Надничари на сопственој земљи? (наставак из прошлог броја)

До примене ССП-а, тачка 2 члан 63 којим се Србија обавезала да у року од четири године усклади своје законе о стицању својине над непокретностима тако што ће допустити држављанима чланица ЕУ да могу да стичу право својине над непокретностима под истим условима као држављани Србије, остало је мање од месец дана. Иако је министар пољопривреде рекао да ће услови за стицање својине над пољоприведним земљиштем у Србији бити знатно пооштрени, поставља се питање да ли ће се рестриктивне мере по принципу правне једнакости које налаже ССП односити и на домаћа лица, не само страна, те да ли ће се односити и на домаће компаније у већинском иностраном власништву. Такође, уколико држава буде у истој мери водила рачуна о интересу и добру својих грађана и страних држављана, да ли ће тиме довести у питање не само свој правни поредак већ и суверенитет Србије? О овим питањима разговарамо са др Зораном Чворовићем и председником општине Чајетина Миланом Стаматовићем

[restrict]

Уставна начела или ССП?

Др Зоран Чворовић

Да ли ће наши судови и управа морати да бирају између поштовања уставног начела законитости и лојалности домаћем законодавцу или поштовања ССП-а и правних тековина ЕУ

Уколико до 1. септембра наша држава не би обезбедила једнак законски третман страних и домаћих физичких и правних лица код стицања права својине и осталих стварних права над пољопривредним земљиштем, тада би наши судови и наша управа били дужни да непосредно примењују ССП одредбу о једнаком третману страних и домаћих физичких и правних лица код стицање права својине над непокретностима. Ово је последица обавезе коју је Србија преузела закључивањем ССП-а, да своје законодавство усклади са правним тековинама ЕУ, али и да правилно примењује постојеће законодавство, тако што ће судови и управа домаће прописе тумачити у складу са ССП-ом и правним тековинама ЕУ. Када би дошло до тога да наш законодавац не укине спорни пропис чл. 1 ст. 4 Закона о пољопривредном земљишту, који онемогућује страним физичким и правним лицима да стичу право својине над пољопривредним земљиштем, онда би наши судови и управа морали да бирају између поштовања уставног начела законитости и лојалности домаћем законодавцу или поштовања ССП-а и правних тековина ЕУ. Уколико би изабрали ово друго, онда би се јасно показало како ССП разара Србијину сувереност и њен правни поредак, каже др Зоран Чворовић.
Иако је најављено да ће посебним мерама право странаца на куповину пољопривредног земљишта бити ограничено, поставља се питање да ли се без раскида ССП-а уопште може и у којој мери говорити о заштити пољопривредног земљишта као најзначајнијег националног ресурса?
Евентуално пооштравање услова за стицање стварних права над пољопривредним земљиштем, које би предложила Влада Србије, не би могло да доведе до неједнаког третмана страних и домаћих физичких и правних услова. Осим тога, све док је на снази ССП, Србија мора да дозволи да под истим условом стране компаније и физичка лица као и наша предузећа и наши грађани могу да стичу стварна права како над пољопривредним земљиштем у приватној својини, тако и над оним у јавној својини. Са ССП-ом на врату, Србија не може да спречи стране компаније и држављане других држава да купују државно пољопривредно земљиште или да га узимају у дугорочни закуп, уколико се држава одлучи да га у складу са Законом о јавној својини прода или да у закуп.
Дакле, без раскида ССП-а не може се говорити о ефикасној заштити наше пољопривредне производње, а самим тим ни о заштити пољопривредног земљишта као најважнијег материјалног националног ресурса, који не припада само овој генерацији Срба. Дајући могућност странцима да постану власници српске земље, садашње генерације политичара се понашају као расипници који туђину распродају наслеђену тековину. У старој Атини се приватна својина над земљом није схватала индивидуалистички, па је услед остатака свести да је нечија парцела само један удео у заједничком власништву атинских племена, сваки грађанин Атине могао да тужи за расипништво неодговорног власника.
Да ли је принцип правне једнакости на коме инсистира ССП супротан појму суверености, будући да је суверена држава дужна да води рачуна само о интересу и добру својих грађана?
Споразум о стабилизацији и придруживању са ЕУ лишава грађане Србије древног, природног права и истовремено привилегије да земљиште наслеђено од предака припада само онима којима је Србија отаџбина, а који су дужни да то земљиште неотуђено и недевастирано предају својим потомцима. Супротно томе, ССП почива на принципу једнакости између странаца из земаља ЕУ и грађана Србије. Он брише јасне правне границе и разлике између њих с оне стране границе, странаца, и нас који живимо с ове стране границе, на територији којом управља власт коју ми бирамо и ми финансирамо као порески обвезници. Суверена држава је дужна да води рачуна само о интересу и добру својих грађана, а да интерес странаца и страних компанија трпи, што је српски превод енглеске речи толеранција, само у оној мери у којој је то корисно за нашу државну касу. Све друго било би и супротно појму суверености и представљало би својеврсни вид јавно-правне бигамије. ССП присиљава државу Србију на једнакоправну везу са њеним грађанима и са странцима. Сходно томе, наш јавни, национални интерес налаже да се уведе забрана да странци могу бити носиоци стварних права над пољопривредним земљиштем у Србији. И то не само непосредно стране компаније и физичка лица већ и домаће компаније у већинском иностраном власништву.
Оваква дискриминација домаћих правних лица, с обзиром на порекло власништва, била би у складу са чланом 88 Устава Републике Србије који регулише својину над пољопривредним земљиштем у приватној својини. Овим чланом Устава је предвиђено да се законом може увести ограничење када је у питању слобода располагања пољопривредним земљиштем у приватној својини ако је то у јавном интересу и ако се тиме спречава злоупотреба права. Када страна компанија отвори своје предузеће у Србији само зарад тога да постане власник српског пољопривредног земљишта, то је ем супротно јавном интересу, ем се ради о очигледној злоупотреби права странца да у Србији региструје предузеће.
Занимљиво је да док странци у Србији могу да купују багателно наше плодне њиве, наши сељаци купују производе скупље од грађана ЕУ. Како то објашњавате?
Наиме, сваки производ широке потрошње који је произвела нека компанија са седиштем у ЕУ у својој фабрици на Далеком истоку, нпр. Ровентина пегла или Адидасове патике, увози се у Србију из ЕУ по цени у коју је уграђена царина обрачуната приликом увоза из нпр. Кине у ЕУ, па се онда на уласку у Србију плаћа додатна царина, јер се као земља порекла, према ССП-у, не узима ЕУ већ Кина. Неко ће рећи да ово није питање за Брисел него за владу у Београду. Међутим, компаније из ЕУ, правдајући се различитим организационо-комерцијалним условима, не омогућавају српским предузећима да робу широке потрошње директно увозе из њихових фабрика у државама Далеког истока, већ то морају да учине преко својих представништава у Варшави, Бечу, Букурешту, тако што ће платити велепродајну цену увећану за бриселску царину. Јер неоколонијални ред налаже да странци у Србији могу да купују багателно наше плодне њиве, а да наши сељаци купују телевизоре, пегле и патике скупље од грађана ЕУ, плаћајући њихову наднационалну бирократију. И све то и ако нисмо и никада (ваљда баш због тога) нећемо постати члан ЕУ.

Скупља дара него мера

Милан Стаматовић

Стране компаније су већ покуповале добар део српске земље и за њих неће представљати проблем да увећају своје поседе, што ће довести до још већег уситњавања домаћих газдинстава и њиховог гашења

Већ дуже време упозоравам да су странци већ у поседу значајних површина обрадивог земљишта и да иако се то не може изменити, новим прописима би се бар могло зауставити. Уколико до 1. септембра не дође до значајнијих промена о питању могућности продаје земље странцима, тај процес ће се убрзати и ускоро ћемо остати без сопствене земље. Да не помињем опасност по наш идентитет и посебно територијални интегритет. Мађарска је озбиљно схватила то питање и прво је откупила сву продату земљу од странаца а затим уставним променама у потпуности забранила такав вид преноса власништва. Чак је и Данска, као једна од старих чланица Европске уније, увела веома строга ограничења странцима да би могли да постану власници њиховог обрадивог земљишта, каже Милан Стаматовић.
Министар пољопривреде је као одговор на све гласније критике ССП-а које се тичу продаје пољопривредног земљишта странцима рекао да има решење, те да ће прописи ограничити могућности куповине ораница страним лицима. Будући да се рестриктивне мере по принципу правне једнакости које налаже ССП односе и на домаћа лица, у којој мери ова ограничења одговарају нашим сељацима?
Измене Закона о пољопривредном земљишту којим би се регулисала ограничења у погледу продаје земље странцима чекамо скоро осам месеци, уз стална обећања ресорног министра Недимовића да има времена. У овом тренутку остало је мање од месец дана до примене ССП-а, а Влада Србије и даље не чини ништа да заштити сопствено земљиште и домаћу пољопривредну производњу. Изговори да ће мере бити ригорозне и да ће странци морати да имају десет година пријављена пребивалишта, као и да ће моћи да купују само до два хектара земље, представљају још једну обману јер за стране компаније које су већ покуповале добар део српске земље неће представљати проблем да увећају своје поседе. У таквим околностима, без могућности да се супротставе великим и моћним корпорацијама, наши сељаци, пошто ће доћи до још већег уситњавања домаћих газдинстава и њиховог гашења, постаће надничари на сопственој земљи.
По ком основу се исто третирају страна и домаћа лица када ова прва до тренутка стицања власништва нису уложила ниједан динар у буџет Србије?
Изгледа да је једино битно да се испуне сви захтеви Брисела како би се тобоже Србија приближила Европској унији, у коју не знамо ни када ћемо, ни да ли ћемо ући. На том путу се стално угрожавају државни и национални интереси, као што је заштита највреднијих природних ресурса, међу којима је и пољопривредно земљиште. Нејасно је зашто се на штету властитог народа праве уступци странцима и зашто се по сваку цену жели применити Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) када још увек нисмо постали део ЕУ, као и то зашто ништа не предузимамо да сачувамо своју земљу, попут одговорних држава које су то учиниле и након приступања Европској унији. Више него јасно је да је овде скупља дара него мера. Очигледно је да ни Влада ни председник државе нису свесни да таква политика не доноси ништа добро Србији и њеном народу јер су спремни да се одрекну вредне српске имовине, тако што ће странцима омогућити да под истим условима као и српски држављани купују земљу и остале непокретности на територији наше државе.
У јавном саопштењу министар пољопривреде вам спочитава необавештеност када је реч о продаји земље странцима, те изменама Закона о пољопривредном земљишту које се односе на пооштрене услове. Остало је нејасно да ли ограничење важи и за домаће компаније у већинском иностраном власништву…
Економски тим „Здраве Србије“ добро је проучио тренутне могућности и начине на које странци, чак и пре ступања на снагу ССП-а, могу да постану власници српског земљишта. На пример, хрватски тајкун Ивица Тодорић, који је донедавно поседовао 6.000 хектара земљишта у околини Зрењанина, препродао је купљену земљу власнику индустрије меса „Матијевић“ Петру Матијевићу. Ирска компанија „Балтик проперти инвестмент лимитид“ је куповином више предузећа у Бачкој („Војводина“ из Бачког Брестовца, „Милетић“ из Српског Милетића и „Ратково“ из истоименог села) дошла у посед око 13.000 хектара обрадивог земљишта. Власник компаније „Жито група“ из Осијека у свом власништву у Србији има око 2.000 хектара земљишта у Раткову надомак Оџака. Куповином „Криваје“ из истоименог места и још два газдинства у Бајши и Чонопљи мађарска компанија ЦБА је постала власник око 2.650 хектара обрадивог земљишта. То су све очигледни примери домаћих компанија у страном власништву. Толико о необавештености.
Крај

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *