Руска база у Србији

Чак и наставак постојеће политике неутралности (балансирања) подразумевао би да Србија, водећи рачуна о сопственој сигурности, отвори бар једну руску војну базу на својој територији, уколико жели да остане слободна (и одржива) на дужи рок

Претње да ће, од окупираних делова Србије и Македоније, на Балкану бити формирана „Велика Албанија“, као и да ће бити укинута Република Српска (последица „усавршавања“ Дејтонског споразума) оправдано изазивају страх Срба на територијама на којима живе, а нарочито у Србији. Посебно када се узме у обзир да на окупираном делу Србије већ постоји снажна НАТО база (Бондстил), уз чију би подршку шиптарска терористичка армија лако могла да порази српску војску. Разумљиво, у тој акцији албанске терористичке снаге би могле да рачунају на (већ најављену) помоћ оружаних снага Хрватске и других НАТО савезника, као и на одговарајућу логистичку подршку мреже НВО-а у Србији, која чини „шесту колону“, под условом да се прихвати оцена да се под „петом колоном“ подразумевају евроатлантски кадрови већ инсталирани у државне и безбедносне структуре српске државе – министарства, војне штабове и друге државне и недржавне институције.

[restrict]

ПОТПИРИВАЊЕ ПОЖАРА Тешко је не осетити страх, или бар нелагодност, што свака посета високих функционера ЕУ овом региону потпирује ратне пожаре, односно подстиче нове претње и тензије (нпр. посета Ф. Могерини овог пролећа). Овом страху доприноси и тобож мирољубива реторика ЕУ лидера, којима су пуна уста жеља за „стабилност у региону“, уз више него висок степен толеранције према свакој агресивној претњи упереној против Србије. Све ово сувише јасно подсећа на лицемерно залагање евроатлантских политичара за „опстанак и стабилност“ СФРЈ (крајем осамдесетих), уз истовремено (тајно) подстицање и наоружавање постројби у Хрватској, муџахедина у БиХ и терориста на Косову, да разбију Југославију у крвавом грађанском рату.

Наравно да би, између две супротстављене суперсиле, најбоља била политика незамерања, балансирања и „мирољубиве коегзистенције“. Јес’, када би таква политика била могућа! Али свака разумна анализа показаће да таква политика данас више није могућа и да ће, раније или касније, а можда и много пре него што наша земља постане озбиљан кандидат за ЕУ, Србија морати да се определи. Када буде дошло до војне конфронтације, односно још једне „борбе уједињене Европе на Истоку“ (против Русије, ради преузимања ресурса), извесно је да би се српски народ, чак и ако у том тренутку буде имао потпуно евроатлантску владу, определио за руску страну. И то не само срцем (и због сећања на прошлост) него и природном жељом да преживи и не буде збрисан са лица земље – дакле са погледом у будућност!

 

МАЛИ РУСИ Због тога се, у евроатлантском свету, постојање српске државе, а можда и Срба као народа, доживљава као сметња – реметилачки фактор, који свакако треба отклонити (Срби = мали Руси). Вероватно и данас важи захтев да „Србија мора да умре“ (као, уосталом, и Русија) да би западњачки (евроатлантски) систем вредности победио. Догађаји после завршетка Хладног рата и пада Берлинског зида снажно подупиру западњачко уверење да без пропасти руске државе (не комунизма!) нема просперитета, мира и демократије на глобалном нивоу.

Мислим да није срамота, у овом тренутку, показати страх од нове агресије шиптарских (и других) терориста и њихових НАТО савезника. Јуначење лидера и празна реторика о „ослањању на сопствене војне снаге“ неће отклонити реалне опасности. Чак и наставак постојеће политике неутралности (балансирања) подразумевао би да Србија, водећи рачуна о сопственој сигурности, отвори бар једну руску војну базу на својој територији, уколико жели да остане слободна (и одржива) на дужи рок.

 

ПРИРОДНО САВЕЗНИШТВО Далеко сам од уверења да би отварање руске војне базе, само по себи, и одмах, проузроковало период економског благостања и слободе. Али извесно је да је слободна држава услов који нуди шансе за развој и раст, мада ништа не гарантује. Као што је јасно да би једини могући алтернативни сценарио (придруживање НАТО-у) свео Србију на  неравноправну, трећеразредну, заосталу земљу „периферије“, коју би евроатлантско окружење увек третирало као дежурног кривца, обавезног да се извињава због свега, па и због свог постојања. Србија би била обавезна да све своје економске и политичке интересе подреди интересима других. Да ли се оваква слика Србије може предочити јавности упоредо са сликама о ружичастим евроатлантским зорама, коју српској јавности перманентно предочавају другосрбијански активисти („не због Европе него због нас“)?

Природно савезништво са Русијом у заједничкој одбрани од терористичких и војних претњи, дабоме, не би морало да поквари добре економске и сваке друге односе са било којом земљом, пошто су, у то нико не сумња, такви односи обострано и корисни и потребни. Приметили сте да ни придруживање бројних земаља, па и многих наших суседа, НАТО-у, нису нимало покварили односе између тих земаља и Србије.    

[/restrict]