Отворен спомен-атеље Љубе Поповића

МОДЕРНА ГАЛЕРИЈА ВАЉЕВО

Бројни поштоваоци, породица и колекционари обележили су 12. августа годишњицу смрти Љубе Поповића (Тузла, 1934 – Београд, 2016). Тим поводом је отворен спомен-атеље посвећен овом уметнику, са његовом великом библиотеком, бојама и прибором за сликање, последњом сликом и новом поставком његових радова у Галерији

У Модерној галерији Ваљево чланови породице, колекционари и бројни поштоваоци обележили су 12. августа годишњицу смрти Љубе Поповића (Тузла, 1934 – Београд, 2016). Тим поводом је отворен спомен-атеље посвећен овом уметнику, са његовом великом библиотеком, бојама и прибором за сликање, последњом сликом и новом поставком његових радова у Галерији. Реч је о једном од највећих српских и европских сликара друге половине 20. века за кога се тврди да му ниједан од бројних тумача његовог опуса није дорастао, Љубина уметност као да измиче дискурзивном поимању. Зашто је то тако? Пре свега што је он увек инсистирао на еротизацији слике, на сликарству као чулности и сликарском чину као ритуалу, а то га је водило у несазнатљиво. Љуба је ерос спајао са танатосом, лепоту са езотеријом, женску чар са окултним; његов свет се да лако доживети али не и схватити. Љубино целокупно сликарство је зачаравање које је трајало деценијама, он је као и Тикало хтео да слика после свих авангардних деструкција поново буде чудо, у ту обнову није улагао само монструозност и шокантност већ шарм.

[restrict]

ОБЈАШЊЕЊА У БИОГРАФИЈИ Можда корене надмоћне маште која има свој развојни пут из слике у слику, фазе и опсесије, можемо потражити у његовој биографији. Основну школу и гимназију завршио је у Ваљеву. Студирао је на Академији примењених уметности а дипломирао на Академији ликовних уметности у Београду. После првог двонедељног боравка у Паризу, посвећеног највећим делом посетама Лувру, учествовао је на неколико групних изложби у Београду („Нови облици надреализма и релационизам“, „Сан и машта“). Године 1963. настанио се у Паризу. Упознао је истраживача фантастичне уметности Ренеа де Солијеа, који је аутор његове прве монографије из 1971. године. Између њих се развило пријатељство засновано на узајамном поштовању. Стигавши у Париз превише касно да би упознао папу надреализма Андре Бретона, а по природи независног духа, никада није припадао групи надреалиста. О његовом делу су писали значајни ликовни критичари Ален Боске и Ален Жуфроа, велики песник Андре Пјер де Мандијарг, проучавалац надреализма Патрик Валдберг, Етиамбл, велики синолог и познавалац Рембоа, Жил Нере, аутор књига за немачки Ташен, Гистав Рене Хоке, највећи немачки стручњак за маниризам и сликарство неоманиризма, Саран Александријан, један од последњих надреалиста, крајње упућен у магију и надреализам, аутор Љубине монографије са вероватно најбољим текстом икада написаним о таквој врсти уметности, као и бројни други стручњаци. 

Несебични труд (Љуба никада није поручивао текстове) ванредних мислилаца и познавалаца упућује на фаму о томе да нико никада није ваљано и до краја растумачио, нити био на стваралачкој висини Љубиног дела као неосновану, Драгош Калајић и Душан Макавејев о њему су написали неке од најбољих својих текстова. Можда те гласине шире они који нису способни да се носе са стваралаштвом бременитим значењем. Најсажетије речено, Љубино сликарство је блиско естетици групе Медиала чији је био члан, припадајући више полу „але“. Леонид Шејка, Дадо Ђурић и Драгош Калајић борили су се против недотупавих критичара и новинара који су у Медиали видели само наставак надреализма; традиционализмом и елитним неоконзервативизмом она никако није могла да припада марксистичко-фројдистичкој авангарди на трагу дадаизма. С друге стране, Љуба се гнушао и бројних савремених ирационалних сликара, фантаста које је сматрао митоманима, одбијајући олако и често сврставање своје уметности у фантастичну.

Колико наследник великих мајстора ликовног онеобичења, следбеник је и првих модерних сликара. У његовом се делу могу уочити идеје које су занимале Хијеронимуса Боша, Монсу Дезидерија, Жака Калоа и Пиранезија, али је близак и романтичарима и симболистима 19. века (постоје и они потоњи, у наредном столећу). Као наследник великих уметника тим је сложенији што припада и породици еротомана, проучавалаца књижевних дела, филма, стрипа и научне фантастике. Слике и књиге значајних али и заборављених стваралаца служиле су му да себи и другима, без било какве илузије о сопственој величини, поставља кључна животна и уметничка питања, не би ли дошао до одговора.

ЂУБРИШНИ КАРАКТЕР ЕПОХЕ Слике приказане у Ваљеву на први поглед испуњене су чудесним и нестварним бићима, вампирелама и дамама налик древној Лилит, андроидима и лобањама, испреплетеним са мноштвом предмета и растиња у подножју монументалне, храмовне архитектуре. Ако се мало боље погледају, откривају апокалиптички и критички однос према цивилизацији, нагомилавања указују не само на ђубришни карактер савремености, испразност и демонију већ и на њену пропаст. Форме које се крше и руше, свет који се у анђеоској светлости указује само зато да би се урушио, монархије и системи у осипању, о чему у медиалној митологији говори славни стих Мира Главуртића, бића која се претварају у злотворе, крилате црне монструме, са генеалогијом до принца таме, сведоче о трулежи палог света и о разочараности сликара бездушном стварношћу. Када су скоро сви на разне начине опијени болесном, конзумерском и бестијалном цивилизацијом одустали од постављања проклетих питања о смислу постојања, један сликар је и даље пропитивао себе и друге, уздигавши ликовно дело на ранг мистике.     

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *