ДА ЛИ СЕ СА КОЦА НАЈДАЉЕ ВИДИ?

Опора песничка хроника Цере Михаиловића

Снажна и доследна критика духовне и друштвене ситуације времена у стиховима овог значајног српског песника не исцрпљује се сама у себи већ допушта широк дијапазон осећајности: од жустрих сатиричних до меланхоличних тонова

Збирка песама Поглед са коца Мирослава Цере Михаиловића једна је од оних песничких књига у којима се читалац сусреће са снажном, опором и доследном критиком духовне и друштвене ситуације времена, али критиком која се не исцрпљује сама у себи већ допушта широк дијапазон осећајности: од жустрих сатиричних до меланхоличних тонова. Отуда ово критички ангажовано подузеће ипак задржава своју лирску суштину, не допуштајући критичком гласу да постане самодовољан, што се често дешава када ангажована поезија постане сама себи сврха и пређе у манир.

[restrict]

Поглед са коца састоји се од пет целина, а треба им придодати уводну „Оно овде“ и „Празна страна“ – оне критичком ангажману задају координате лирске мотивације унутар којих треба да се креће. Песма „Оно овде“ покушај је посредног лирског именовања друштвене ситуације лирског Ја, која се кроз уломке локалног културног и литерарног наслеђа може поистоветити са реалним, географским Врањем, обитавалиштем песника. Но поједине слике говоре да овде није пресудно реч о Врању већ о ширим, колективним просторима у којима песник обитава, дакле о друштву које је наследило културу и књижевност српског језика: „овај мит од лажи очаја и мрака / слива се низ језик, куља из буџака // тако траје фарса тако живи чудо / то што јесте – није али јесте лудо.“

Цитирани стихови указују на проблем који Михаиловић, каткад певајући о конкретнијим, каткад о апстрактнијим деградираним појединостима, углавном дотиче: неаутентичност наше (колективне) егзистенције. А управо она, неаутентичност, страна је поезији како је Михаиловић разуме: „живот има ону другу страну / стих поштује само живу рану“ („Преписавић“). Међутим, шта би била жива рана критички оријентисане поезије?

Јер, „жива рана“ као метафора указује на неки недостатак, бол који не јењава и изазива стварање поезије, дакле извесно усецање у срж егзистенције, која је увек лична. Зато би било недостатно сводити разлоге Михаиловићевог опорог критичког стиха само на актуелну колективну ситуацију и систем вредности. Када песник пева „са Србијицом шта је / има ли је где је / ко леже њено јаје / и њено просо сеје“ („Пужја посла“), порекло ових стихова није у Михаиловићевој пројекцији сопственог незадовољства на национални ниво, како би савремени критичари националног сентимента могли да истакну, већ што је национална припадност део песникове најдубље сржи. Тек на тај начин, колективно искуство може бити лична жива рана која завређује улазак у поезију.

Међутим, и из личног и из колективног искуства потребан је општији план који омогућава поезији да се усидри у ширим песничким хоризонтима, дакле да буде повезана и са културно-цивилизацијским оквирима који јој дају универзалност. На том плану песници бирају различите традиције, а Мирослав Цера Михаиловић одабрао је хришћанску, и стога што је део националне културе и можда пре што баш ова компонента савременој националној ситуацији недостаје: „ножем на мужа ножем на оца / срце у страну поглед са коца // у бивше снове бивше око / сечиво слази предубоко // та страшна слика свој на свога / не може бити да је од Бога“ („Љубав“). Узрок тмуше неаутентичности, наговештене уводном песмом, испоставља се као последица пребивања у непросвећеном стању, схваћеном у хришћанском значењу појма просвећености као просвећености божанском љубављу, истом којом је Свети Сава помирио завађену браћу на повратку са Свете Горе, љубављу која није и не може бити ограничена на опсег једног народа, али без које не само народ већ ни његова најмања ћелија (овде представљена мотивима породице) не може опстати. Истовремено, уплив новозаветне љубави у песнички текст омогућава да и само певање о колективном посрнућу избегне оно што покушава да критички сагледа – неаутентичност, јер уколико се насрће „ножем на мужа ножем на оца“, онда не може бити да је једини разлог расапа неко Други, странац (НАТО) који је бацио уранијум од којег се рађамо „са сакатим трупом“ („Беше“).

Ипак, после читања ових стихова намеће се питање може ли се, ако се критички акцентује оно неаутентично, уопште изразити оно што живом раном недостаје, дакле оно сушто? Управо ту наш критички песник стиже на место многих својих претходника, место сусрета са неизрецивим: „недостају праве речи / она слове што се губе / па нестану склизну збришу / врх језика кад засврбе“ („Празна страна“). И тек ту критички говор постаје достојан поезије јер захтева немогуће – надоместити празнину у ономе опипљивом и стварном у име пуноће смисла који се не може исказати.        

[/restrict]