Проф. др Миломир Степић – Косово је тврђава Балкана, чувајмо зидине!

У Приштини нико и не помишља да „одбаци мит“ о илирском пореклу и аутохтоности Албанаца на Балкану. Само се у Београду као епидемија шири „култура малодушности“. Или је нешто друго у питању?

Чујемо поруку „Устав под мишку, па ако можете у Приштину“, позивање на „реалност“, „одбацивање митова“, бригу за „будућност наше деце“, да би избегавање новог рата требало да буде наша „црвена линија“, колико ћемо имати албанских посланика у Скупштини „чак и да нам врате Косово“… Не може да се доведе у питање искрена забринутост тих интелектуалаца за будућност нације и државе. Али има ту нешто чудно. Никада нисмо чули неког политичара (бившег или садашњег, на власти или у опозицији), академика, бизнисмена, новинара, глумца… да у Загребу, у време постојања Републике Српске Крајине, малициозно сугерише Хрватима да узму „Устав под мишку, па ако могу у Книн“. Не – они су се спремали да промене „реалност“. То не значи да су мање од нас „бринули за будућност своје деце“ када су их мобилисали за Олују. У Сарајеву нико не помишља да прихвати „реалност“ Републике Српске, већ се све чини да се БиХ унитаризује. У Приштини нико и не помишља да „одбаци мит“ о илирском пореклу и аутохтоности Албанаца на Балкану. Само се у Београду као епидемија шири „култура малодушности“. Или је нешто друго у питању? А „наша деца“ су много способнија и спремнија за „будућност“ него што мислимо. И не очекују размажено да им ми све решимо. Не кваримо их!, каже у разговору за „Печат“ проф. др Миломир Степић, научни саветник у Институту за политичке студије. 

Политички естаблишмент нам саветује да је време да се одрекнемо прошлости, нашег светосавског пута, косовског и видовданског завета зарад „европске будућности“. Да ли евентуалне економске добити могу да надокнаде једном народу одрицање од кључних елемената националне свести?

Сугестија да „прошлост оставимо историчарима“ није да је заборавимо већ да је не користимо као искуство за садашњост и будућност. Захтев да не робујемо опредељењу за „небеску“, него само за наводно стварну, реалну, будућу, прагматичну, материјалистичку, конзумеристичку Србију представља атак на колективну самоспознају и пресецање националног континуитета и вертикале. Јер „ко не зна одакле долази, не зна ни куда иде“. (Пре)поручена „промена свести“ мање се односи на заиста потребно побољшање националне дисциплине, посвећености, организованости, истрајности…, колико на „културу заборава“ о деловању традиционалних српских супарника (западних сила и суседа), па чак и на цивилизацијску конверзију. То производи катастрофалне последице – не само унутрашњу поцепаност већ и растрзаност (располућеност) земље и народа (према С. Хантингтону). Никакве економске користи не могу да буду замена за тако изазван процес националног самоуништења. Напротив, евентуални економски „суфицити“ трошили би се на „лечење“ нарасле друштвене конфликтности, а не на прворазредне националне задатке као што је косовско-метохијски.    

Очигледно је да Запад чини све да Србију лиши Косова и Метохије. Штавише, настоји да примора Србију да на то сама пристане. О чему се ради? Какав је геополитички значај Косова и Метохије? Шта у практичном смислу губи Србија хипотетичким одузимањем Косова и Метохије?

У пропагандном рату питање Косова и Метохије прво се перфидно сведе на духовну димензију (као да је то мало и неважно!), да би се одмах закључило како се то „не сипа у трактор“, како се треба борити за „земаљску Србију“ и како нам је то „препрека на путу у ЕУ“ где ће бити „решени сви наши проблеми“ (Г. Свилановић). А Косово и Метохија представљају и par excellence практично питање. Оставимо овом приликом по страни природне потенцијале, чијим коришћењем би Србија могла да буде регионални економски „џин“ (што је, са српског становишта, сложићемо се, боље него да буде „патуљак“!). Геополитички посматрано, косовско-метохијски простор је део „Централне области Балканског полуострва“ (Ј. Цвијић), тј. немерљиво важног „балканског Heartland-а“ који омогућава контролу много веће целине, кључних комуникација, важних стратегијских праваца и уопште – Catene mundi. Истовремено, симболизује „фитиљ“ којим његов (не)посредни управљач може да запали читаво „балканско буре барута“. Ослањајући се на физичкогеографске предиспозиције, историјску улогу и континуиран геополитички значај, ја сам Косово и Метохију назвао „геополитичком макротврђавом Балкана“.

Која су својства и геополитичка улога геополитичке макротврђаве Балкана?

Структура „макротврђаве“ је сложена, али поједноставимо је. Њена „унутрашњост“ („двориште“) су две велике котлине – Велико Косово и Метохија (са Дреницом између). Оне су окружене високим планинским венцима – Шар-планином, Паштриком, Коритником, Богићевицом, Хајлом, Рогозном, Копаоником, Гољаком… – који их штите као огромне „зидине“. У „макротврђаву“ је практично могуће ући и из ње изаћи само кроз неколико лако брањивих „капија“ – клисуру Белог Дрима, Ибарску, Качаничку, Кончуљску… и превоја Мердаре, Преполац, Дева, Морина… Она је у средњем веку била тешко освојива, а богата водом, плодним земљиштем и рудама, те стога идеална за централну територију српске државе. Наши преци несумњиво су имали врхунска геоекономска, геополитичка и геостратегијска знања. И док су држали непријатеља изван ње (победа над Османлијама код Плочника у Топлици 1386) било је шансе за опстанак, али када су га пустили унутра (Косовска битка 1389) било је готово. Суштински, ни данас се није променио значај Косова и Метохије као „макротврђаве“ Балкана, упркос савременом начину ратовања. Аналогно, више од шест векова касније, све док су брањене „зидине“ (Кошаре су симбол) опстајала је и целовитост Србије, али када је непријатељ ушао у „макротврђаву“ јуна 1999. године  – ето где смо сада. Зар није одмах направио „Бондстил“? Дакле, неупитан је геополитички значај Косова и Метохије за Србију. То није само 12,3 одсто њене територије већ неупоредиво више. И прагматично посматрано.

Често чујемо да Београд брани интересе Срба у Грачаници, Штрпцу… На сличним идејама, кажу, засниваће се и „Декларација о опстанку нације“. Колико је опасно истицање да бранимо српско становништво, а да се ни речју не помиње државна територија? Да ли тако пристајемо на њихов статус дијаспоре?

Тек ћемо видети шта ће бити од „Декларације…“. Громогласно се најављује, а сами најављивачи кажу да није написано ни прво слово. Озбиљна намера подразумева дискрецију. Ако одбрана српских интереса не подразумева и територијални смисао, онда је унапред осуђена на неуспех. Нису политички, демографски, језички, културни, економски и други аспекти српског опстанка и просперитета виртуелни, већ опросторени. Наши суседи дају нам очигледан пример: Хрвати не одступају ни од педља територије – од Превлаке, до Пиранског залива, од дунавских ада и меандара до Трдиновог врха. Али бојим се да ће наши политички прваци, инхибирани наметнутим синдромом „деведесетих“ и „великосрпства“, вешто заобићи да помену српски простор, тј. српске земље, појам који постоји и у нашој званичној химни. А лишени територијалне димензије у очувању својих интереса Срби ће бити у позицији као данас у Хрватској, Федерацији БиХ, Црној Гори, БЈРМ. Зато нема ни тзв. Заједнице српских општина на Косову и Метохији (а у Србији!?) јер то „мирише“ на нешто територијално. Има и оних који сматрају да је то предложак за нове поделе.   

У функцији чега је поновно оживљавање идеје о могућој подели Косова и Метохије?

Ради се не само депласираној и са српског становишта погубној већ и о неоригиналној компилацији погрешне формуле „помирења историјског и етничког права“ архитекте Б. Крстића и passé идеје „оца нације“ Д. Ћосића. Када се помене реч подела, то укључује експлицитно признавање независности и чланство у УН оног дела који не би припао Србији. Да подсетим: то је кршење Устава, ма колико то некима ништа не значило. Уосталом, куда би била трасирана линија поделе? Готово се подразумева да предлагачи рачунају на четири северне општине, мада би се Северна Митровица тешко добила (са очекивано пристрасним образложењем страних посредника „да се не дели град“ и примерима Мостара и Сарајева). Тако би пилатовски опрали руке, позвали се, наравно, на „реалност“ и обезбедили наводни алиби како смо „ипак нешто добили“. И онда је Поглавље 35 и чланство у ЕУ „завршена ствар“. Ето наше среће. Важно је да се све завршило (а није!), без обзира што је лоше. А шта остаје са друге стране линије поделе на (доказану) немилост „оправдано фрустрираних Албанаца“? Српско становништво, приватно, црквено и државно земљиште, привредни објекти, огромни природни ресурси, историјски репери, готово сви манастири… Ах, да – њима ће бити обезбеђена сва права и заштита ЕУ и НАТО-а, што се и до сада показало баш као делотворно. Заборављамо да ако се „отпакује пакет“ поделе, онда у обзир долази и опција размене територија, тј. захтев за компензацијом у виду Прешева, Бујановца и Медвеђе. Тако би био пресечен Коридор 10, што би многе веома погодило јер би им искомпликовало одлазак на море у Грчку.   

Спочитава нам се и да смо, за разлику од Албанаца, слаба, демографски посрнула нација, она која свој будући живот дугује „пројектованој“ економији. Како у светлу ових теза објаснити да су скандинавске земље пример да демографија нема везе са стандардом?

У манипулацији да је низак природни прираштај (и српски) у највећој мери резултат економских проблема предњаче „коректни“ научници, а њима се радо придружују политичари. Управо је супротно, а узроке би требало тражити другде. Чињеница је да један муслимански Бангладеш, који је готово 120 пута мањи од православне Русије, има далеко више становника од ње. Албанци су сиромашнији од Срба, а ипак су популационо експанзивнији од Срба. Али емиграција, повећан морталитет као последица бомбардовања и пад наталитета почињу и код њих да узимају данак. Они међу Србима који заговарају тезу „ослободимо се Косова“ служе се псеудоаргументом да „два милиона косовских Албанаца неће да живи у Србији“. Задржимо се само на тој погрешној цифри: према попису из 2011. који је спровела „привремена институција“ тзв. Статистички завод Косова (уз све његове недостатке), укупан број становника Косова и Метохије износио је мало више од 1,7 милиона, од којих је Албанца било нешто више од 1,5 милиона. Будући да је у међувремену дошло до њихове масовне емиграције (нарочито 2014–2015), садашњи број је знатно мањи. Слично је и у самој Албанији.         

А решење? Или решавање? Какви геополитички услови би требало да се стекну за акцију Кошава (ваш сјајан текст на порталу Факти)? Да ли је реч о само нашем избору…?

Чему журба и инсистирање на „коначном решењу“ када је timing очигледно неповољан? Косово и Метохија данас играју велику, позитивну улогу: на парадоксалан начин нас бране од пријема у ЕУ. Јер ЕУ је одавно прошла свој зенит и сада је на низбрдици. Она постаје ствар прошлости, а ми идемо у будућност, зар не? У огледу који помињете поставио сам паралелу између хрватске Олује и могућности српске Кошаве на Косову и Метохији у очекивано новим геополитичким околностима. Главни услови су промена глобалног поретка (у току је), смена доминантне силе на Балкану (борба се распламсава) и српска спремност да се нова „реалност“ искористи (није неостварива као што изгледа).

Током 19. и 20. века, посебно после Берлинског конгреса, Срби су ретко могли да бирају облик државних и балканских интеграција. Да ли Запад улогу коју је некад наменио Хрватима, данас, кроз стварање западнобалканске царинске уније, препушта Албанцима, како би онемогућио српске интеграције?

Онемогућавање да се српске земље интегришу у јединствену српску државу јесте једна од балканских геополитичких константи. Зашто? Зато што „од Беча до Цариграда нема већег народа од нашега“ (Ј. Цвијић) и што би, у том случају, у једном од кључних региона света настала морфогеографски компактна, релативно пространа, етнички прилично хомогена и многољудна, ресурсима богата, економски перспективна и геополитички одлично позиционирана држава. При томе, због српске припадности православној цивилизацији и телурократском геополитичком коду, она се на Западу апострофира као „непоправљиво“ проруска. А то не сме да се дозволи. Ако већ не може да се спречи да већина српског народа и простора буде у једној држави, онда она неће бити само српска, већ југословенска, а у њеним границама и српски „обуздавачи“. Суштински се до дана-данашњег ништа није променило. Али не замењују Албанци Хрвате већ су заједно на истом послу – једни са северозапада, а други са југоистока. За парирање српском чиниоцу није довољан само један „извршилац“. Сведоци смо да их је све више.      

Да ли је економско, политичко и друго слабљење Србије у функцији сталног интереса наших непријатеља: свођења Србије на преткумановске границе?

Србија представља персонификацију читавог српског чиниоца на Балкану. Управо свођење свих Срба и српских земаља само на Србе Србијанце и Србију јесте само један корак у „обуздавању“ српског чиниоца, који Запад сматра превеликим и прејаким у регионалним размерама. Ради тога су републичке „неадекватне границе“ (С. Хантингтон) претворене у државне, уведене су антисрпске санкције, пала је Република Српска Крајина, смањена Република Српска, окупиран косовско-метохијски део Србије, расрбљује се Црна Гора, на све стране се афирмише геополитички некрофилно неојугословенство, Србима се намеће „комплекс кривице“… И резидуална, постјугословенска Србија сматра се недопустиво снажном. Некадашње титоистичко гесло „Слаба Србија – јака Југославија“ наследила је још апсурднија неформална крилатица „Мала Србија – стабилан Балкан“. Стога се ампутацијом Косова и Метохије и претећом центрифугалношћу Војводине очигледно врши њено додатно принудно смањивање и територијално уједначавање са 1995. оцеловљеном Хрватском и све унитаризованијом БиХ. И ту није крај јер „Дамоклов мач“ сепаратистичких намера и великодржавних аспирација и даље прети.

Који је основни унутрашњи покретач што успева да ради великоалбанских циљева мобилише све Албанце, без обзира на њихову верску и етнорегионалну припадност?

Постоји више таквих унутрашњих покретача. Један од несумњиво снажних јесте етногенетска и државотворна „доцња“. Албанска нација се релативно касно ствара, и то добрим делом уз спољашњу помоћ, те после осталих балканских нација улази у фазу националног еманциповања, романтизма и популационо-просторног експанзионизма. Стога је и данас присутна архаична породична, клановска, фисовска организација, па и дуализам Геге–Тоске. Државу су, такође, добили захваљујући страним геополитичким интересима да се Србији (посредно Русији) онемогући излаз на море. Будући да њеним габаритима и границама нису били задовољни, осмислили су великодржавни пројекат и упорно, дисциплиновано га спроводе. Али кључни интегративни и експанзионистички мотив јесте теза о илирском пореклу и аутохтоности на Балкану, коју нико од њих неће или не сме да доведе у питање. На томе темеље „право“ да поврате територије са којих су их наводно досељени Јужни Словени (првенствено Срби) потисли у гудуре данашње Албаније. Данас све више долази до изражаја утицај ислама, па и милитантног исламизма.   

Чак и да хипотетички пристанемо на независност „косовске творевине“, да ли је ту крај? Настаје ли „вечни мир“ и „стабилност региона“? Можемо ли после тога да се „посветимо економском развоју“?

Ни говора. Ни званичници Албаније, а нарочито сецесионистички прваци на Косову и Метохији, том свеалбанском „Пијемонту“, не крију да су им експанзионистичке амбиције много веће и да је за то „дошао тренутак“. Помињање Ниша не би требало да сматрамо њиховим претеривањем, са образложењем да их у том граду готово нема. Некада их није било ни у Призрену. Зато пристајање на „независност Косова“ и чланство у УН само за наивне, малодушне и злонамерне „решава проблем“. Штавише, погрешно је рећи „никада нећемо признати косовску независност“ (што имплицира да она постоји, али ми то не признајемо), већ „за нас је косовска независност непостојећа“. А на Балкану је „вечни мир“ илузија. Као и „непроменљивост граница“. Нарочито „стабилност региона“ и садашња Србија као њен „гарант“. Како може да се прогласи „оазом стабилности“ земља која не контролише велики део своје територије, тј. њено историјско језгро, где је сецесионизам доведен готово до краја, где се налазе страна управа, полиција, војска, војна база…, где је сопствено становништво затворено у гета и животно угрожено, где су узурпирани огромни и развојно респектабилни природни ресурси и привредни објекти…?  

Да ли су кроз историју Албанци икад били ближи остварењу „Велике Албаније“?

Сада су најближи не само зато што их у томе подржава водећа светска сила и што се то уклапа у њене геополитичке интересе већ и што угрожене земље не пружају адекватан отпор. А то је проузроковано њиховом (добровољном или изнуђеном) интеграционом оријентацијом управо ка трансатлантским организацијама (ЕУ, НАТО), које су спонзор албанског gross-staaterei-а. У супротном, зар не би било логично да оне синхронизовано антивеликоалбански делују, те на тој основи направе коалицију, савез, унију. Тим пре што се ради о цивилизацијски истородним народима и државама, чији су интереси у „логичној симбиози“.

Великоалбански експанзионизам, дакле, угрожава и Србију и друге земље. Чини ли вам се да је њихова успаваност у великој мери самозаваравајућа?

Њихова „успаваност“ јесте самозаваравајућа. Резултат је слабости и гурања проблема „под тепих“ у нади да ће се великоалбански „цунами“ зауставити сам од себе. Све док је само Србија била „на менију“, остали су, као „добри момци“, саучествовали у стереотипу да се ради о српској пропаганди. А онда је на ред дошла БЈР Македонија и сав апсурд њеног тампонског геополитичког карактера. Црна Гора се нада да се укључивањем у НАТО „извукла“. И Грчка, такође, мислећи да је као „стара евроатлантска чланица“ имуна на балканизацију. Будући да постоји више опција „етничке“, „историјске“, „природне“… великоалбанске творевине, узео сам у обзир територијалну „средњу вредност“ и апроксимативне границе, те израчунао губитке угрожених држава у површини (и процентуално), градовима, важним долинама, котлинама, комуникацијама… у случају да се она оствари. Србија би изгубила око 22 одсто територије, и то не само Косово и Метохију већ и широк околни појас. Али би као држава могла како-тако да опстане, до прилике за реконкисту. Исто важи и за Грчку, која би остала без нешто више од десетине територије на северозападној периферији (Епир). Међутим, БЈР Македонија, без више од половине земље, главног града и већег дела повардарске „кичме“, била би осуђена на нестајање. И Црна Гора би се тешко одржала, будући да би се унутар „Велике Албаније“  нашло више од трећине њене територије, главни град Подгорица, лука Бар, најплодније површине, коридор долином Мораче…   

На који начин је великоалбански пројекат у служби интереса Запада, првенствено САД?

Албанци су амерички дужници јер су им они политичко-дипломатски, пропагандно, економски и војно помогли да у великој мери остваре свој великодржавни сан. Стога САД сматрају да ће Албанци бити њихов веома поуздан експонент на Балкану, до краја привржени трансатлантизму и ефикасна препрека не само трансбалканској оси руског „малигног утицаја“ већ и вардарско-моравском вектору кинеског „Новог пута свиле“. Контрола Отрантских врата, као несумњиви албански адут, великоалбанском експанзијом се „армира“ и „дограђује“ тако што се повећава стратегијска дубина укључивањем косовско-метохијске и других области. На тај начин САД инсталирају веома снажног вазала који ће моћи да парира Србима као „балканским Русима“ и да, ако буде потребно, омогући непосредан амерички продор у само „срце“ Балкана.  

Како се у то уклапа идеја о градњи аутопута Драч–Тирана–Приштина–Ниш, те повезивање јадранског и црноморског басена?

Он би био кључни стратегијски правац и комуникацијски коридор поменутог продора, али и интегративна „кичма“ Велике Албаније. Уосталом великим делом већ је изграђен и зове се Ауто-пут „Ибрахим Ругова“. Да ли ће, као доказ нормализације односа, тај назив да важи и за деоницу Мердаре–Ниш – видећемо. Ствари су много јасније (и геополитички) када се погледају државе и фирме ангажоване на изградњи, а још јасније када се знају финансијери. Гле чуда, не појављују се они први пут у постконфликтним областима. Али можемо то да посматрамо и кроз ружичасте наочаре: шта би било да се геополитичка „реалност“ промени и да се у простору, који је према „Си-Ен-Ен“ топографији назван „Западни Балкан“, формира постатлантистички субпоредак? Онда би српски чинилац могао да постане „фаворит“, а тај ауто-пут би имао обрнут смер продора – Ниш–Приштина–Тирана–Драч – водећи Србију на море као 1913. Какво бисмо му име дали?

Како би тзв. Западни Балкан требало да изгледа да би био прихватљив Западу?

Најкраћи одговор је да буде атлантистички. Да његов природан, логичан, континенталистички, тј. евроазијски геополитички идентитет буде угушен. Да нема ни најмањег руског и кинеског утицаја. Да клијенти Запада имају што већу територију, те привилегован политички и економски положај. Да наметнуте границе остану на штету Срба и да се српске земље и даље цепају и сажимају. Да Србија буде што мања и што слабија, а истовремено стигматизована за великосрпски „грех“. Да Срби, опасни као „руска предстража на Балкану“, прихвате „промену свести“. Да у томе главну улогу игра њена покондирена елита. Да постане нормално да у Србији чак и државни званичници говоре Косово, али не и Метохија. Да водеће политичке личности земље наводе да „Србија има седам милиона становника“, посредно искључујући становнике (а тиме и територију) Косова и Метохије. Да у српском гимназијском уџбенику географије Косово и Метохија буду картографски представљени као независна држава, а да на корицама албанског средњошколског уџбеника географије буду приказане области „Велике Албаније“…    

Да ли је могуће остварити геополитички интерес заједно са својим непријатељима?

Јесте: у програмима и деловању неких наших странака, намножених НВО, разних удружења, медија, извиканих угледника… Није: према очуваном сувислом ставу већине народа, мишљењу традиционално васпитаних и истински образованих српских интелектуалаца, оријентацији националних институција, опредељењима све бројнијих организација забринутих за опстанак и напредак народа и државе.