НАРОДНИ МАРШ ЗА ЕВРОПУ

Да ли је разлаз са Европском унијом „битка за душу Британије“ и „последња прилика“ да се Вајтхол дозове памети?

Већина Британаца је за одлазак земље из Европске уније, али и „Европејци“ на Острву се добро држе. У некој врсти грађанског сукоба на тему „бити или не бити“ у ЕУ, проевропски фронт окупља бројне групе које најављују „Јесен незадовољства“ против брегзита. Најмасовније народно окупљање очекује се 1. октобра у Манчестеру, а претходи му и септембарски (3. 9) „Народни марш за Европу“ у Лондону, планиран као мементо влади Терезе Меј да се не игра властитом политичком главом и да прекине текуће разговоре са Бриселом о процесу напуштања ЕУ.

[restrict]

СКОК У НЕПОЗНАТО Из проевропских партија – либерала – председници владе се скреће пажња да је разлаз са Европском унијом „битка за душу Британије“ и „последња прилика“ да се Вајтхол дозове памети пошто је на народном референдуму Британија већ рекла своје – одлазак. И да на том плебисциту грађани нису одлучивали  о „меком“ или „тврдом“ брегзиту, него о пуном разлазу са бриселском супранационалном државом.

Истовремено излазе упозорења да конзервативци премијерке Терезе Меј морају да се окану њиховог погубног „тоталног брегзита“ који подразумева и напуштање Европског заједничког тржишта и Царинске уније.

У њеном програмском говору о процедури и коначном раздруживању са Европском унијом Тереза Меј је посебно поновила да „брегзит значи брегзит“, али је оставила недореченим да ли то подразумева „тврди“ или „меки“ брегзит и до које мере је Лондон спреман да буде еластичан и кооперативан у ономе што треба да буде завршни чин игре са увређеним Бриселом.

„Тврди брегзит“ требало би да значи напуштање кључних институција ЕУ – Заједничког тржишта и Царинске уније. Али одлазак из те две институције захтева да „слободна“ Британија до краја задатог рока за разлаз – март 2019. године – договори нове уговоре не само са преосталих 27 чланица ЕУ него и са 75 држава по свету, а са којима има преференцијалне трговинске уговоре. Уколико то не би учинила о предвиђеном року, нико на Темзи нема чисту идеју колико би био тежак удар на националну економију Краљевства. Овде је реч о редефинисању односа са 102 земље које представљају већину светске економије и 60 посто британског извоза и сервиса.

Анализе говоре да тренутна званична мантра Лондона о „Глобалној Британији“ након ослобађања од бриселских обавеза и регулативе, како се за УК отварају широки хоризонти за слободну трговину са остатком света, представља скок у непознато. Она полази од чињенице да је британска економија одавно „слободна“, и то баш зато што је чланица ЕУ, а не ослобођена ње.

„Када владини министри и функционери говоре о, на пример, трговинском уговору са САД, требало би одмах упалити сва црвена светла… Разговори ЕУ са САД о склапању (преференцијалног) трговинског уговора трају већ годинама. За то време одржано је 15 гломазних преговарачких рунди и још увек нема договора на видику… Милиони речи, стотине преговарача и толико нацрта уговора о свему – од фармацеутских детаља до кокошјег меса, а ради се само о једном уговору од 40 које Британија треба да закључи у задатом року до наредних 20 месеци…“

 

ПРЕГОВАРАЧКИ ЛИМИТИ У Лондону се све више говори и да за овакав гломазан посао у земљи напросто нема довољно експертског људства. Од 1973. године Британија није водила овако комплексне преговоре, а „практично нико од британских представника у Европској унији није обучаван за овакав посао“, коментарише лондонски „Гардијан“ и открива да је за ову сврху влада већ утрошила, само прошле седмице, милион и 150 хиљада фунти. Овај новац је потрошен искључиво за проналажење стручњака способних за овај посао.

У владином Департману за међународну трговину (ДИТ) преговарачки тим је порастао од ранијих 45 (у јуну) на тренутних 300 „експерата“. Чак је, како коментарише британска штампа, проналажење главног преговарача са Бриселом била агонија. Први са листе кандидата (Канађанин) одбио је понуду, незадовољан висином плате, а његово место прихватио је мање захтеван стручњак са Новог Зеланда. Истовремене, влада УК је морала да остатак тима попуњава „курсистима“ брзински обучаваним за преговараче.

Већина озбиљних анализа и предвиђања на Темзи барата могућношћу да до спуштања завесе на британско чланство у Европској унији буде уприличен „прелазни уговор“, али при садашњем темпу преговарања и доста „закованих“ позиција у преговорима две стране, уз мањак квалитетног преговарачког људства „европска прича“ ће, цени се, трајати више од планиране две године (до краја 2019).

Да би се прича – по неким коментарима већ и агонија – изласка Велике Британије из ЕУ привела крају, биће потребно да две стране изађу на чистину и саопште преговарачке лимите. И једни и други знају да је у овој врсти преговора „ђаво увек у детаљима“.

Британска преговарачка позиција тренутно је јасна у једном – раскид значи раскид, и, овако или онако, Британија креће ка излазним вратима; брегзит значи брегзит. ОК, стиже из Брисела! Још само да видимо како то замишљате да изведете и колико сте спремни да платите излазну тарифу?

ЕЛЕМЕНТИ САРАДЊЕ Лондон каже да одлазак, истина, значи одлазак, али би да и даље уговори аранжман коришћења Заједничког тржишта. Два британска приоритета у преговорима за раскид су, међутим, контрола уласка имиграната из Европске уније и повлачење Уједињеног Краљевства из јурисдикције Европског суда правде.

„Ми ћемо (после одласка из ЕУ) вратити у земљу контролу над нашим британским законима и тиме, уједно, окончати јурисдикцију Европског суда у нашој земљи…

Истовремено, приоритет нашег брегзита је контрола имиграције (из других земаља ЕУ)“, поручује Тереза Меј.

Оба циља су суштински неусагласива са чланством у Европској унији па Мејова налази да је потребно да „објасни“ како њени императиви не значе неминовно и одлазак Британије из Заједничког тржишта. Чланство у ЕЗТ, појашњава премијерка, значи да УК истовремено поштује „четири европске слободе“ – слободно кретање робе и капитала, услуга и људи. То, такође, значи, како каже, да Британија поштује законе и уредбе које регулишу ове слободе.

Ово би, у филозофији квадратуре круга, требало да значи да Британија не напушта Унију „у потпуности“ него ће Лондон, уместо даљег чланства у Европском заједничком тржишту издејствовати „највећи могући приступ“ том тржишту кроз „нови, свеобухватни и амбициозни уговор са Бриселом“. Лондон би „дозволио“ да у новом уговору буду „елементи сарадње“ са Заједничким тржиштем „у одређеним аспектима“. У овоме види се шанса за лондонски Сити који би, иако Британија подиже рампу и граничне баријере, слободно, преко националних граница ЕУ, пружао његове финансијске услуге.

Царинска унија је још једна квадратура круга у британском преговарачком приступу. Она је заједнички, европски економски простор. Роба увезена изван овог простора подложна је заједничкој царинској тарифи, док роба произведена у земљама Уније слободно циркулише у целој Заједници. Земља чланица Уније не може, међутим, да закључује споразум о сепаратном трговинском уговору са трећом страном. Уговарање „независног“ трговинског аранжмана за британске поклонике брегзита је у потпуној супротности са оним шта су грађани Британије подразумевали када су на референдуму гласали за раскид са Унијом. Део у британском политичком простору који још болује од „европског бола“ алармира Терезу Меј податком да, на пример, аутомобилски делови прелазе по неколико пута унутрашње ЕУ границе пре него што постану аутомобил. Ако би „тврди брегзит“ угледао светло дана, тиме би, упозоравају, био отворен пут у катастрофу.

 

ЕВРОПЉАНИ КАО ПРЕГОВАРАЧКИ КАПИТАЛ Квадратура европског круга је напослетку и питање имиграната на британском острву. Преговарачка константа владе у Вајтхолу била је од почетка стриктно контролисање прилива странаца. Тако, на пример, на тему слободног уласка студената ради студирања на британским универзитетима, Тереза Меј прошле седмице каже: „Док желимо да се настави прилив младих, талентованих људи ради студирања код нас, истовремено желимо да уведемо стриктну контролу свих који из ЕУ долазе код нас.“ Каже, такође, да ће после брегзита бити поштована сва права за три милиона грађана ЕУ који тренутно живе и раде у Уједињеном Краљевству. Међутим, из владе Терезе Меј излазе и други гласови по којима би „Европљани“ у Краљевству могли да буду употребљени као преговарачки капитал. У Бриселу је ово схваћено као уцењивачка карта Британаца у будућим преговорима о положају Британаца који живе у Унији.

Коначно „чланство Британије у Царинској унији је још једна клизава прича у текућој бракоразводној парници. Чланство у њој значи да се међународни трговински уговори договарају искључиво на нивоу Европске уније и да је трговина унутар ЕУ ослобођена било каквих тарифа и рестрикција. То, истовремено, значи да Британија не може да закључује уговоре са земљама изван ЕУ. Напуштање Царинске уније значи да британске компаније немају аутоматско право на слободну трговину  са земљама у ЕУ.

Зато организатори и планери „Народног марша за Европу“ већ исписују паное и транспаренте на којима ће, како се најављује, стајати порука влади: Погледајте реалности у очи; водите рачуна о бyдyћности земље.          

[/restrict]