ПОРУКЕ ИЗ ПАКЛА, МИСАОНЕ И ОПОМИЊУЋЕ

Звездани тренуци београдског културног лета

Дејан Уларџић светски је значајан сликар онеобичене тематике, за кога знају светски експерти а његова изложба минијатура у београдској Галерији Canvas била је вероватно најзанимљивији ликовни догађај овог лета. Изложбу под називом „Молитва“ пратило је и представљање његове друге монографије под истим називом

Тајанственим опусима попут опуса мајстора Дејана Уларџића (Шабац, 1956) није довољно упутити холбајновски поглед искоса. Шабац, то чудно место, деценијама је расадник великих ликовних талената, о њему је можда најбољи београдски сликар раних осамдесетих Владимир Влаја Јовановић написао теоријски текст „Сабат у Шапцу“. Нерастумачена никада довољно ars phantastica може да се раслоји на ars hermetica, ars psychedelica и ars magica. Уларџић је светски значајан сликар онеобичене тематике, за кога знају светски експерти а његова изложба минијатура у београдској Галерији Canvas била је вероватно најзанимљивији ликовни догађај овог лета. Изложбу под називом „Молитва“ пратило је и представљање његове друге монографије под истим називом. Реч је о сликару који је најдубље код нас продро у дух минијатурног сликарства, његови радови те врсте су богатији и ликовно избрушенији од оних великог формата, мада је Уларџић углавном сликар камерних дела. Као драгуљи заблистали су ти ликовни менуети на зидовима Галерије Canvas која се пробила у прве редове по квалитету програма. Том изложбом, ова је Галерија, према традицији, обележила и дан оснивања. Када говоримо о уметности минијатуре треба увек имати на уму да је омиљени сликар Салвадора Далија Месоније продавао своје мале слике за један дијамант. Уларџић је до те мере сигуран у свој начин рада да је поред својих слика поставио лупе.

[restrict]

Тај човек чудног презимена (у езотерији имена често одређују судбину) као Платоново прабиће зачео се сам, он је самоук а у томе што ствара нико осим магова Медиале не би могао да га поучи. Они се, међутим, гнушају професуре и избегавају академије. Уларџићеви цртежи и слике појавили су се још крајем седамдесетих и он је већ онда изазвао пажњу. Како је Драган Јовановић Данилов на отварању изложбе минијатура рекао, „Прво се појавио амерички сликар Олбрајт, после Олбрајта долази Дадо, после Дада Уларџић“. Постоји тајно братство сликара фантастике које се протеже кроз векове. Данас се спознаје да су опуси уметника попут Уларџића острва у океану суровог и сировог доба антиуметности, времену постдемократије. Премда би му неки приписали тематику страха и ужаса, како Драган Вук Рачић, други сјајни сликар каже, „Уларџић слика људиће“, његове сподобе и живуљке осим застрашујућег имају и нечег хуморног. Те слике поседују снагу и тежину у времену које је interregnum, доба слабе власти, прелазни период. Данашња уметност пак одзвања шупљином бесмисла, расулом уместо некадашње храмовне и сакралне објаве. Усред драматичног света овог мајстора, пандемонијума опиљака, фаустовски здрузганих тела, у кошници маште и страха у којој се прикупља растеловљено, можемо да угледамо нешто необично. У том паклу који чулно и мисаоно опомиње, усред гњечења, расипања и расула телеса и материје каткад уочимо небески дар чистоте, мајушну радост светлости – пар пролећних трешања. Тајанствене поруке са оне стране гроба – Vanita и memento mori тематика бивају медиално обрнути и уместо смрти, сликар вешто превлачи наш поглед преко белог столњака ка зрнима живота, једрим трешњама. О њима је размишљао Дали, дивио им се и писао Бела Хамваш а сликали су их код нас само Милан Милетић и Дејан Уларџић. У олујама које ударају, бију и харају овим сликарством, у безочном ужасу црне мистике, у Хаду очаја и мраку сподоба које урлају, постављена је људска мера, острвце здравља и спаса – пар трешања!

Ово у много чему надмоћно сликарство бори се са старим генијима уљане технике и у црним сликама представљеним и на овој изложби премашује можда и велике европске узоре какви су Гигер и Дадо. Мајстор из Шапца слави вештину, моћ и чудо класичне сликарске технике, мада је Леонид Шејка пре пола века тврдио да је сликарство комплекс знања коме прети заборав. Само неко ко као овај сликар уме да пропутује горње и доње светове демоније и ангеологије и не буде заведен или саблажњен њиховим богатством и снагом има данас право да се назове правим мајстором. Зато су његове слике пожељне и добродошле, стваране у духу девизе Анри Мишоа: „Можеш бити миран. У теби је остало још чистоте. У једном једином животу ниси могао све да упрљаш.“            

[/restrict]