Треба ли Србија да мења свој устав?

Пише Дарко Симовић

Консолидовање демократског система није могуће у миљеу отвореног државног питања. Разуме се, уставна консолидација може уследити тек након заокруженог процеса демократске консолидације

Посткомунистичко искуство Србије сведочи о изразитој уставној ригидности која није својствена државама у транзицији. У Србији од 1990. године, изузев доношења новог устава 2006, нема других покушаја уставне ревизије. Акциони план за поглавље 23 у процесу приступања Србије Европској унији предвиђа промену Устава у сфери правосуђа до краја 2017. године. Политичке околности указују на нереалност благовременог остварења тог циља, те се сасвим оправдано поставља питање о узроцима постојеће уставне ригидности.

РАЗЛОЗИ УСТАВНЕ РИГИДНОСТИ Више је фактора, али три се издвајају по свом значају: 1) нерешено државно питање; 2) примарно заштитна функција српских устава из 1990. и 2006. године; и 3) претежно ауторитарна уставна традиција.

Од доношења првог посткомунистичког устава државно питање у Србији је отворено и без изгледа да ускоро буде разрешено. Иако непосредно није учествовала у ратовима на тлу бивших југословенских република, судбина прекодринских сународника била је главна политичка тема у Србији све до краја 1995. године када су окончани оружани сукоби у Хрватској и у Босни и Херцеговини. Потом је албанска национална мањина на Косову и Метохији кренула у насилно остваривање својих сецесионистичких намера, које су након војне агресије НАТО-а 1999. године фактички и остварене. Почетак 21. века доноси и неизвесност у погледу опстанка заједничке државе са Црном Гором, што је само додатно усложњавало већ довољно компликоване политичке прилике у Србији. Иступањем Црне Горе из државне заједнице 2006. године државно питање у Србији није коначно решено, јер је судбина Косова и Метохије и даље неизвесна и у рукама међународне заједнице.

Уколико су политички процеси у једној држави непрестано оптерећени решавањем државног и националног питања, ионако нестабилни демократски поредак у транзицији не може бити консолидован. Консолидовање демократског система није могуће у миљеу отвореног државног питања, будући да трагање за разрешењем проблема државности ставља у други план остале друштвене и политичке процесе. Захтеви демократске процедуре, као и људска права, неретко постају сувишан багаж при решавању државног питања. Разуме се, уставна консолидација може уследити тек након заокруженог процеса демократске консолидације.

[restrict]

ЗАШТИТНИЧКО-ИНТЕГРАТИВНА ФУНКЦИЈА УСТАВА Премда сваки устав има више социолошких функција, у Уставу Србије од 1990, као и у његовом наследнику из 2006. године, доминира заштитничко-интегративна функција. Првим посткомунистичким уставом Србија се институционално припремила за све извеснији распад СФРЈ, а један од примарних задатака био je да се централизовањем републичке власти заустави дезинтеграција Србије по линији аутономних покрајина, које су Уставом СФРЈ из 1974. године добиле елементе државности и само номинално имале различит статус од социјалистичких република. Устав из 2006. године је, бар по речима тадашњих носилаца политичке власти, требало да потврди територијални интегритет Србије и да зајемчи суштинску аутономију за Косово и Метохију. Због превасходно заштитне функције устава, прокламује се изразито захтеван ревизиони поступак који, предвиђањем обавезног референдума о уставним променама, онемогућава олако и неодговорно интервенисање променљиве парламентарне већине у устав.

Међутим, с обзиром на потпуну нестабилност друштвеног и политичког окружења и имајући у виду чињеницу да је устав донет да задовољи потребе једног прелазног периода, није требало установљавати тако захтеван и тежак, а при томе према Уставу из 1990. године и једнообразан, поступак уставне ревизије. Чврсти институционални аранжмани могу бити значајна препрека процесу демократске реконструкције друштва у транзицији. Ревизиони поступак према Уставу из 2006. године је мање захтеван, уз то и диверсификован на лакшу и тежу процедуру, али се и даље претежнији број уставних норми мења на референдуму од стране грађана.

УСТАВНА ТРАДИЦИЈА Премда је у овом низу најмање значајна, једним делом и уставна традиција Србије не доприноси већој уставној флексибилности која би подразумевала правовремено прилагођавање највишег правног акта променљивој друштвеној реалности. Иако је, бар номинално, променила многе уставе, модерну двовековну историју Србије обележила је ауторитарна уставност, са ретким и краткотрајним периодима узорне либерално-демократске уставности. Таква уставна традиција допринела је развијању правне свести која устав доживљава примарно као нужну декорацију ауторитарне политичке власти, а не као акт њеног ограничења. Будући да се устав не доживљава као акт делотворног ограничења политичке власти, који је у стању да коренито трансформише друштвену реалност, не чуди сазнање да се уставним променама не посвећује дужна пажња.

СЛАБОСТИ УСТАВА ИЗ 2006 Много разлога указује на то да Устав Србије треба мењати. Не постоји ниједан део Устава за који би се рекло да потпуно задовољава стандарде савременог демократског конституционализма и који не би требало кориговати. За разлику од уставотворца из 1990. године пред којим је стајао незахвалан подухват конструкције потпуно новог друштва и који је у номотехничком смислу изнедрио занатски беспрекоран акт, уставотворац из 2006. имао је унеколико лакши задатак, јер је могао сагледати дотадашње искуство посткомунистичког конституционализма, као и сва његова лутања и промашаје. Ипак, уставни моменат није искоришћен на прави начин, а Устав од 2006. године ће остати упамћен, по речима Ратка Марковића, као правно и језички најнеписменији текст у уставној историји Србије. Реч је о акту који представља донекле осавремењену верзију Устава из 1990, али који истовремено предвиђа и решења којима се чини корак уназад у односу на већ досегнуте стандарде либерално-демократског конституционализма.

Устав је, поменимо само неке његове слабости: довео у питање слободан мандат посланика; установио привремене, тзв. пробне судије на три године; предвидео политизован начин конституисања Високог савета судства; увођењем могућности реизбора судија Уставног суда ослабио институционална јемства независности овог органа; дуплирањем броја грађана неопходних за подношење законодавне иницијативе отежао учешће грађана у законодавном процесу итд. Осим тога, премда прокламује да је Република Србија заснована на социјалној правди, Устав је неолибералног карактера на пољу прокламованих људских права, која су у појединим сегментима видно рестриктивније постављена него у претходном уставу.

ПРЕАМБУЛА Но овај устав превасходно сe препознаје по својеврсној политичкој бајалици о суштинској аутономији Косова и Метохије која наноси више политичке штете од користи. Наиме, уставотворци из 2006. године смишљено су потурили бесмислицу да тај акт представља непробојну брану обезбеђења територијалног интегритета Србије. Устав Србије из 1990. такође је изричито предвиђао територијалну аутономију за Косово и Метохију, тако да нови устав предвиђа разлику само у томе што би та територијална аутономија требало да буде суштинска. Реч је о невешто осмишљеној политичкој фрази која је наговестила увелико окаснелу вољу за поправљање положаја јужне српске покрајине у оквиру уставног система Србије. Међутим, остало је нејасно шта та суштинска аутономија подразумева, а развој политичких догађаја, након бриселских споразума, неумитно доприноси заокруживању суверености тзв. Републике Косово. „Тај појам у намери да сачува КиМ Србији није могао користити. Коме јесте и какво је његово значење најбоље се видело у фебруару 2008. када је такозвана држава Косово, своју ’суштинску аутономију’ назвала правим именом – независност“ (В. Петров).

ДИЛЕМА: МЕЊАТИ ИЛИ НЕ МЕЊАТИ УСТАВ? Српском уставном питању данас могуће је приступити на три начина.

Прво гледиште почива на уверењу да устав треба конзервирати у постојећим околностима када је судбина Космета крајње неизвесна, јер би нова уставна решења била диригована споља и подређена европском путу Србије. Устав се одређује као последња брана Космета, а свака његова промена стварала би ризик по територијални интегритет Србије. Међутим, наше скорашње искуство јасно указује на то да је конзервирање нереалног уставног стања унеколико погрешно опредељење. Наиме, Устав Србије из 1990. године настојао је да већ увелико одмакле дезинтеграционе процесе заустави снажном централизацијом републичке власти. Аутономне покрајине, од конститутивних елемената федерације, чији је статус био уређен савезним уставом, постају креација републичке уставности и губе статус територијалних јединица у којима се врши државна власт. Но у Аутономној Покрајини Косово и Метохија није конституисана територијална аутономија сагласно Уставу из 1990. године. Србија није била у стању да интегрише албанску националну мањину у јединствени правни поредак. Истрајавајући на тадашњем статусу аутономних покрајина, српска власт је ненамерно постала саучесник у распламсавању сепаратизма који је 1998. године прерастао у отворену оружану побуну Албанаца. Неадекватно решавање косовског проблема изазвало је интервенцију НАТО-а која се завршила окупацијом ове српске покрајине и увођењем мисије Уједињених нација на основу чега је она издвојена из правног поретка Србије. Супротно очекивању, централизација власти није довела до политичке стабилности, већ је само додатно подстакла и убрзала даље дезинтегрисање Србије. Отуда, примат треба дати креативној функцији устава и настојању да се конзистентно дефинише оријентација ка будућности, а не да његовим конзервирањем допустимо друштвеној реалности да обесмисли уставна решења и да их сама наметне. Устав треба да пројектује будућност, а не, обрнуто, да друштвена реалност намеће устав.

Други приступ уставном питању Србије подразумевао би доношење потпуно новог устава. Посматрано са чисто правног становништва, такво решење било би целисходније, али имајући у виду непостојање ни елементарног друштвеног консензуса о многих сегментима уставне материје, извесно је да у овом политичком периоду Србија не би добила устав по својој мери. Покушај свеобухватног решавања уставног питања у Србији не би имао дугорочније резултате, а доношење новог устава, у миљеу нерешеног државног питања, могло би се сматрати и видом политичког егзибиционизма.

Према томе, преостаје онај трећи, средишњи пут који подразумева фазне и парцијалне корекције Устава у циљу његовог побољшања и прилагођавања потребама српског друштва. Такво опредељење упућује на поступно постизање политичког консензуса о спорним деловима уставне материје. Позитивни ефекти оваквог приступа су двојаки. С једне стране, Србија би постепено добијала уставна решења по својој мери и у складу са својим идентитетом, а истовремено би се мењала постојећа правна култура у којој устав од обичног листа хартије и декорације постаје акт конституисања демократског поретка и делотворног ограничавања државне власти. Повременим учешћем грађана на референдуму у ревизионом поступку срицала би се азбука демократске уставне културе.

Бескомпромисно бранити правни акт неспорних слабости и очигледних пропуста, под велом очувања уставне фикције о суштинској аутономији Косова и Метохије, са становишта науке и струке равно је хипокризији, а са становишта националних интереса једнако је малициозности. Устав не треба мењати због захтева које намеће процес европских интеграција већ због нас самих, јер квалитет уставног текста сведочи о правној култури и политичкој зрелости једног друштва.

Јер „народ има право да у свако доба преиспита, поправља и мења свој устав“ (Декларација права човека и грађанина из француског Устава од 1793. године). 

Аутор је редовни професор Уставног права на Криминалистичко-полицијској академији и председник Српског правничког клуба

[/restrict]

5 коментара

  1. Normalno da mora da se izdaja privede kraju i Kosovo pokloni Albancima a onda idemo dalje….Vojvodina….Raška oblast….

    7
    1
  2. Do kada EU misli ponizivati Srbiju, Republiku Srpsku, Makedoniju, BH-Federaciju i Crnu Goru za račun Hrvata i Hrvatske. Oni pozivaju na dogovor sa Hrvatskom koja je započela s blokadom i ucenama i nikome ništa jer su oni čedo i miljenici te iste EU. Treba bar mesec dana držati hrvatsku robu na čekanju da se nauće pameti. Ali NE ovi naši poslušnici samo slušaju EU koja nas sustavno ponizava i uništava.

  3. milena nikšić

    našoj vladi i predsedniku Srbije ništa nije važno. sem da nas prime u EU i NATO, narod tamo ne želi da ide kod onih što su nas bombardovali i vodili 2 sv, rata protiv Srba, ali je Vučiću važno, jer dobija ogromne pare od fašističkih zemalja.Ti isti fašisti nisu nas nikada pobedili, mada smo mala država, ali hrabrog naroda. svi oni misle da će nas Vučić istrebiti, polko je već počeo.Avionima koji nas svaki dan zaprašuju otrovom, uvozom gmo hrane, otrovanom vodom, i lekovima.Pre jedno tri godine je pisala Mirjana Mojsilovič, da ako želimo u EU moramo sve prodati strancima (što to već odavno radimo) prodavati deo po deo države, i to radimo, pa šta će Srbiji ostati sem nedovršenog i još neisplaćenog Beograda na vodi.Pitam se koje nama veći neprijatelj? NATO,EU ili Vučić? ostao je samo Vučić koji ispinjava želje EU,Amerike i NATO da nas nestane jer Pravoslavlje nesme da postoji na Balkanu.Vučiću samo daj pare i sve će da uradi kako mu plaćeni narede, on više voli 1.000.000.000 evra nego celo Pravoslavlje.Ja se izvinjavam Redakciji “Pečata” ali ovo je moj zaključak, posmatrajući kako živimo, na kraju ako neko i ovo preživi, živeće kao KURDI bez svoje države i bez svoje dedovine.Ponaša se tako kao da mu je otac iz Bosne to doneo, pa još ćemo se ćerati za ovaj njegov diktatorski način vladanja,Njega je narod izabrao,(da ne kažem kako) na pošten način nije , već na prevaru i laži, i on mora da služi svom narodu, a ne fašistima.Ovo za Kosovo nije smeo da uradi, bez referenduma i narodne volje, jer ako je nešto u ratu oteto, to će se i vratiti, ali poklonjeno nikada, a on je poklonio našu duhovnu kolevku i srce naroda.Toliko od mene ja opet kažem da je to moje mišljenje, ali i 90% naroda, koji ga nije ni birao, i koji ne želi u EU i NATO, narod želi sa Pravoslavnom braćom Rusijom, jedna krv, jedna vera Pravoslavna, jedan jezik i pismo <3

  4. Milena Nikšić

    po čemu još komentar, jer nije u redu? mislim da bi trebalo da me izvestite, jer ja u vašem magazinu čitam jako velike optužbe na današnju vladu, recite mi zbog čega ste me zakinuli za komentar<<' milena nikšić <3

  5. Hrvatska pod zaštitom EU i dalje radi budale od Srbije, Republike Srpske, BH-Federacije, Crne Gore i Makedonije. Kao vraćaju stanje na staro ali NIJE tako, razlika ipak postoji jer se nekadašnjih 90 kuna naknade plaćalo po kamionu dok će se po najnovijoj Tolušićevoj odluci plaćati po vrsti voća i povrća kako je to ministar i pri prvim izmjenama planirao napraviti. Ako navedene zemlje imaju i malo dostojanstva ne smiju pristati na tu i ni na koju drugu izmjenu inače samo dokazuju kolonijalnu podređenost Hrvatskoj.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *