Зона сумрака – Чоловић по дивизији

Да ли је истина апсолутна, или променљива? Да ли је слобода креирање истине, или њено прихватање, односно одбијање? Да ли је за анализу неког мита битно разлучити који су његови детаљи тачни, а који не, или је битно схватити која нам се то животна мудрост и порука њиме шаље?

Допринос професији новинара српске верзије Њузвика, бившег радника пропагандног одељења америчког Конгреса познатијег под именом Радио „Слободна Европа“ Желимира Бојовића није велики. Прилику да уђе у општу културу овај човек, међутим, има тако што би, после више од једног века, могао да буде заслужан за замену изреке „лупа к’о Максим по дивизији“ новом која би гласила „лупа к’о Бојовић у Прелиставању“ (на Н1, где је чест гост). Последње Бојовићево гостовање (као и пређашња) од 3. јула обиловало је бравурама типа аргумент „нисам радио та истраживања, али то је некакав мој увид“. Човек који је радио за РСЕ, а сада за бастион слободног и истинитог новинарства у Србији у виду Курирове верзије Њузвика, себи је, поред осталог, дозволио да каже да „не верује Политици“. Да се разумемо, каква год Политика данас или јуче била, она је појам новинарства за све билтене (углавном) америчке власти за које је Бојовић радио.

[restrict]

Имитирајући плес старог британског митраљеза и дивизије, препотентни Бојовић се дотакао и интервјуа антрополога и издавача Ивана Чоловића једном београдском листу у којем се, поред осталог, говорило о „косовском миту и његовој политичкој злоупотреби“. Чоловић, по Бојовићевим речима, „фантастично прецизно перципира све те ствари“. „То (Косовски бој) се завршило пре много векова, на крају крајева озбиљни историјски увиди говоре да много од онога што данас многи људи у Србији мисле да је било заправо се није ни десило, за многе ствари немамо историјске доказе… Сада замислите једно друштво које живи на миту о Косовском боју, а геп (полиглота је употребио енглеску реч за „јаз“) је, на пример, од неколико векова. То говори да нешто дубоко није у реду с људима који живе у тој земљи“, рече Бојовић и додаде, цитирајући Срђу Поповића, да Срби „спадају у ред инфантилних друштава“.

Шта је то Чоловић тако фантастично прецизно перципирао и чиме је изазвао Бојовићево неизрециво дивљење? Између осталог, ово „издржавано лице“, како га у издавачким круговима зову због нескривеног уживања у благодатима које пружа објављивање књига уз великодушно спонзорство Фонда за отворено друштво Џорџа Сороша, открива нам да митови представљају окове за човека. „Анализа митова показује њихову некомпатибилност са хуманистичким и просветитељским идеалима, са поштовањем људске слободе и достојанства, а мит почиње тамо где престаје слобода, јер подразумева слепо веровање у оно што казује и санкције за случај непоштовања. Дакле, ко жели да се извуче из мреже политике засноване на митовима то мора да уради радикално, без компромиса. Треба да изабере истину слободе – која каже да нема неприкосновене и недодирљиве истине – уместо неупитне истине мита“, каже овај антрополог пренебрегнувши да је највећи део митова, укључујући и косовски, настао управо услед чежње једног народа за слободом и за истином. Чоловић није глуп па да то не види. Он само то не може да схвати јер је читав свој живот саздао на миту супротном косовском, супротном миту о краљу Артуру, Аламу, Термопилима, Вилијаму Воласу… (Да, замислите, нисмо само ми инфантилни и затуцани, него и други народи, укључујући и Американце, имају своје митове). Чоловићев мит јесу „хуманистички и просветитељски идеали“ који у крајњој инстанци човеку одузимају душу, апстрактну, нематеријалну личност, и претварају га у себичног потрошача.

Чоловић и његови „неинфантилни“ следбеници пре свега не виде да није битно да ли је мит у потпуности заснован на историјској истини, или не, него да је битна прича, поука, мудрост коју они преносе. А њихова поука је махом да је слобода највеће благо за које се и живот несебично даје. Хајде да не будемо „националистички“ ограничени и да гледамо ширу слику, па да се не бавимо Косовом. Ко је Вилијам Волас? Па за тог човека се не зна са сигурношћу ни где се и када родио, а камоли други прецизни детаљи његовог живота. У крајњој линији, истини за вољу, није битно ни да ли је тај човек постојао. Битна је порука која нам се шаље причом о њему, а то је да за слободу вреди гинути и да се херојством улази у историју, постаје бесмртан. Сада би Чоловић и остали „хуманисти“ могли да нас оптуже, као што то често раде, за хушкање на рат или на освету. Али нису битни само митови о ратницима. Битни су и, на пример, митови о мученицима који су пострадали ишавши као овце на клање. Од раних хришћана, до јасеновачких светаца и других. Да ли је битно да ли је прича о Вукашину из Клепаца потпуно истинита? Све и да није, и да ни тај човек никада није постојао, она нам шаље једну суштински важну поруку за то како ћемо живети свој живот и суочити се са смрћу.

Чоловић, такође, прави грешку мислећи да нема „неприкосновене и недодирљиве истине“ и да нам слобода управо то говори. Па ово што он учини с истином и слободом ни Максим не би могао са дивизијом! Па суштина истине јесте да је она апсолутна и непроменљива. Наш, српски, језик је макар што се тога тиче врло јасан – истина – исти – онај који се не мења! Каква је то истина која је један дан једно, а други дан друго? Да ли то у Чоловићевом уму и истина треба да се прилагођава тржишту? Рекло би се да живи у складу с тим. А слобода? Па није човек слободан да креира сопствену истину него је слободан да истину одабере или одбаци, што многи, свесно или несвесно, и раде. Остали Чоловићеви лупинзи попут ускакања цара Лазара у тенк и Његошеве злоупотребе Лазара нису ни достојни коментара. Нека му.           

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *