U Prištini niko i ne pomišlja da „odbaci mit“ o ilirskom poreklu i autohtonosti Albanaca na Balkanu. Samo se u Beogradu kao epidemija širi „kultura malodušnosti“. Ili je nešto drugo u pitanju?
Čujemo poruku „Ustav pod mišku, pa ako možete u Prištinu“, pozivanje na „realnost“, „odbacivanje mitova“, brigu za „budućnost naše dece“, da bi izbegavanje novog rata trebalo da bude naša „crvena linija“, koliko ćemo imati albanskih poslanika u Skupštini „čak i da nam vrate Kosovo“… Ne može da se dovede u pitanje iskrena zabrinutost tih intelektualaca za budućnost nacije i države. Ali ima tu nešto čudno. Nikada nismo čuli nekog političara (bivšeg ili sadašnjeg, na vlasti ili u opoziciji), akademika, biznismena, novinara, glumca… da u Zagrebu, u vreme postojanja Republike Srpske Krajine, maliciozno sugeriše Hrvatima da uzmu „Ustav pod mišku, pa ako mogu u Knin“. Ne – oni su se spremali da promene „realnost“. To ne znači da su manje od nas „brinuli za budućnost svoje dece“ kada su ih mobilisali za Oluju. U Sarajevu niko ne pomišlja da prihvati „realnost“ Republike Srpske, već se sve čini da se BiH unitarizuje. U Prištini niko i ne pomišlja da „odbaci mit“ o ilirskom poreklu i autohtonosti Albanaca na Balkanu. Samo se u Beogradu kao epidemija širi „kultura malodušnosti“. Ili je nešto drugo u pitanju? A „naša deca“ su mnogo sposobnija i spremnija za „budućnost“ nego što mislimo. I ne očekuju razmaženo da im mi sve rešimo. Ne kvarimo ih!, kaže u razgovoru za „Pečat“ prof. dr Milomir Stepić, naučni savetnik u Institutu za političke studije.
Politički establišment nam savetuje da je vreme da se odreknemo prošlosti, našeg svetosavskog puta, kosovskog i vidovdanskog zaveta zarad „evropske budućnosti“. Da li eventualne ekonomske dobiti mogu da nadoknade jednom narodu odricanje od ključnih elemenata nacionalne svesti?
Sugestija da „prošlost ostavimo istoričarima“ nije da je zaboravimo već da je ne koristimo kao iskustvo za sadašnjost i budućnost. Zahtev da ne robujemo opredeljenju za „nebesku“, nego samo za navodno stvarnu, realnu, buduću, pragmatičnu, materijalističku, konzumerističku Srbiju predstavlja atak na kolektivnu samospoznaju i presecanje nacionalnog kontinuiteta i vertikale. Jer „ko ne zna odakle dolazi, ne zna ni kuda ide“. (Pre)poručena „promena svesti“ manje se odnosi na zaista potrebno poboljšanje nacionalne discipline, posvećenosti, organizovanosti, istrajnosti…, koliko na „kulturu zaborava“ o delovanju tradicionalnih srpskih suparnika (zapadnih sila i suseda), pa čak i na civilizacijsku konverziju. To proizvodi katastrofalne posledice – ne samo unutrašnju pocepanost već i rastrzanost (raspolućenost) zemlje i naroda (prema S. Hantingtonu). Nikakve ekonomske koristi ne mogu da budu zamena za tako izazvan proces nacionalnog samouništenja. Naprotiv, eventualni ekonomski „suficiti“ trošili bi se na „lečenje“ narasle društvene konfliktnosti, a ne na prvorazredne nacionalne zadatke kao što je kosovsko-metohijski.
Očigledno je da Zapad čini sve da Srbiju liši Kosova i Metohije. Štaviše, nastoji da primora Srbiju da na to sama pristane. O čemu se radi? Kakav je geopolitički značaj Kosova i Metohije? Šta u praktičnom smislu gubi Srbija hipotetičkim oduzimanjem Kosova i Metohije?
U propagandnom ratu pitanje Kosova i Metohije prvo se perfidno svede na duhovnu dimenziju (kao da je to malo i nevažno!), da bi se odmah zaključilo kako se to „ne sipa u traktor“, kako se treba boriti za „zemaljsku Srbiju“ i kako nam je to „prepreka na putu u EU“ gde će biti „rešeni svi naši problemi“ (G. Svilanović). A Kosovo i Metohija predstavljaju i par excellence praktično pitanje. Ostavimo ovom prilikom po strani prirodne potencijale, čijim korišćenjem bi Srbija mogla da bude regionalni ekonomski „džin“ (što je, sa srpskog stanovišta, složićemo se, bolje nego da bude „patuljak“!). Geopolitički posmatrano, kosovsko-metohijski prostor je deo „Centralne oblasti Balkanskog poluostrva“ (J. Cvijić), tj. nemerljivo važnog „balkanskog Heartland-a“ koji omogućava kontrolu mnogo veće celine, ključnih komunikacija, važnih strategijskih pravaca i uopšte – Catene mundi. Istovremeno, simbolizuje „fitilj“ kojim njegov (ne)posredni upravljač može da zapali čitavo „balkansko bure baruta“. Oslanjajući se na fizičkogeografske predispozicije, istorijsku ulogu i kontinuiran geopolitički značaj, ja sam Kosovo i Metohiju nazvao „geopolitičkom makrotvrđavom Balkana“.
Koja su svojstva i geopolitička uloga geopolitičke makrotvrđave Balkana?
Struktura „makrotvrđave“ je složena, ali pojednostavimo je. Njena „unutrašnjost“ („dvorište“) su dve velike kotline – Veliko Kosovo i Metohija (sa Drenicom između). One su okružene visokim planinskim vencima – Šar-planinom, Paštrikom, Koritnikom, Bogićevicom, Hajlom, Rogoznom, Kopaonikom, Goljakom… – koji ih štite kao ogromne „zidine“. U „makrotvrđavu“ je praktično moguće ući i iz nje izaći samo kroz nekoliko lako branjivih „kapija“ – klisuru Belog Drima, Ibarsku, Kačaničku, Končuljsku… i prevoja Merdare, Prepolac, Deva, Morina… Ona je u srednjem veku bila teško osvojiva, a bogata vodom, plodnim zemljištem i rudama, te stoga idealna za centralnu teritoriju srpske države. Naši preci nesumnjivo su imali vrhunska geoekonomska, geopolitička i geostrategijska znanja. I dok su držali neprijatelja izvan nje (pobeda nad Osmanlijama kod Pločnika u Toplici 1386) bilo je šanse za opstanak, ali kada su ga pustili unutra (Kosovska bitka 1389) bilo je gotovo. Suštinski, ni danas se nije promenio značaj Kosova i Metohije kao „makrotvrđave“ Balkana, uprkos savremenom načinu ratovanja. Analogno, više od šest vekova kasnije, sve dok su branjene „zidine“ (Košare su simbol) opstajala je i celovitost Srbije, ali kada je neprijatelj ušao u „makrotvrđavu“ juna 1999. godine – eto gde smo sada. Zar nije odmah napravio „Bondstil“? Dakle, neupitan je geopolitički značaj Kosova i Metohije za Srbiju. To nije samo 12,3 odsto njene teritorije već neuporedivo više. I pragmatično posmatrano.
Često čujemo da Beograd brani interese Srba u Gračanici, Štrpcu… Na sličnim idejama, kažu, zasnivaće se i „Deklaracija o opstanku nacije“. Koliko je opasno isticanje da branimo srpsko stanovništvo, a da se ni rečju ne pominje državna teritorija? Da li tako pristajemo na njihov status dijaspore?
Tek ćemo videti šta će biti od „Deklaracije…“. Gromoglasno se najavljuje, a sami najavljivači kažu da nije napisano ni prvo slovo. Ozbiljna namera podrazumeva diskreciju. Ako odbrana srpskih interesa ne podrazumeva i teritorijalni smisao, onda je unapred osuđena na neuspeh. Nisu politički, demografski, jezički, kulturni, ekonomski i drugi aspekti srpskog opstanka i prosperiteta virtuelni, već oprostoreni. Naši susedi daju nam očigledan primer: Hrvati ne odstupaju ni od pedlja teritorije – od Prevlake, do Piranskog zaliva, od dunavskih ada i meandara do Trdinovog vrha. Ali bojim se da će naši politički prvaci, inhibirani nametnutim sindromom „devedesetih“ i „velikosrpstva“, vešto zaobići da pomenu srpski prostor, tj. srpske zemlje, pojam koji postoji i u našoj zvaničnoj himni. A lišeni teritorijalne dimenzije u očuvanju svojih interesa Srbi će biti u poziciji kao danas u Hrvatskoj, Federaciji BiH, Crnoj Gori, BJRM. Zato nema ni tzv. Zajednice srpskih opština na Kosovu i Metohiji (a u Srbiji!?) jer to „miriše“ na nešto teritorijalno. Ima i onih koji smatraju da je to predložak za nove podele.
U funkciji čega je ponovno oživljavanje ideje o mogućoj podeli Kosova i Metohije?
Radi se ne samo deplasiranoj i sa srpskog stanovišta pogubnoj već i o neoriginalnoj kompilaciji pogrešne formule „pomirenja istorijskog i etničkog prava“ arhitekte B. Krstića i passé ideje „oca nacije“ D. Ćosića. Kada se pomene reč podela, to uključuje eksplicitno priznavanje nezavisnosti i članstvo u UN onog dela koji ne bi pripao Srbiji. Da podsetim: to je kršenje Ustava, ma koliko to nekima ništa ne značilo. Uostalom, kuda bi bila trasirana linija podele? Gotovo se podrazumeva da predlagači računaju na četiri severne opštine, mada bi se Severna Mitrovica teško dobila (sa očekivano pristrasnim obrazloženjem stranih posrednika „da se ne deli grad“ i primerima Mostara i Sarajeva). Tako bi pilatovski oprali ruke, pozvali se, naravno, na „realnost“ i obezbedili navodni alibi kako smo „ipak nešto dobili“. I onda je Poglavlje 35 i članstvo u EU „završena stvar“. Eto naše sreće. Važno je da se sve završilo (a nije!), bez obzira što je loše. A šta ostaje sa druge strane linije podele na (dokazanu) nemilost „opravdano frustriranih Albanaca“? Srpsko stanovništvo, privatno, crkveno i državno zemljište, privredni objekti, ogromni prirodni resursi, istorijski reperi, gotovo svi manastiri… Ah, da – njima će biti obezbeđena sva prava i zaštita EU i NATO-a, što se i do sada pokazalo baš kao delotvorno. Zaboravljamo da ako se „otpakuje paket“ podele, onda u obzir dolazi i opcija razmene teritorija, tj. zahtev za kompenzacijom u vidu Preševa, Bujanovca i Medveđe. Tako bi bio presečen Koridor 10, što bi mnoge veoma pogodilo jer bi im iskomplikovalo odlazak na more u Grčku.
Spočitava nam se i da smo, za razliku od Albanaca, slaba, demografski posrnula nacija, ona koja svoj budući život duguje „projektovanoj“ ekonomiji. Kako u svetlu ovih teza objasniti da su skandinavske zemlje primer da demografija nema veze sa standardom?
U manipulaciji da je nizak prirodni priraštaj (i srpski) u najvećoj meri rezultat ekonomskih problema prednjače „korektni“ naučnici, a njima se rado pridružuju političari. Upravo je suprotno, a uzroke bi trebalo tražiti drugde. Činjenica je da jedan muslimanski Bangladeš, koji je gotovo 120 puta manji od pravoslavne Rusije, ima daleko više stanovnika od nje. Albanci su siromašniji od Srba, a ipak su populaciono ekspanzivniji od Srba. Ali emigracija, povećan mortalitet kao posledica bombardovanja i pad nataliteta počinju i kod njih da uzimaju danak. Oni među Srbima koji zagovaraju tezu „oslobodimo se Kosova“ služe se pseudoargumentom da „dva miliona kosovskih Albanaca neće da živi u Srbiji“. Zadržimo se samo na toj pogrešnoj cifri: prema popisu iz 2011. koji je sprovela „privremena institucija“ tzv. Statistički zavod Kosova (uz sve njegove nedostatke), ukupan broj stanovnika Kosova i Metohije iznosio je malo više od 1,7 miliona, od kojih je Albanca bilo nešto više od 1,5 miliona. Budući da je u međuvremenu došlo do njihove masovne emigracije (naročito 2014–2015), sadašnji broj je znatno manji. Slično je i u samoj Albaniji.
A rešenje? Ili rešavanje? Kakvi geopolitički uslovi bi trebalo da se steknu za akciju Košava (vaš sjajan tekst na portalu Fakti)? Da li je reč o samo našem izboru…?
Čemu žurba i insistiranje na „konačnom rešenju“ kada je timing očigledno nepovoljan? Kosovo i Metohija danas igraju veliku, pozitivnu ulogu: na paradoksalan način nas brane od prijema u EU. Jer EU je odavno prošla svoj zenit i sada je na nizbrdici. Ona postaje stvar prošlosti, a mi idemo u budućnost, zar ne? U ogledu koji pominjete postavio sam paralelu između hrvatske Oluje i mogućnosti srpske Košave na Kosovu i Metohiji u očekivano novim geopolitičkim okolnostima. Glavni uslovi su promena globalnog poretka (u toku je), smena dominantne sile na Balkanu (borba se rasplamsava) i srpska spremnost da se nova „realnost“ iskoristi (nije neostvariva kao što izgleda).
Tokom 19. i 20. veka, posebno posle Berlinskog kongresa, Srbi su retko mogli da biraju oblik državnih i balkanskih integracija. Da li Zapad ulogu koju je nekad namenio Hrvatima, danas, kroz stvaranje zapadnobalkanske carinske unije, prepušta Albancima, kako bi onemogućio srpske integracije?
Onemogućavanje da se srpske zemlje integrišu u jedinstvenu srpsku državu jeste jedna od balkanskih geopolitičkih konstanti. Zašto? Zato što „od Beča do Carigrada nema većeg naroda od našega“ (J. Cvijić) i što bi, u tom slučaju, u jednom od ključnih regiona sveta nastala morfogeografski kompaktna, relativno prostrana, etnički prilično homogena i mnogoljudna, resursima bogata, ekonomski perspektivna i geopolitički odlično pozicionirana država. Pri tome, zbog srpske pripadnosti pravoslavnoj civilizaciji i telurokratskom geopolitičkom kodu, ona se na Zapadu apostrofira kao „nepopravljivo“ proruska. A to ne sme da se dozvoli. Ako već ne može da se spreči da većina srpskog naroda i prostora bude u jednoj državi, onda ona neće biti samo srpska, već jugoslovenska, a u njenim granicama i srpski „obuzdavači“. Suštinski se do dana-današnjeg ništa nije promenilo. Ali ne zamenjuju Albanci Hrvate već su zajedno na istom poslu – jedni sa severozapada, a drugi sa jugoistoka. Za pariranje srpskom činiocu nije dovoljan samo jedan „izvršilac“. Svedoci smo da ih je sve više.
Da li je ekonomsko, političko i drugo slabljenje Srbije u funkciji stalnog interesa naših neprijatelja: svođenja Srbije na pretkumanovske granice?
Srbija predstavlja personifikaciju čitavog srpskog činioca na Balkanu. Upravo svođenje svih Srba i srpskih zemalja samo na Srbe Srbijance i Srbiju jeste samo jedan korak u „obuzdavanju“ srpskog činioca, koji Zapad smatra prevelikim i prejakim u regionalnim razmerama. Radi toga su republičke „neadekvatne granice“ (S. Hantington) pretvorene u državne, uvedene su antisrpske sankcije, pala je Republika Srpska Krajina, smanjena Republika Srpska, okupiran kosovsko-metohijski deo Srbije, rasrbljuje se Crna Gora, na sve strane se afirmiše geopolitički nekrofilno neojugoslovenstvo, Srbima se nameće „kompleks krivice“… I rezidualna, postjugoslovenska Srbija smatra se nedopustivo snažnom. Nekadašnje titoističko geslo „Slaba Srbija – jaka Jugoslavija“ nasledila je još apsurdnija neformalna krilatica „Mala Srbija – stabilan Balkan“. Stoga se amputacijom Kosova i Metohije i pretećom centrifugalnošću Vojvodine očigledno vrši njeno dodatno prinudno smanjivanje i teritorijalno ujednačavanje sa 1995. ocelovljenom Hrvatskom i sve unitarizovanijom BiH. I tu nije kraj jer „Damoklov mač“ separatističkih namera i velikodržavnih aspiracija i dalje preti.
Koji je osnovni unutrašnji pokretač što uspeva da radi velikoalbanskih ciljeva mobiliše sve Albance, bez obzira na njihovu versku i etnoregionalnu pripadnost?
Postoji više takvih unutrašnjih pokretača. Jedan od nesumnjivo snažnih jeste etnogenetska i državotvorna „docnja“. Albanska nacija se relativno kasno stvara, i to dobrim delom uz spoljašnju pomoć, te posle ostalih balkanskih nacija ulazi u fazu nacionalnog emancipovanja, romantizma i populaciono-prostornog ekspanzionizma. Stoga je i danas prisutna arhaična porodična, klanovska, fisovska organizacija, pa i dualizam Gege–Toske. Državu su, takođe, dobili zahvaljujući stranim geopolitičkim interesima da se Srbiji (posredno Rusiji) onemogući izlaz na more. Budući da njenim gabaritima i granicama nisu bili zadovoljni, osmislili su velikodržavni projekat i uporno, disciplinovano ga sprovode. Ali ključni integrativni i ekspanzionistički motiv jeste teza o ilirskom poreklu i autohtonosti na Balkanu, koju niko od njih neće ili ne sme da dovede u pitanje. Na tome temelje „pravo“ da povrate teritorije sa kojih su ih navodno doseljeni Južni Sloveni (prvenstveno Srbi) potisli u gudure današnje Albanije. Danas sve više dolazi do izražaja uticaj islama, pa i militantnog islamizma.
Čak i da hipotetički pristanemo na nezavisnost „kosovske tvorevine“, da li je tu kraj? Nastaje li „večni mir“ i „stabilnost regiona“? Možemo li posle toga da se „posvetimo ekonomskom razvoju“?
Ni govora. Ni zvaničnici Albanije, a naročito secesionistički prvaci na Kosovu i Metohiji, tom svealbanskom „Pijemontu“, ne kriju da su im ekspanzionističke ambicije mnogo veće i da je za to „došao trenutak“. Pominjanje Niša ne bi trebalo da smatramo njihovim preterivanjem, sa obrazloženjem da ih u tom gradu gotovo nema. Nekada ih nije bilo ni u Prizrenu. Zato pristajanje na „nezavisnost Kosova“ i članstvo u UN samo za naivne, malodušne i zlonamerne „rešava problem“. Štaviše, pogrešno je reći „nikada nećemo priznati kosovsku nezavisnost“ (što implicira da ona postoji, ali mi to ne priznajemo), već „za nas je kosovska nezavisnost nepostojeća“. A na Balkanu je „večni mir“ iluzija. Kao i „nepromenljivost granica“. Naročito „stabilnost regiona“ i sadašnja Srbija kao njen „garant“. Kako može da se proglasi „oazom stabilnosti“ zemlja koja ne kontroliše veliki deo svoje teritorije, tj. njeno istorijsko jezgro, gde je secesionizam doveden gotovo do kraja, gde se nalaze strana uprava, policija, vojska, vojna baza…, gde je sopstveno stanovništvo zatvoreno u geta i životno ugroženo, gde su uzurpirani ogromni i razvojno respektabilni prirodni resursi i privredni objekti…?
Da li su kroz istoriju Albanci ikad bili bliži ostvarenju „Velike Albanije“?
Sada su najbliži ne samo zato što ih u tome podržava vodeća svetska sila i što se to uklapa u njene geopolitičke interese već i što ugrožene zemlje ne pružaju adekvatan otpor. A to je prouzrokovano njihovom (dobrovoljnom ili iznuđenom) integracionom orijentacijom upravo ka transatlantskim organizacijama (EU, NATO), koje su sponzor albanskog gross-staaterei-a. U suprotnom, zar ne bi bilo logično da one sinhronizovano antivelikoalbanski deluju, te na toj osnovi naprave koaliciju, savez, uniju. Tim pre što se radi o civilizacijski istorodnim narodima i državama, čiji su interesi u „logičnoj simbiozi“.
Velikoalbanski ekspanzionizam, dakle, ugrožava i Srbiju i druge zemlje. Čini li vam se da je njihova uspavanost u velikoj meri samozavaravajuća?
Njihova „uspavanost“ jeste samozavaravajuća. Rezultat je slabosti i guranja problema „pod tepih“ u nadi da će se velikoalbanski „cunami“ zaustaviti sam od sebe. Sve dok je samo Srbija bila „na meniju“, ostali su, kao „dobri momci“, saučestvovali u stereotipu da se radi o srpskoj propagandi. A onda je na red došla BJR Makedonija i sav apsurd njenog tamponskog geopolitičkog karaktera. Crna Gora se nada da se uključivanjem u NATO „izvukla“. I Grčka, takođe, misleći da je kao „stara evroatlantska članica“ imuna na balkanizaciju. Budući da postoji više opcija „etničke“, „istorijske“, „prirodne“… velikoalbanske tvorevine, uzeo sam u obzir teritorijalnu „srednju vrednost“ i aproksimativne granice, te izračunao gubitke ugroženih država u površini (i procentualno), gradovima, važnim dolinama, kotlinama, komunikacijama… u slučaju da se ona ostvari. Srbija bi izgubila oko 22 odsto teritorije, i to ne samo Kosovo i Metohiju već i širok okolni pojas. Ali bi kao država mogla kako-tako da opstane, do prilike za rekonkistu. Isto važi i za Grčku, koja bi ostala bez nešto više od desetine teritorije na severozapadnoj periferiji (Epir). Međutim, BJR Makedonija, bez više od polovine zemlje, glavnog grada i većeg dela povardarske „kičme“, bila bi osuđena na nestajanje. I Crna Gora bi se teško održala, budući da bi se unutar „Velike Albanije“ našlo više od trećine njene teritorije, glavni grad Podgorica, luka Bar, najplodnije površine, koridor dolinom Morače…
Na koji način je velikoalbanski projekat u službi interesa Zapada, prvenstveno SAD?
Albanci su američki dužnici jer su im oni političko-diplomatski, propagandno, ekonomski i vojno pomogli da u velikoj meri ostvare svoj velikodržavni san. Stoga SAD smatraju da će Albanci biti njihov veoma pouzdan eksponent na Balkanu, do kraja privrženi transatlantizmu i efikasna prepreka ne samo transbalkanskoj osi ruskog „malignog uticaja“ već i vardarsko-moravskom vektoru kineskog „Novog puta svile“. Kontrola Otrantskih vrata, kao nesumnjivi albanski adut, velikoalbanskom ekspanzijom se „armira“ i „dograđuje“ tako što se povećava strategijska dubina uključivanjem kosovsko-metohijske i drugih oblasti. Na taj način SAD instaliraju veoma snažnog vazala koji će moći da parira Srbima kao „balkanskim Rusima“ i da, ako bude potrebno, omogući neposredan američki prodor u samo „srce“ Balkana.
Kako se u to uklapa ideja o gradnji autoputa Drač–Tirana–Priština–Niš, te povezivanje jadranskog i crnomorskog basena?
On bi bio ključni strategijski pravac i komunikacijski koridor pomenutog prodora, ali i integrativna „kičma“ Velike Albanije. Uostalom velikim delom već je izgrađen i zove se Auto-put „Ibrahim Rugova“. Da li će, kao dokaz normalizacije odnosa, taj naziv da važi i za deonicu Merdare–Niš – videćemo. Stvari su mnogo jasnije (i geopolitički) kada se pogledaju države i firme angažovane na izgradnji, a još jasnije kada se znaju finansijeri. Gle čuda, ne pojavljuju se oni prvi put u postkonfliktnim oblastima. Ali možemo to da posmatramo i kroz ružičaste naočare: šta bi bilo da se geopolitička „realnost“ promeni i da se u prostoru, koji je prema „Si-En-En“ topografiji nazvan „Zapadni Balkan“, formira postatlantistički subporedak? Onda bi srpski činilac mogao da postane „favorit“, a taj auto-put bi imao obrnut smer prodora – Niš–Priština–Tirana–Drač – vodeći Srbiju na more kao 1913. Kakvo bismo mu ime dali?
Kako bi tzv. Zapadni Balkan trebalo da izgleda da bi bio prihvatljiv Zapadu?
Najkraći odgovor je da bude atlantistički. Da njegov prirodan, logičan, kontinentalistički, tj. evroazijski geopolitički identitet bude ugušen. Da nema ni najmanjeg ruskog i kineskog uticaja. Da klijenti Zapada imaju što veću teritoriju, te privilegovan politički i ekonomski položaj. Da nametnute granice ostanu na štetu Srba i da se srpske zemlje i dalje cepaju i sažimaju. Da Srbija bude što manja i što slabija, a istovremeno stigmatizovana za velikosrpski „greh“. Da Srbi, opasni kao „ruska predstraža na Balkanu“, prihvate „promenu svesti“. Da u tome glavnu ulogu igra njena pokondirena elita. Da postane normalno da u Srbiji čak i državni zvaničnici govore Kosovo, ali ne i Metohija. Da vodeće političke ličnosti zemlje navode da „Srbija ima sedam miliona stanovnika“, posredno isključujući stanovnike (a time i teritoriju) Kosova i Metohije. Da u srpskom gimnazijskom udžbeniku geografije Kosovo i Metohija budu kartografski predstavljeni kao nezavisna država, a da na koricama albanskog srednjoškolskog udžbenika geografije budu prikazane oblasti „Velike Albanije“…
Da li je moguće ostvariti geopolitički interes zajedno sa svojim neprijateljima?
Jeste: u programima i delovanju nekih naših stranaka, namnoženih NVO, raznih udruženja, medija, izvikanih uglednika… Nije: prema očuvanom suvislom stavu većine naroda, mišljenju tradicionalno vaspitanih i istinski obrazovanih srpskih intelektualaca, orijentaciji nacionalnih institucija, opredeljenjima sve brojnijih organizacija zabrinutih za opstanak i napredak naroda i države.
@Prof. M Stepić, apsolutno ste u pravu.
POLITIČKI transparentni stavovi o Kosovu (KiM) Aleksandra Vučića i Ivice Dačića “da se Srbija odrekne mitova i legende i gleda u budućmost”, “iz mitommanije – idemo u budućnost”… predstavlja čist antisrpski propagandni rat, čime se EU-SAD-Nato-u šalje poruka da je Kosovo istorijski albanska teritorija i da su ga albanski separatisti-OVK opravdano oslobodili od Srbije(!).
JA SAM napisao desetine kritičkih osvrta-komentara zbog toda ali je sve cenzurisano od strane Vučićeve diktature i cenzure. UPOZORAVAO SAM, zašto se izmiišlja-fabrikuje srpska mitologija (epskog značaja) – da bi se na toj osnovi “opravdala izdaja i predaje teritorije KiM Briselskim sporazumom”?!
NAPROTIV, upozoravao sam – da “Albanci grade-izgradili separatističku ideologiju na mitomaniji, da su oni Ilirskog potekla i da je Kosovo njihova zemlja navodno okupirana od Srbije”. To su Albanci dokazivali-sprovodili lično na terenu na KiM, Zapadnoj Makedoniji, Jugu Srbije… na taj način, što su javno propagirali Ilirizam još od 50-60-tih god (i pre), davali na hiljade naziva radnjama, lokalima,firmama… “Ilirija”, daju imena deci “Ilir” (na pr. kosovski političar Ilir Deda), lepoli-crtali na kapijama albanske zastave (decenijama to rade, niko oh nije ometao, naročito od 50-60- tih god naovamo). Naročito je nama srbima, makedoncima… smetalo kada to odmah urade na otkupljenim kućama (ispod cene) od pravoslavaca koji se iseljavaju. To vlast nije zanimalo.
UPOZORAVAO SAM, zašto Vučić-Dačić-Vulin-Djurić-Drecun… nikada ni reč ne progovaraju da upoznaju medjunarodnu zajedniocu da zapravo Albani grade-izgradili “propagandnu separatističku ideologiju” na osnovama “ILIRIZMA” – da su oni istorijski starosedeoci i da je Kosovo njihova zemlja, – A OPTUŽUJU svoj narod, svoju državu Srbiju da o Kosovu vodi politiku na osnovama Mitomanije(!). Čist izdajnički akt!!!
VELEIZD.JNIČKU POLITIKU Vučić i Dačić sprovode ne zato što veruju u “srpsku političku mitomaniju o KiM”, ne zato da kao neznaju da sprovode “stratešku politiku Amerike da se preko izvršnog organa-EU razbiju teritorijalni integriteti balkanskih i baltičkih država”, i uvuku u NATO (opkoljavanje Rusije) za buduću potencijalnu agresiju na Rusiju, – NEGO ZATO “da dobiju podršku od EU-SAD – da perfidno predaju-poklone teritoriju KiM albanskim muslimanima”?!
FAKTIČKI, VUČIĆ I DAČIĆ – lepljenjem političke etikete Srbiji “da mitomanijom brani Kosovo i gleda u prošlost a ne u budućnost…” … huškaju Albanske separatiste na Kosovu da još žešće pritiskaju i vrše zulume nad Srbima da ih proteraju sa KiM… jer navodno brane “istorijsko-Ilirsko pravo” da brane svoju zemlju-Kosovo(!)?
BRISELSKI SPORAZUM . albanska tapija na Kosovo!!! S T O P Briselskom veleizd.jničkom sporazumu!!! Nastavak…
Mišćević: Sratus Kosova nije tema pregovora sa EU? Nije šija nego vrat. STATUS Kosova (Briselski sporazum) je vezan za poglavlje 35 u pristupnim pregovorima koje “služi za uslovljavanje-sankcionisanje Srbije” ako ne ispunjava sve zahteve albanske strane po Bris. sporazumu, i da je u skladu sa Ustavom Kosova: PRIMER: 1/ Kosovo je stopiralo neke zahteve Srbije po pitanju formiranja Asocijacije/Zajednice opština sa srpskom većinom (ZSO) (pozivajući se na poglavlje 35) koja nisu u skladu sa USTAVOM Kosova; 2/ Kosovo je porušilo srpski bezbednosno-zaštitni betonski zid na Severu Kosovske Mitrovice kod mosta
(po zakonima i Ustavu Kosova i pozivanje na poglavlje 35), IAKO JE Briselskim sporazumom: Ciljevi: Nadzor: Urbanističko i ruralno planiranje… predvidjena nadležnost Asocijacije/Zajednice tzv ZSO (kako piše u Bris. sporazumu)!!! Dakle, Kosovo krši ovlašćenja i nadležnosti tzv ZSO-u , a Vučić i Dačić nisu ni pokušali da to zaustave… a kako će zaustaviti otimanje Trepče, Gazivode