Речи које светле

Велика базјашка повеља која се традиционално додељује на међународној књижевној манифестацији Дани Преображења Срба у Румунији ове године је припала Радомиру Уљаревићу

Велика базјашка повеља ове године је припала Радомиру Уљаревићу, истакнутом српском писцу који живи и ради у Црној Гори. Награда је уручена у порти манастира Базјаш у присуству Његовог преосвештенства владике Лукијана, челника Савеза Срба у Румунији, али и српских писаца из Канаде, Швајцарске, Аустрије, Немачке, Србије, Републике Српске и Румуније.

Овим високим књижевним признањем Радомир Уљаревић придружује се низу великана српске поезије, међу њима Ивану В. Лалићу, Брани Петровићу, Миодрагу Павловићу, Слободану Ракитићу, Матији Бећковић, Јовану Зивлаку, Милану Комненићу и другима.

Манифестација коју већ 24 године организује Савез Срба у Румунији одржана је од 17. до 20. августа у Темишвару, Базјашу, Белобрешки, Старој Молдави и Соколовцу. У наставку објављујемо беседу добитника Радомира Уљаревића коју је изговорио приликом уручивања награде.

[restrict]

БЕСЕДА У МАНАСТИРУ БАЗЈАШ Недостојан, уочи Преображења Господњег, у порти ове светиње, манастира који је Свети Сава измолио од Господа, и који је чудом преображења створен из ријечи Базјаш, са радошћу захваљујем на части која је указана поезији коју потписујем.

А пошто смо овдје, на румунској страни подијељеног Баната, казаћу једну преображењску пјесму великог румунског пјесника Никите Станескуа – Срби, која је чисто свједочанство о љубави наших народа, у којој, ријечи као да силазе са горе Тавора:

Нека ђаво носи оног који ће лећи

на српско срце.

Неће уснути ни за трен.

Викнуће великој птици

која је уместо неба

над Србијом:

Гушим се, гушим се!

Зашто ми Ти птицо, удишеш ваздух?

А птица ће одговорити:

То није ваздух за дисање,

ово је ваздух за пјевање.

У овим стиховима се смјењују свјетлоносне слике, преобржава се велика птица у небо, цвркут у говор, дисање у пјевање.

У оно доба кад су једине играчке биле ријечи, ријечи које свијетле, као дјеца смо се њима играли, преображавали смо их мијењајући њихова значења, и обасјања. Ваљда због тога, овај преображењски празник у мом лаичком доживљају значи – преображење ријечи (мада се према народном знању преображавају и гора и вода – освједочићемо се колико је сутра).

Поезија јесте преображење ријечи. Преображене ријечи оживљавају, и попут свитаца одлијећу у живот. И оне самостално опстају, горе као свијеће, тако зажежене трају као жива бића. Пјесме одиста јесу жива бића. Зато је игра са ријечима неупоредива и бескрајно узбудљива. И за писце, и за читаоце – посвједочиће то и једни и други.

Каква је онда та сушта ријеч, огњена ријеч, та луча из које је Бог све створио (а стварао је преображавајући је). То је она пјесничка ријеч коју према Његошу Свемогући изговара творитељном зањат поезијом. Заиста, шта би друго била поезија ако није сјећање на ту свјетлоносну ријеч, као сјећање на Творца. И то преображење је божанска поезија, небеско пјесништво на дјелу.

Откуд би друго поезија задобијала такву моћ да мијења свијет. И да мијења свјетове! А каква је моћ поезије искусио је српски народ који чудом Божјим опстаје благодарећи тој ријечи. Од народне поезије до краја свијета и вијека. Српска култура, српска духовност, српска умјетност, фрескосликарство, иконопис, и уопште умјетност средњовјековља, једно је од највећих, најзагонетнијих чуда овога свијета.

ПРЕОБРАЖЕЊСКА СТВАРНОСТ Ево како нас та ријеч окупља и овдје, и на сваком мјесту, и како поезија бива оно ткиво које нас везује тамо гдје нас је историја раздвајала, и на нас заборављала.

То обасјање, то живо ткиво поезије, то унутрашње ткање, чува светињу ријечи. Поезија је служба тој ријечи Божјој, служба Творцу који се ослонио искључиво на Ријеч.

А пјесници непрекидно приносе своју службу у унутрашњем храму који чува велико сјећање на Ријеч. Тако је природно што поезију често, као и вечерас, слушамо у порти цркве, у окружењу храма, тамо гдје се призива Свети дух у служби Божјој, призива се сјећање на Ријеч, Логос Божји. Сваки пут кад се нађемо пред лицем цркве православне, пред иконама и пред светим олтаром, ми и себе доживимо дијелом те непоновљиве, преображењске стварности.

На овом мјесту примити награду која се даје у славу и част поезије, сјећајући се догађаја на гори Тавору, то подразумијева неупоредиву одговорност, и оданост оној ријечи из које је све настало. Нека је благословен Господ и име Његово свето, и молим се нека Његово свето преображење учини силом Духа светога, да испуним тај подвиг оданости. И нека преобрази и нас и нашу ријеч!

Јер та горућа, жива ријеч, рећи ће нам она птица која је преображена у небо, јесте ваздух који дишемо, али то није ријеч за дисање, то је ријеч за пјевање!          

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *