Зона сумрака – Хуманитарно ривалство

Ако не можеш да их победиш, онда им се придружи, старо је гесло које су на свој начин одлучили да примене противници „малигног руског присуства“ у Србији. Пошто нису успели у науму протеривања руског центра у Нишу, одлучили су да пробају да прогурају идеју формирања сопственог, ЕУ–САД–НАТО код Ужица

Постоје међу данашњим Србима они којима смета да високи државни функционер (попут Ане Брнабић) подноси рапорт било ком страном амбасадору, а постоје и они којима смета само када се ради о Русима. Погрешила је најпре Ана Брнабић што је први, други и трећи интервју по доласку на чело Владе Србије дала страним медијима, па макар први био и руски Спутњик, а не некој угледној домаћој и националној кући. Погрешила је онда и што је наводе из другог интервјуа демантовала у страној амбасади, па макар то била и руска, а не пред домаћом јавношћу. Ово, међутим, могу да јој замере људи који се залажу за то да Србија буде доиста суверена и самостална, а не вазална држава, и они којима не смета само избор амбасаде у којој се предаје рапорт. Лидер Лиге социјалдемократа Војводине Ненад Чанак свакако не спада у ову групу, па зато чуди што Брнабићкин потез сматра „сервилним и поданичким“, те „понижењем и вређањем свих грађана Србије“, а своје одласке у, на пример, америчку амбасаду не оцењује на овај начин.

[restrict]

Чудно је, исто, и што неки људи и медији који не пропуштају прилику да критикују формирање српско-руског хуманитарног центра у Нишу, позивају на формирање истог таквог америчко-евроунијско-натовског на аеродрому Поникве. На страну апсурд који би долазак ових сила на Поникве представљао ако се узму у обзир резултати последње њихове хуманитарне интервенције после које је било потребно више од десет година да се овај предео очисти од заосталих убојних средстава. То нећемо сада ни узимати у разматрање. Несхватљиво је, прво, с професионалног гледишта да један медиј, у овом случају лист Данас, изврће причу и, цитирајући очигледно погрешне неименоване дипломатске изворе, практично позива инострани фактор да дође на територију Србије и отвори некакав центар. За дипломатске изворе кажемо да су „погрешни“, јер су ову вест демантовали и Делегација ЕУ у Србији и овдашња америчка амбасада.

„Европска унија планира да уложи новац у изградњу хуманитарног центра на Аеродрому Поникве код Ужица, сазнаје Данас из дипломатских извора“ 6. јула, а већ сутрадан објављује да је Делегација ЕУ саопштила да је „процењено да се апликација не квалификује за финансирање“ и да није „узета у обзир“. Па какви су вам ти извори? Боље је питање какви су вам то новинари који нису проверили изворе пре него што су објавили информацију. Несхватљиво је и да као „потврду“ ових анонимних информација лист наводи речи директора аеродрома Саше Савића којима је у тексту дат потпуно другачији контекст. Савић за Данас није потврдио да САД и ЕУ на његовом аеродрому граде или планирају да граде сопствени хуманитарни центар који би био „пандан“ оном у Нишу, него да је конкурисао код Делегације ЕУ и тражио финансијска средства за пројекат изградње центра за ванредне ситуације, која, већ им је то и сам рекао, нису одобрена.

Да није у питању само пука непрофесионалност новинара угледних новина Данас указује нам чињеница да они овом причом настављају и правац у ком је усмеравају. Већ у првом тексту се наводи да би овај хуманитарни центар требало да буде „пандан“ оном у Нишу. Овим се у јавни говор уводи потпуно нов појам „хуманитарног ривалства“. Да се ради о некаквој врсти ривалства листу Данас је потврдила и председница Хелсиншког одбора за људска права у Србији Соња Бисерко, иначе стручњак за хуманитарне интервенције. „Веома је похвално што почињу да се користе ЕУ фондови за стратешке економске пројекте. С друге стране, изградња хуманитарног центра показала би да се ЕУ стратешки интересује за Србију, што је за поздрављање“, рекла је она и додала да је смисао тог центра „парирање Русији“. „То би била битка за Србију. Битка ЕУ и НАТО“, рекла је она не прецизиравши против кога би се водио тај рат, али претпостављамо против Русије. Похвално је, дакле, и за поздрављање то што би се на територији Србије водила битка између ЕУ и НАТО против Русије?! На страну то што нико нормалан на овоме свету не би пожелео да дође до овакве битке, јер је јасно како би се она завршила. На страну и то што нико при здравој свести не би рекао да је то „похвално“ и „за поздрављање“. Али ко би, осим суицидалног манијака, пожелео да се тај армагедон одигра на територији његове државе, да његова земља буде поприште те битке?

Интересантно је и да истомишљеници листа Данас и Соње Бисерко верују да је лоше што је на територији Србије направљен заједнички хуманитарни центар са Русијом и да се ради о „шпијунском гнезду“. Да ли се онда може очекивати да би ЕУ–САД–НАТО пандан томе, такође, за функцију имао шпијунажу? Је л’ то добро? У крајњој линији, њима то и не треба. За то имају ону амбасаду код Белог двора чији је први секретар Џон Нејбор ономад друговао са Момчилом Перишићем на Ибарској магистрали.           

[/restrict]