У категоријама етоса

Од првих писаних трагова из 12. века до данас најдуговечнија, а можда и најсадржајнија карика која је везивала и везује два народа, српски и руски, јесте она културна и духовна што траје и претрајава кроз дугу историју и снажне националне традиције

Aко ћемо међу мноштвом бирати кључни наратив српске историје, онда је то онај везан за Светог Саву, светитеља, просветитеља и државотворца, и руског монаха који га као младог принца пострижује у манастиру Панетелејмон на Светој Гори – зрно из кога ће нићи аутокефална српска црква. Од тада, првих писаних трагова из 12. века, до данас најдуговечнија, а можда и најсадржајнија саставница која је везивала и везује два народа јесте она културна и духовна што траје и претрајава кроз дугу историју и снажне националне традиције. Ове комплексне чињенице говоре и то да су духовне везе два народа имале и дубоку религиозну димензију… Отуда је руски потпис на највећем православном храму на свету, посвећен Светом Сави на Врачару, на симболичком нивоу много више од саме инвестиције. Многи су српски патријарси сањали и маштали да на  месту на коме су гореле мошти светитеља, као одмазда Османлија због српског устаничког духа, никне бели храм. Многи су свој завет остављали у аманет својим наследницима. Све до 1935. када је храм пројектован. Градња је прекинута због избијања Другог светског рата, али је пола века касније изникла најпре купола да би 2004. храм био отворен.
„Храм не само да представља сјајно уметничко дело и понос наше нације већ он представља понос читавог православног света“, рећи ће деценију касније патријарх српски Иринеј.

БЕЗ ПРЕМЦА У ПРАВОСЛАВЉУ О којој вредности за православни свет је реч сведочи и одлука о учешћу Русије у изради ентеријера коју је потписао априла 2011. председник Руске Федерације Владимир Путин, док је финансирање унутрашњости централне куполе Храма Светог Саве у Београду преузео „Газпром њефт“ дониравши четири милиона евра. Уз подршку ове руске компаније, пространство куполе од 1.230 квадратних метара ће красити мозаик израђен од стакла и природног камена. У складу са налогом председника Русије од 11. јула 2015. године, Федерална агенција „Россотрудничество“ је именована за државног координатора учешћа руске стране у изради ентеријера Храма. Поклон руске државе, мозаик за највећу куполу храма, сложили су се сви, без премца је у светском православљу.
Говорећи на седници Друштва за изградњу Храма у децембру 2015. посвећеној 120-годишњици оснивања друштва, тадашњи председник Србије Томислав Николић, председник Одбора повереника Друштва за изградњу Храма Светог Саве, рекао је да ће Храм бити „наша Нојева барка, у којој ћемо наћи спас од историјске поплаве, светских ратова, Голготе и искушења… то је метафора постојања нашег народа и његових тежњи, нашег хришћанског дуга … саме суштине наше нације“. Он је истакао да храм такође представља завет српско-руског јединства и слоге.
Белези ових прожимања оне су предањске тачке на којима су се ова два народа непогрешиво препознавала, због чега је сасвим природно међу руским народом дочекана одлука цара Николаја да империја уђе у Први светски рат, или због чега су белогардејци своје природно уточиште од пошасти Октобарске револуције пронашли у Србији. У предвечерје Првог светског рата, речима да Русија неће напустити Србију, Николај Други улази у рат плаћајући цену коју до тада у историји није платио ниједан владар. Отуда ће у српском народу последњи Романов бити слављен као светац, чак и пре саме канонизације у РПЦ, а у низу других историјских чињеница и ова ће се третирати – у корист пријатељства Москве.
То време бременито је најневероватнијим судбинама, људским драмама, историјским раскрсницама.
О руским избеглим породицама које су чувале истину о страдању у време револуције, белогардејцима верним цару који су се населили у Србију, те руском утицају у свим сферама културног и научног живота сведочи и Некропољ – руско гробље у Београду.
Занимљиво је да су почеци архитектонске историје „Руског некропоља“ у Београду зачети у Москви 1929. када је на Црвеном тргу срушена Иверска капела. На глас о рушењу капеле емигранти у Београду су решили да је врате у живот, али тако што ће њену реплику подићи на Новом гробљу Београду. Тамо се данас налази око 400 гробница углавном руских емиграната из првог таласа, међу њима архијереја Руске православне цркве митрополита Антонија (Храповицког), Михаила Родзјанкова, врховног команданта царске армије Михаила Алексејева… Године 2009. председнику Извршног одбора компаније „Газпром њефт“ обратио се Виталиј Тарасјев, настојатељ Подворја Руске православне Цркве у Београду, са предлогом о учешћу ове компаније у обнови Руског гробља. У току наредне две године један део Руског гробља је обновљен, уређен и преведен у статус историјског гробља. Компанија „Газпром њефт“ је 2009. издвојила око 300.000 евра за реконструкцију централног дела Некропоља – рестаурацију гробница и територије око њих, те обнављање звоника који се налази на парцели. Реконструкција централног дела руског некропоља уз подршку компаније „Газпром њефт“ је у потпуности завршена у октобру 2012. године.
Сви радови на рестаурацији Руског гробља у Београду завршени су на стоту годишњицу Првог светског рата.
Обред освећења одржала је Његова светост патријарх московски и целе Русије Кирил.

ОД ЈОВАНА ЛЕСТВИЧНИКА ДО ДАНАС Али није само прошлост оквир за разумевање српско-руских односа. И ново време тка нове нити.
Фестивал руске музике „Бољшој“, чији је идејни творац режисер Емир Кустурица, ове године, пете заредом, у Дрвенграду угостиће младе таленте из Србије и Русије, те најеминентнија имена из света класичне музике.
Значај овог фестивала препознао је „Газпром њефт“, који је, како је то прошле године рекао Александaр Дибаљ, заменик генералног директора за корпоративне комуникације ове компаније, највећи међународни инвеститор у Србији, и то не само када је реч о комерцијалним, индустријским пројектима.
„Подршка фестивалу Бољшој представља улагање у развој културне и социјалне сарадње две земље, два братска народа, јачање историјских веза између Русије и Србије. Учешће на фестивалу пружа могућност младим извођачима да размене искуства, да сарађују са мајсторима класичне музике и да развију и усаврше своје музичко умеће“, навео је тада Дибаљ.
Основна идеја фестивала је – пружање подршке младим талентима из музичких школа и академија на територији Републике Србије, као и из региона Русије.
Све ове везе духовне и културне значајне су тачке на мапи тоталитета односа две земље. Од првих превода Лествице Јована Лествичника или хагиографија Светог Саве Српског који су преко српских превода стигли у руску средину или значаја великих руских светитеља и делатника у српској средини до обнове Некропоља и културних пројеката попут „Бољшој“ фестивала протекло је много времена. Али време није у овој причи мерна јединица већ вредносни доживљај. Оно је показатељ да упркос свим ломовима, мењању граница, рушењу империја и васпостављању нових система нешто опстаје – та танана нит која нераскидиво везује наша два народа а која у колективној свести ужива архетипско својство етоса.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *