Кијев у Шарлотсвилу

Бакље неонацизма упалиле су се у САД, Немачкој и на Балтику, а ускоро и у другим земљама чије владе су подржавале, или се правиле да не примећују буђење екстремистичких идеологија у источној Европи

Због недавне посете руског председника Владимира Путина Криму и Севастопољу, Украјина је упутила протестну ноту руском Министарству иностраних послова. Украјинска страна тврди да посета Путина и других руских званичника овом делу Русије, који у Кијеву сматрају „привремено окупираним“, представља „грубо кршење државног суверенитета и територијалне целовитости“ њихове земље. То, додуше, никада није сметало појединим истакнутим Украјинцима да здушно подржавају чеченске сепаратисте – ваљда сматрајући да је Москва окупирала и тај део своје територије. Ако су Чечени представљани као „борци за слободу“, онда актуелна власт у Украјини за сопствене држављане из Донбаса углавном користи епитет „терориста“. Не треба заборавити ни то да је Крим према руском Уставу интегрални део државне територије и самостална федерална јединица, са свим правима и обавезама које из тога проистичу. А тих права, као и користи од повратка у састав Руске Федерације, грађани Крима и Севастопоља имају неупоредиво више него док су живели у саставу Украјине.

[restrict]

РУСКИ КРИМ Путин је у петак, 18. августа, посетио Севастопољ. Посета је отпочела обиласком новоизграђене школе и можда се на том примеру најбоље види разлика између некадашњег украјинског и данашњег руског Крима. То је нова врста школе, модерни образовни центар под називом „Козачки залив“, а трошкови изградње износили су 800 милиона рубаља, односно нешто мање од 14 милиона долара. До 2022. године у Севастопољу је планирана изградња 11 таквих савремених школа. Ови подаци јасно показују зашто и сада преко 90 одсто грађана Крима подржава приступање Руској Федерацији. Русија широм полуострва гради савремене болничке центре и потпуно је обновљена служба хитне медицинске помоћи у коју готово ништа није улагано још од времена СССР-а. Слична ситуација била је у свим областима живота Крима, што је још више подстицало незадовољство већинског рускојезичног становништва – хронично несрећног још откако је генсек КПСС Никита Хрушчов у априлу 1954. декретом отцепио полуострво од матице и доделио Украјини. Недостајао је само мали повод да Крим напусти Украјину. Уместо да смирује ситуацију и понуди Криму боље услове живота, Кијев се одлучио за „стратегију кажњавања“, верујући да ће народ савити главу и молити за мрвице са украјинског стола. А да ће Русија заувек то ћутке посматрати.

То се показало као кобна грешка, и антиуставни преврат у фебруару 2014, када су демонстранти протерали председника Виктора Јануковича – био је довољан окидач за референдум о независности Крима. После тога, већ као суверена територија, легални органи самоуправе (изабрани по законима Украјине) донели су одлуку о уласку у састав РФ, што су прихватили председник и парламент Русије. Падају у воду тврдње о „окупацији“, јер је спроведена чиста процедура – неупоредиво легалнија него једнострано проглашење независности Косова под америчким патронатом, где није било ни референдума, ни парламента изабраног по законима Србије. Ипак, власти у Кијеву више воле Вашингтон него Москву – и жале се на „руску окупацију“ и кршење међународног права – мада им је добро познато да проглашења самосталности Крима и Донбаса не би било да претходно није било Мајдана и пуча инспирисаног са Запада.

Украјинску револуцију 2014. године, када је председник Јанукович бежао из Кијева да би спасао живу главу, организовали су амерички неоконзервативци. О томе постоји мноштво директних и индиректних доказа и написаних текстова, а кључна подршка кијевским демонстрантима стигла је од америчког сенатора Џона Мекејна и државне подсекретарке Викторије Нуланд. Обоје су се у преломним тренуцима појавили на Мајдану, што је дипломатски преседан какав се ретко виђа у међународним односима – бар када је реч о сувереним државама. Управљање Украјином после пуча преузели су управо људи које су, брутално се мешајући у унутрашње ствари Украјине, промовисали неоконзервативци Мекејн и Нуландова.

ПОЖЕЉНИ НАЦИСТИ Јануковичев пад и „победу демократије“ одушевљено су прославили сви водећи западни медији, умањујући – а најчешће потпуно игноришући – све негативне стране новог режима. Тако им је „промакло“ и именовање без избора корумпираног олигарха Игора Коломојског за губернатора Дњепропетровске области. На њега су обратили пажњу тек када је ушао у сукоб око поделе плена са председником Петром Порошенком – и умало срушио кијевски режим уз помоћ својих војних формација. Коломојски је основао и финансирао плаћеничке батаљоне састављене од украјинских екстремиста, углавном неонациста. Најпознатији је батаљон „Азов“, чији је амблем Wolfsangel, стилизовани кукасти крст – исти симбол користила је током Другог светског рата и СС панцер дивизија „Das Reich“. Батаљон „Азов“ од 2015. делује потпуно легално, као део Националне гарде Украјине.

Ако се немачка тенковска дивизија „Das Reich“ борила на територији СССР-а у Смољенску, Москви, Ржевску, Курску и Харкову, казнени одреди Коломојског, инспирисани ликом, а још више делом Адолфа Хитлера, требало је да буду ударна песница у сламању отпора проруских устаника у Донбасу. Суштински, идеологија нацизма вратила се на место злочина и покушавала да сломи Донбас – нови Стаљинград, чији је народ гласао већински за Јануковича и противио се насилном свргавању бившег председника. Браниоци Донбаса проглашени су за терористе, иако су само штитили своје домове и већинску вољу народа, верификовану на референдуму у мају 2014. године. Нападачи, који су силом оружја наметали „демократију и суверенитет Украјине“, долазили су из других делова земље, често удаљених стотинама километара од Доњецка и Луганска.

Међутим, исти они западни медији који су раздрагано поздрављали државни преврат у Кијеву и долазак „демократије и слободе“, уз поједине изузетке који потврђују правило, никада се нису озбиљније позабавили идеолошком, финансијском и злочиначком позадином ових казнених експедиција. Изгледа да владе западних држава у најмању руку толеришу њихово постојање, све док служе основној сврси – борби против Руса. Употреба поражених снага из Другог светског рата у сврху остварења данашњих (а суштински истих) геополитичких циљева веома је опасна пракса која све више узима маха, не само у Украјини већ и у балтичким републикама, пре свега у Летонији – где сваке године у центру престонице Риге званично одају почаст бившим војницима Вермахта. А све то већ дуго гледамо и на Балкану, у Хрватској и БиХ, односно на Косову и Метохији…

 

БАКЉЕ ЦРНОГ СУНЦА Двоструки стандарди показали су се и ових дана, када су се западни медији згражавали над присталицама пораженог Југа у америчком грађанском рату, који су незадовољство због уклањања споменика генералу Роберту Лију изразили на улицама вирџинијског града Шарлотсвила. И они, и сви који су их на било који начин подржали, или их нису „оштро осудили“, одмах су проглашени за неонацисте, расисте, „беле супрематисте“. Речју, у Шарлотсвилу – удаљеном мање од 100 миља од главног града Вашингтона – употребљен је сваки могући израз којим би се жигосали они што су подигли глас или руку на присталице „либералног контрамитинга“. У Кијеву и Донбасу, или приликом масакра у Одеси када је 48 људи живо спаљено 2. маја 2014, западни медији нису уочили ни неонацисте, ни украјинске супрематисте. Нису приметили „патриотске бакље“ које спаљују „непријатеље државе“, нити хиљаде цивилних жртава свих узраста међу „сепаратистима“ на истоку Украјине. Исте бакље у Шарлотсвилу и Кијеву, по узору на оне из Хитлеровог Минхена, као и исти окултни симболи „црног Сунца“ (Schwarze Sonne), по узору на нацистичку Немачку, нису побудили демократске медије на Западу да се запитају – кога ми то, и зашто, подржавамо у Украјини?

Зато никог не треба да чуди што се бакље сада све чешће појављују у САД, у Немачкој и на Балтику, а ускоро и у другим земљама чије су владе подржавале, или се правиле да не примећују буђење неонацизма широм источне Европе. По принципу већ виђеном 1930-их у Немачкој – ако је против Руса, добар је – на мала врата су пуштене снаге које ускоро неће више ни од кога тражити дозволу да уђу и запале своје бакље. Показаће се да те снаге нису само „против Руса“ већ против свих који различито мисле, облаче се, или имају другачију боју коже и животне навике. То што је чак и шеф Беле куће Доналд Трамп проглашен за расисту и белог супрематисту од оних који годинама подржавају „патриотске бакље слободе“ у Украјини, сведочи о злоупотреби и поигравању са опасним идеологијама мржње, крви и тла. Ако смо нешто научили из историје, онда је то – да се такве идеологије пре или касније окрену против оних који су их користили, или се правили да их не примећују. Порошенко и Трамп могли би о томе лично да посведоче.         

[/restrict]