ПРИВИДИ СЛОБОДЕ И ДОМЕТ „ДЕМОКРАТСКОГ НОВИНАРСТВА“

Како је кажњена Клаудија Цимерман када се усудила да изнесе чињеницу да је „јавни“ сервис Савезне Републике у ствари најобичнија травестија и шарада

Постхитлеровска Немачка се налази усред озбиљног медијског скандала, а да тога очевидно није ни свесна. Заправо, ни остатак света о томе не би ништа сазнао да нема „малигног“ руског емитера РТ, захваљујући коме је ипак изашла на видело узнемирујућа прича немачке новинарке Клаудије Цимерман, дугогодишње сараднице медијске куће АРД. Као што ћемо из појединости које следе видети, Немачка можда јесте постхитлеровска, али то уопште не значи и да није – орвелијанска.

Важно је подвући да у данашњој Немачкој Клаудијин послодавац Клаудије Цимерман није било ко. У питању је један од стубова послератног система информисања реформисане Немачке, „Arbeitsgemeinschaft der öffentlich-rechtlichen Rundfunkanstalten der Bundesrepublik Deutschland“. На нашим убогим просторима, увек спремним да уче корисне лекције од епигона моћних и напредних демократија, то се обично преводи као – јавни сервис. Не заборавимо како су се, у недавној прошлости, тренери из тих демократија брижно размилели по брдовитом Балкану да би својим богатим професионалним искуством дизали ниво назадним локалним колегама, којима су кључни концепти као „објективност“ и „критичност“, да не помињемо независност од политичког утицаја, дотад били непознати. У безбројним радионицама и семинарима, демократски предавачи су их учили правом новинарском занату.

[restrict]

ЛИЦЕМЕРСТВО „ДЕМОКРАТСКОГ ПРОФЕСИОНАЛИЗМА“ Случај Клаудије Цимерман, заправо већ сама чињеница да се догодило тако бахато кршење свих занатских правила која су мисионари демократског новинарства овде снисходљиво проповедали, много је више од појединачног инцидента. Он је опасно близу једном алармантном тоталитарном обрасцу који се – замаскиран демократским фразама и увек пропраћен обавезним љубазним осмесима – неумољиво свуда намеће.

Цимерманова није кажњена зато што је рекла или написала нешто доказиво нетачно, нити је оптужена за плагијат који је откривен у њеним текстовима, или за било какав препознатљиви прекршај новинарског кодекса. Не, као колега Удо Улфкоте пре ње (већ готово заборављен, као што би и Клаудија да не постоји РТ већ сигурно доспела у рупу заборава) она страда за један заиста неопростив деликт: разоткрила је лицемерну игру „демократског новинарства“.

Наиме, Клаудија Цимерман се усудила да изнесе чињеницу да је „јавни“ сервис Савезне Републике у ствари најобичнија травестија и шарада. По њеним речима, није нимало случајно што о питању које тренутно уноси највише контроверзе и неспокоја у немачко јавно мњење – вишемилионска инвазија културолошки неуклопивих страних „миграната“ и убрзана прекомпозиција немачког друштва под утицајем њиховог агресивног присуства – писање не само њеног АРД-а него буквално свих мејнстрим немачких медија врви од лажи, умањивања значаја, гурања тема под тепих и прешминкавања непогодних чињеница, једнодушно у служби подршке непопуларној мигрантској политици коју спроводи немачка влада.

У једном интервјуу холандској радио-станици „L1 Limburg“, Цимерманова је изјавила да су немачки новинари подвргнути снажном притиску да се прилагоде линији која се диктира „одозго“ и да се конкретно од њеног послодавца „очекује да мигрантску политику Ангеле Меркел представи у што позитивнијем светлу“.

Званична логика иза тог „прилагођавања“ по мишљењу Цимерманове, јесте то „што смо ми јавни емитер, издржавамо се од пореских дотација, а то значи да тумачимо став владе, а не опозиције“. 

Механизам глајхшалтовања, како га описује ова храбра немачка новинарка, једва да ће зазвучати бизарно дугогодишњим медијским конзументима на овим просторима, како од пре, тако и после успешног увођења новинарских радионица под надзором западних педагога: „Постоје разни комитети који одређују програмске садржаје и издају упутства уредницима да подржавају политику владе Ангеле Меркел.“

Личне санкције које су уследиле – одбачени текстови (чак и на потпуно неполитичке теме) и позиви на бојкот – само су мали узорак крупнијих непријатности којима је Клаудија Цимерман била изложена јер је „аутовала“ непрофесионалност, бешчашће и, коначно, лицемерје свога послодавца, који глуми постгебелсовску објективност и отвореност док све време упорно и понизно следи политичку линију коју „одозго“ диктирају власти.

Мада јој је радни однос још увек формално непрекинут (што је ипак, можда, за нијансу боље од начина како је пре неки дан прошао „Гуглов“ инжењер који се усудио да јавно прозове нека интерна непочинства свог недодриљивог послодавца), Цимерманова износи да је, у складу са директивом руководства, од стране колега на послу практично остракована. Као посебно злочест орвелијански детаљ, предузеће је своје сараднике „охрабрило“ да потпишу јавно писмо где се морални интегритет фирме истиче и хвали, док се Цимерманова, за изношење својих ставова, подвргава колективној осуди.

НОВИНАРИ КУПЉЕНИ И –  ЗАБРАЊЕНИ Знаковитост ове епизоде боље ће се ценити ако се узму у обзир околности под којима је настао Клаудијин послодавац АРД. Наиме, појавио се у још увек окупираној Немачкој 1947. године, када је војни гувернер једне од окупационих сила, амерички генерал Лушас Клеј објавио да је „разноликост“ у јавном дискурсу међу приоритетима политике денацификације, иначе спровођене у то време. Зато је било сасвим природно, зар не, да претходник АРД-а, орган доктора Гебелса Reichs-Rundfunk-Gesellschaft, буде укинут и замењен нечим демократскијим, напреднијим и бољим. Тако је угледао свет потоњи послодавац и инквизитор Клаудије Цимерман АРД.

Ох, да, када је већ реч о узорном немачком новинарству, тешко је заобићи случај сада већ покојног ( у 56. години живота) угледног новинара и друштвеног научника, дугогодишњег сарадника „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ Уда Улфкоте. Аутор експлозивног и студиозно игнорисаног експозеа бедног стања у коме се налази новинарство у Немачкој, „Gekaufte Journalisten“ или „Купљени новинари“ (у Америци би на овакав наслов не трепнувши упитали: sounds familiar?) Улфкоте у својој књизи, објављеној 2014, открива средишњу улогу коју обавештајне службе играју у западном, посебно немачком новинарству, у чијим врховима је дуго година радио. Наводи да је осамдесетих година прошлог века био регрутован и како је, као и колеге који су пристали на сарадњу, без муке напредовао и био награђиван за лојалност систему. 

У светлу третмана додељеног Клаудији Цимерман биће разумљиво зашто је Улфкотеова књига „Купљени новинари“, мада је постала бестселер продајући се „испод тезге“, била скоро потпуно игнорисана у немачким медијима главног тока чију је компромитујућу тајну изнела на светло дана. „Ниједном мејнстрим немачком новинару није дозвољено да се осврне на моју књигу“, прокоментарисао је Улфкоте пред своју неочекивану недавну смрт. „Када би то учинио, био би сместа шутнут. Тако да сада имамо бестселер о коме се ниједан немачки новинар не усуђује да напише ниједну реч или да се о њему изјасни.“ 

Да будемо сасвим објективни и фер, јер добра новинарска пракса то налаже, бојкот Улфкотеових политички некоректних откривења изгледа да се примио и на другој страни Атлантика. Након честих одлагања, 15. маја 2015. америчко-канадски издавач Тејен Лејн најзад је објавио енглески превод нестрпљиво очекиване Улфкотеове књиге. Али, авај, класика… изгледа да су прорадили телефони. Издавач је убрзо затим удаљио сваки помен ове шкакљиве књиге са своје интернет презентације. А да не би заостајао за издавачем, масовни књижни дистрибутер „Амазон“ наводно не може да испуни поруџбине Улфкотеовог дела и на својој веб-страни тврди да недавно објављена књига „није тренутно на располагању“.               

[/restrict]