да ће сви или бар неки од њих попустити и пристати да буде крунисан као опозициони цар. Опет, до градских избора остаје довољно времена да се на новим (империјалним) основама опозиција консолидује, односно да буду попуњене пукотине које се ради задовољавања амбиција шефа ПСГ сада проузрокују. Видећемо да ли ће Јанковићев резон испасти исправан, тј. да ли је изабрао прави тренутак, и праву стратегију да истера своје. А то, да поновим, не мора да значи да ће постати формални првак обједињене тзв. грађанске опозиције, већ и онај ко има главну реч ако наступе вишеслојно. Друго је штавише опасније, јер се локално-инострани механизми „командовања“ теже виде а све делује наводно „демократски“.

 

СПОЉНЕ КАЛКУЛАЦИЈЕ Речено је унутрашњи аспект Јанковићевог плана. Постоји и спољни. Саша је свестан да ЕУ и поготово Берлин у овом тренутку не желе веће турбуленције на Балкану. Како геополитичке, тако и унутар Србије. Драго би им било када би тзв. проевропска опозиција била јача, као коректив власти и подстрек да буде услужнија, али тренутно ништа више од тога неће. Зато Јанковић не жели да се састане са Мекалистером. Али с друге стране, екстремно евроатлантским круговима унутар ЕУ, а тим пре у САД, шаље поруке које су им по вољи, од оне о потреби да се суочимо са (измишљеним) геноцидом у Сребреници, до нужности нашег дистанцирања од Русије.

Јанковић зна да Запад жели да у Србији има приправну своју опозицију. И то не тек као дивизије на папиру већ употребљиве јуришне снаге. Као што сам рекао, у овој фази на тој страни преовлађују они којима није циљ ескалација кризе у Србији или око ње, али не значи да ни „одмерени“ берлински стратези неће ускоро проценити да им се исплати већи притисак на Београд. Тим пре то важи за вашингтонске структуре, при чему треба имати у виду да су ту старе „клинтонистичке“ снаге умногоме већ бациле сенку на Трампа и његово увелико деморалисано окружење.

Јанковић сада западњацима поручује: или нећете имати своју опозицију или ћете мене уважити; растераћу ваше старе пионе а са мном ћете морати другачије да се договарате. То подразумева како подршку њему да се устоличи у опозицији, тако и прихватање радикалнијег опозиционог деловања у односу на власт. Свакако не и покушај да се избори за било који од српских интереса (до којих је Јанковићу стало као и Ч. Јовановићу). А агресивним ставом према владајућим круговима, краткорочно Јанковић себе ограничава на већ наглашено опозиционо бирачко тело. Ако се анализирају флуктуације на релацији ДСС–ДС из прве деценије нашег века, или брзо кретање од 2012. до 2014. бирача од ДС ка СНС, видимо да у Србији постоје многобројни „лаки“ гласачи. Они се не обазиру на „идеологију“ и обично опредељују за јаку власт или наступајућег победника, односно беже са брода за који мисле да тоне. Брзо се загреју, још лакше разочарају. Плаше се радикализма, али им није страна ни прекомерна агресивност када мисле да неће изазвати опасне последице по њих.

Те бираче тренутно плаши и одбија оно што им делује као Јанковићев екстремизам. Опет, ако га мало умије и озваничи уз помоћ широке коалиције коју окупи и, коначно, добије видљиву подршку страних силника, а власт направи неку већу грешку или временом дојади (што се свакој власти пре или касније деси), оно што данас одбија многе аморфне бираче сутра може да их привлачи као знак снаге и одлучности. Зато је Јанковић нападно и охоло кренуо у широку офанзиву која данас делује ирационално. Ако буде пасивно чекао, свакако ће га прогутати понор политичке безначајности, ако дрско наступи, можда нешто, пре или касније, постигне за себе. Држави свакако призива проблеме, али то, уосталом, и многим другим политичарима није битно.

АМЕРИЧКИ ФАКТОР Западни медији признају да је Мекалистерова мисија – консолидовања проевропске опозиције у Србији – у старту доживела неуспех. Није успео ни да је окупи, а камоли с њом нешто уради. Зар то не подсећа на случајеве Македоније и Албаније где Мекалистер и Хан нису успели да реше кризе? Оне су тињале и повремено кулминирале све док се није појавила америчка коњица на челу са Брајаном званим муња. А када је она излетела из магле, Хојт Ји је брзо постројио локалне политичаре и решио ствари у интересу Вашингтона.

Можда неко овде и у иностранству хоће да тако буде и код нас. Шта ако Јанковић не баца самостално рукавицу у лице бриселским бирократама, опозиционим колегама и, сада тек узгред, Вучићу? Ако је инструисан од стране неких америчких и НАТО центара моћи како да се понаша? Да муњевитим потезима дезавуише трулу опозицију и наговести спремност на радикализацију стања у Србији на релацији власт–опозиција. Када то учини, појавиће се прави или неки нови Хојт Ји да прво уреди стање у опозицији, обезбеди јој подршку и охрабри за озбиљне ударе на власт. А онда почне и њу озбиљно да прозива и притиска.

Јанковићево, пре неки дан исказано, мишљење да је велики део наглашено прозападне опозиције у Србији истрошен, свакако деле и битни чиниоци у Америци. Они желе оне који пале ватре када им се да сигнал уместо да мирно и пријатно проводе опозиционе дане. А Саша иако није млад, има полет и амбицију политичког полетарца. Његов животни пут показује да му идеологија није битна, али и да је ради личног успеха спреман фанатично да се посвети оној за коју мисли да му доноси успех. Зато је идеалан за глобалне чиниоце који желе да одувају старе играче на нашој „жутој“ сцени и изнутра ефикасно притисну Србију ради тога да води „дијалог“ о разним питањима на начин који одговара НАТО картелу моћи.

То им је битније од промене власти, али Јанковић схвата да, с обзиром на то да је сада од ње удаљен хиљадама километара, учествујући у наведеној комбинацији, бар добија реалну шансу да је у неком тренутку дограби. То је могуће уз помоћ оних који широм света стварају кризе да би их онда решавали, а не њихових метиљавих европских сатрапа. Тим пре што се садашња власт ипак ослања на национално опредељене бираче, те и да хоће другачије да поступи, у неком тренутку ће се показати да не сме да уради оно на шта је чак и „револвером“ буду терали НАТО силници. То би за њу било опасније од сукоба с њима (поготово док се нада да ће се питати и ЕУ атлантска фракција), и ту наступа оних пет минута које чека Јанковић и за које се спрема. Све пре тога је само у функцији његовог заузимања положаја и прикупљања војске.

Уз то, Јанковић ради и оно што само по себи годи његовом егу: удара, намеће се, афирмише се. И тако помаже да уз америчку координацију Србија добије озбиљну политичку кризу коју ће онда неки вашингтонски челични изасланик решавати. Тамо уосталом и мисле да ЕУ, у чију периферну зону желе да нас територијално осакаћене угурају, мало или чак и ништа не вреди. Такви су јој и комесари који код нас долазе. С тим се слажем. Једино је питање да ли су Американци добро промислили да ли је Јанковић стварно способан ишта да уради? Једно је опасна поза и бескрупулозност, а друго политички капацитет да се нешто велико учини. Позитивно или разарајуће – није битно – сада говоримо о техници, а не вредностима. Прагматизам, који у најбруталнијем виду не мањка Јанковићу, само је елемент политичког капацитета, али не и његов синоним. Срећом!          

[/restrict]