Режање Бесног Пса

САД и „Олуја“

Да ли је сурови генерал Матис, као шеф Пентагона, операцију „Олуја“ похвалио само зато што су иза ње тајно стајали амерички генерали, или у ствари најављује будућу војну улогу Хрватске на Западном Балкану

Сваке године диљем Хрватске одржава се низ гиздавих смотри, обележавања и подсећања на Домовински рат, да би централна прослава била уприличена сваког 5. августа у Книну. То је дан када је хрватска војска ушла у овај град у војној операцији „Олуја“, да би потом уследило једно од најсуровијих етничких чишћења на подручју бивше СФРЈ са трагичним билансом – масовним егзодусом више од 250.000 Срба из Хрватске. Оно што је за Србе био погром и егзодус, за Хрвате је био дан „бриљантне победе, изведене по свим правилима ратовања“.

 

МАТИСОВА ПОХВАЛА Ове године похвала је стигла и од највећег хрватског савезника, приликом састанка хрватског министра одбране Дамира Крстичевића с његовим америчким колегом, генералом Џејмсом Матисом, у Вашингтону. Генерал Матис, далеко познатији по свом ратном надимку Бесни Пас („Неке људе је врло забавно убијати“), похвалио је операцију „Олуја“, рекавши да је она „изменила ток историје и да се данас о њој учи у америчким војним школама као о примеру добро припремљене и извршене војне операције“.

„Ускоро ће бити 22. годишњица операције која је позната под називом ’Олуја’. То је операција која се овде у Америци проучава и показује шта добро предвођена, добро опремљена и добро истренирана снага, политички добро предвођена, може да направи и преокрене. Посебно поштујемо вас, свог савезника, једну малу земљу која се бори знатно изнад своје категорије“, поручио је Матис хрватском министру одбране.

[restrict]

ВУЧИЋЕВ ОДГОВОР Ова изјава уследила је само неколико дана уочи званичне посете САД српског председника Александра Вучића, и није могла остати без његовог одговора. „Нећемо никада пристати на то да су убијање и прогон српских цивила неко величанствено дело“, изјавио је председник Вучић новинарима у Вашингтону. „Ужасно ми је жао што је до такве изјаве дошло, јер сматрам да нема шта да буде похваљено у акцији ’Олуја’, пошто је у њој убијено више од 2.000 обичних људи, старих и деце… Ако се неко хвали резултатом да је протерао 250.000 људи са свог огњишта, неколико хиљада побио, ту нешто није у реду. На сваком месту ћу о томе да говорим, и ничега се не стидим.“

Председник Србије је поручио да би било добро да они који нам неретко говоре о томе да више причамо о будућности, а мање о прошлости, више размишљају о будућности, а мање говоре о прошлости. „Србија и овде и на сваком другом месту говориће о будућности, али нећу дозволити ни на једном месту у свету да суза Србина и Српкиње Крајишника буде погажена само зато што припада српском роду, и да не вреди ништа за разлику од суза свих других“, нагласио је Вучић.

 

БРИОНСКА ОДЛУКА Још за време режима Фрање Туђмана хрватске власти негирале су оптужбе о етничком чишћењу и одбијале сарадњу са Међународним судом за ратне злочине у Хагу, тврдећи да је реч о легитимној војној операцији против побуњеника. Званични став Хрватске био је да није било разлога да Срби који нису били умешани у ратна дејства напусте то подручје.

Одлука државног и војног врха Хрватске, с Туђманом на челу, да крене са војном акцијом „Олуја“ на крајишке Србе, донета је на Брионима 31. јула 1995. године. Главни извођачи „радова“ били су Анте Готовина и Младен Маркач с хрватским бојовницима, односно Збором народне гарде и хрватским редарственицима, како их они зову. Туђман и војни врх одлучили су да то учине са западним деловима Крајине јер су крајишки Срби и за време Другог светског рата били непремостива препрека НДХ Анте Павелића као партизански покрет јер су дали пет дивизија, од Баније, преко Кордуна, Лике, северне Далмације, до западне Славоније. Сад им се указала прилика да се ослободе тог терета, крајишких Срба.

Да је за тако крупну операцију било потребно зелено светло САД, односно њеног тадашњег председника Била Клинтона, ових дана је изјавио и Борислав Микелић, бивши председник владе Републике Српске Крајине, у исповести недељнику „Експрес“, наводећи како је текла припрема операције „Олуја“: „Туђмана је у преподневним часовима на Брионима 31. јула 1995. посетио амерички амбасадор Питер Галбрајт, који је био координатор у активностима око Плана З4. Туђман му је саопштио децидно свој став о војној операцији ’Олуја’. После подне Туђман одржава седницу државног и војног врха РХ на којој је дефинисана злочиначка војна операција ’Олуја’. Одлучено је да почне 4. августа 1995. са око 200.000 припадника Збора народне гарде и Туђманових бојовника и редарственика из 30 праваца да би се већ пре подне пресекле Србима комуникације.“

 

НАТО ОПЕРАЦИЈА Да ствар буде још неповољнија, наводи Микелић, захваљујући присуству САД у тој операцији, они су електронским путем уништили комуникацију и везе на Ћелавцу у Лици, чиме је главни штаб Српске војске Крајине био одсечен и од Лике, и од Баније, и од Кордуна. „Командни задатак на заједничкој седници државног и војног врха су добили генерал Анте Готовина и Младен Маркач, а седници је присуствовао комплетан војни и државни врх. Крунски доказ да је злочиначка војна операција ’Олуја’ имала задатак да протера све крајишке Србе јесте у ствари Туђманова порука која гласи: ’Србе треба тако снажно ударити да нестану.’ То је он рекао, нема никакве дилеме“, каже Микелић.

За све упућене у грађански рат који је од 1991. до 1995. године вођен у Хрватској, од самог почетка је јасно коју страну је заступала и протежирала Америка. Према појединим изворима, читав план хрватског напада на Србе направљен је у НАТО команди у Напуљу, те је и почетак акције припао авионима Северноатлантске алијансе. Претходно, највећи проблем НАТО команде био је рат између Хрвата и Муслимана у БиХ. Тај сукоб САД су зауставиле потписивањем Вашингтонског споразума. Након тога је почела припрема „Олује“.

 

ПСИ РАТА Септембра 1994. хрватска влада је, уз одобрење Стејт департмента, потписала уговор, под именом „Демократски транзициони програм“, с америчком војно-консултантском компанијом МПРИ. Према овом споразуму, службеници ове фирме, које је предводио пензионисани амерички генерал Карл Вуоно, интензивно су радили на обуци хрватске војске и официра у војном училишту „Петар Зрињски“ у западном делу Загреба, као и у другим гарнизонима. Пензионисани хрватски пуковник и касније посланик СДП у Сабору Анте Котромановић 2011. је изјавио да су поред наведене фирме хрватској војсци у припреми акције „Олуја“ помогли француски војни стручњаци, који су у Шепуринама код Задра,оснивали подофицирску школу и оспособљавали официрски кадар.

Америчка приватна фирма за војни консалтинг и пружање професионалних војних услуга МПРИ (Military-Profesional Resources Inc.) формирана је 1987. године. Њено седиште било је у Александрији, Вирџинија (САД); фирма окупља првенствено пензионисане генерале, адмирале и официре свих рангова из америчке армије, претежно из војнообавештајне службе.

У Генералштабу Хрватске војске били су ангажовани реномирани пензионисани генерали припадници МПРИ: Џон Галвин, бивши командант америчких снага у Европи, Карл Вуоно, бивши начелник Генералштаба копнене војске САД у време операција у Панами, Ричард Грифит, бивши помоћник команданта америчких снага у Европи за обавештајна питања, Џејмс Линдзи, бивши командант специјалних снага САД и експерт за сукобе ниског интензитета, Ед Сојстер, бивши начелник Војнообавештајне службе, Сент Крозби, бивши начелник Војне академије у Форт Левенворту, као и низ других нижих официра и подофицира. Активности у Хрватској између МПРИ и владе САД координирао је генерал Џон Свол, војни саветник државног секретара Ворена Кристофера.

 

ГАЛБРАЈТОВО ПРИЗНАЊЕ При амбасади САД у Загребу, према правилима, формиран је „државни тим“ за пружање свих врста помоћи „пријатељској земљи“ са амбасадором Питером Галбрајтом на челу, који је касније, у интервјуу за загребачки „Вечерњи лист“, признао да су Американци знали за припрему „Олује“, али је демантовао да су у њој непосредно учествовали.

И двадесет година касније први амбасадор САД у независној Хрватској Питер Галбрајт рекао је да би хрватски председник Фрањо Туђман одустао од „Олује“ да је Вашингтон то тражио. „Туђману сам на Брионима 31. јула предао демарш, поруку Стејт департмента, садржавала је две тачке, да ценимо хрватску спремност да предузме војну акцију да помогне Бихаћу, као и да је рат сам по себи ризичан и да ако упадну у невоље, не трче нама по помоћ. Трећу сам додао, две ствари су неприхватљиве – напад на положаје УН, особље и цивиле. Туђман је чуо само први део који је значио да немамо примедби и да може да се крене“, навео је Галбрајт.

Ипак, амерички амбасадор је у Хрватској можда најпознатији по вожњи на трактору са Србима што је, како каже Галбрајт, Туђман назвао тракторском дипломатијом. „Гледао сам извештај, камен бачен у аутомобил, а жена у рукама има дете. Полудео сам, отишао код Туђмана и рекао да би сваки министар спољних послова у цивилизованој држави био најурен или дао оставку. Рекао сам му, ако ви нећете да заштитите те људе, ја ћу. Идем у колону, па ћете видети шта ће бити ако нападнете америчког амбасадора. Нисам глуп, хтео сам да идем у блиндираном ауту са заставицама САД, али ме је неки весељак позвао да кренем са његовом породицом на трактору. Многи су ми замерили, али сам ја то урадио да заштитим људе“, рекао је Галбрајт.

ЧИШЋЕЊЕ У БРОЈКАМА О каквој заштити се радило, показују бројке. У садејству с муслиманским снагама из суседне Босне, хрватска војска убила је укупно 2.650 и у егзодус натерала 340.000 људи. И данас се још трага за 1.011 несталих Срба, међу којима је 660 цивила од којих 337 жена, саопштио је центар „Веритас“. И данас у Србији живи више од 100.000 избеглих, а више од две трећине су из Хрватске. И после толиког времена Хрватска многобројним грађанима српске националности није вратила станове, куће, викендице, пољопривредно, грађевинско и шумско земљиште, али ни стечена права као што су заостале пензије, динарска и девизна штедња.

Фијаско је доживела и колективна тужба Крајишника прогнаних у „Олуји“, поднета 2010. године Федералном суду у Чикагу против америчке консултантске куће „Л-3 Сервисиз инк.“ као правног следбеника МПРИ-а ради накнаде нематеријалне штете на име душевних боли због изгубљеног завичаја по основу саучесништва у геноциду.

МПРИ је терећена да је саветовала, обучавала и, кршећи ембарго, опремала хрватску војску за операцију „Олуја“, а као доказ суду су достављени и уговори између америчке компаније и Хрватске.

Све у свему, после низа негативних момената који су штетно утицали на тужбу, нарочито после одлуке Хашког трибунала 2012. године да поништи осуђујућу првостепену пресуду хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу за „Олују“ и ослободи их одговорности, Крајишници су пристали на тужну и неадекватну нагодбу јер, како каже Саво Штрбац, један од покретача тужбе, амерички систем суђења постављен је тако да спорове добија онај ко има новца и може да истраје, а они су за противника имали компанију која је само ове године имала склопљене уговоре са Владом САД вредне 150 милиона долара.

По тој нагодби, тужена страна ће уплатити донацију од 1,4 милиона долара у виду хуманитарне помоћи прогнаним Крајишницима, од чега је 850.000 долара намењено за стипендирање студената, за правну заштиту Крајишника и за обележавање њихове трагедије, а 150.000 долара за судске трошкове, док ће остатак од 400.000 долара ићи америчким адвокатима тужбе који су радили без надокнаде.

 

НАОРУЖАВАЊЕ ХРВАТСКЕ ВОЈСКЕ И док хрватска јавност ликује и слави злочиначке операције „Бљесак“ и „Олуја“, које су, заједно са Јасеновцем, постале симбол страдања српских цивила, од Америке се, како ових дана пише Љубан Каран, потпуковник КОС-а у пензији, очекивало да ће кориговати свој став или бар ћутати о нечему што представља војну срамоту за генерале, официре и подофицире Пентагона који су отворено или под маском разних агенција учествовали у злочину. Учешћем у овим прљавим операцијама осрамоћен је комплетан амерички војни оперативни систем, па тако и НАТО систем. „Али шта то вреди када њихови кадети и официри и не знају да у ствари проучавају своју срамоту. Како је неко одлично приметио, ’Олуја’ се проучава свуда само не тамо где би требало – у Хагу“, наводи Каран.

Често се за бомбастичне изјаве званичника каже да су више последица куртоазних фраза приликом званичних сусрета, него стварних ставова и мишљења, што неки тврде и за Матисову изјаву, нарочито за део да се „изучава у америчким војним школама“, мада не треба губити из вида свеукупни односа Вашингтона према Хрватској као свом савезнику.

Отуда и закључак потпуковника Карана да се ради о бомбастичној радној турнеји хрватског министра одбране у циљу коначне одлуке о куповини ескадриле модерних ловаца којима би требало да се наоружа хрватска војска. Управо је после састанка Иницијативе три мора (12 средњоевропских и балтичких земаља) Хрватска све ближе куповини америчких борбених авиона Ф-16, а Пољска и Румунија купују америчке ракетне системе „Патриот“. Све три земље учествују у операцијама у Европи које стварају додатну напетост с Русијом. Иако чланица НАТО-а, Хрватска стално исказује потребу за додатним наоружавањем и то офанзивним оружјем, нарочито после сазнања да Србија добија од Русије шест авиона Миг-29 и друго најмодерније наоружање.

После поспрдног писања загребачких медија о руским авионима који су проглашени за „канте“, председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић је у интервјуу за „Вечерњи лист“ открила да Загреб намерава да се додатно наоружа, односно да ће набавити нову борбену ескадрилу и америчке хеликоптере „Блек хоук“.

Хрватска већ шаље захтеве на адресе пет земаља за понуду ловачких авиона. У игри су шведски „Сааб“ који производи „Грипен“, Јужнокорејци који производе ФА-50, и САД, Израел и Грчка који нуде половне Ф-16. Хрватска је проучила недавна искуства са набавком борбених авиона „братских“ држава чланица НАТО-а, Бугарске, Чешке, Мађарске, Пољске, Румуније и Словачке, и користиће се њима, кажу у Министарству одбране Хрватске.

Потпуковник Каран сматра да нам је Матис својим кратким, али потпуно јасним изјавама учинио услугу јер је у доброј мери разјаснио и будуће америчке намере на „Западном Балкану“, о којима се само нагађа. Нарочито је индикативно његово помињање Косова („Поносни смо што служимо раме уз раме са Хрватском војском у мисијама и операцијама у Авганистану и на Косову“).

Није згорег поменути да је недавно (да ли и случајно?) објављен тајни документ НАТО-а о ситуацији на западном Балкану, у коме се наводи да је НАТО спреман оперативно да интервенише кад то буде потребно како би спречио међуетнички сукоб и промовисао сигурност и стабилност.

Каран наслућује да се свакако рачуна и на хрватску војску, нарочито приликом решавања за Србе тако значајног и животног проблема као што је Косово и Метохија – да ли само као део војне претње при покушајима остварења циља без рата, или као значајан део војних снага ако се одлуче за војно решење косовског питања. Судећи по вековном односу према Србима, Хрватима то сигурно не би тешко пало.      

[/restrict]